NBS zauzela jasan stav - Banke imaju pravo da naplaćuju naknade i troškove za kredite

U centralnoj banci kažu da je taj stav NBS dobro poznat javnosti i više puta ponavljan od samog početka.

Iz NBS navode da su Zakonom o zaštiti korisnika finansijskih usluga i podzakonskim propisima donetim na osnovu tog zakona jasno prepoznati ti troškovi i naknade kao dozvoljeni, kao i da je precizirano kako se prikazuju i obračunavaju.

- Da je smatrao da su nedozvoljene, zakonodavac svakako ne bi navodio da su, između ostalog, i naknade i troškovi elementi ugovora o kreditu. Šta spada u troškove obrade je pitanje za banke i njihove interne analize alokacije troškova i cenovne politike. To ipak ne znači da je banka dužna, kao ni bilo koji drugi trgovac, da korisniku svojih usluga daje takvu analizu - kažu u centralnoj banci.

Takođe, napominju da treba imati u vidu da je, nezavisno od toga koji su to troškovi, nemoguće određivati takav trošak za svakog klijenta pojedinačno već su ti iznosi svakako uprosečeni na nivou određenog portfolija banke.

Osim toga, ne postoji nijedan propis koji banci, kao ni bilo kom drugom privrednom subjektu, zabranjuje iskazivanje dvokomponentne cene za usluge koje pruža.

Naplata naknade u procentualnom iznosu od vrednosti predmeta je opšte prihvaćeno pravilo, koje se primenjuje i kod sudskih i administrativnih taksi, advokatske tarife i slično, kažu u NBS.

Takođe, iako vreme koje će sudija provesti rešavajući neki spor, državni službenik odlučujući po nekom zahtevu ili advokat zastupajući klijenta, a time i ukupni trošak koje imaju, nužno ne zavisi od vrednosti predmeta spora ili zahteva.

To opšte prihvaćeno pravilo ima svoje ekonomsko opravdanje, što se može naći u odgovarajućoj stručnoj literaturi, tvrde u NBS.

- Sumarno rečeno, ako bi se naknada plaćala u fiksnom iznosu, oni koji uzimaju manji kredit plaćali bi više i izostao bi tzv. efekat subvencija od strane onih koji uzimaju veće kredite. Drugim rečima, da bi fiksna naknada pokrila troškove kod određenih, manjih iznosa kredita - morala bi da bude mnogo veća nego što je to slučaj sada kada je u procentualnom iznosu - navode iz NBS.

Pravni stav iz 2018. godine je potpuno nesporan, ali je i od strane sudova pogrešno interpretiran, pa je zato Vrhovni kasacioni sud morao da reaguje dopunom tog stava.

Naime, sudovi su umesto da primene stav u kojem se kaže da banka ima pravo na naplatu naknada i troškova pod uslovom da je ponuda banke sadržala jasne i nedvosmislene podatke o tim troškovima (standard jasnosti i nedvosmislenosti je preciziran podzakonskim propisima Narodne banke Srbije), kao i da su ti troškovi i naknade ušli u obračun efektivne kamatne stope - zapravo primenjivali jednu rečenicu iz obrazloženja tog stava u kojoj se pominje zabluda klijenta o kojim troškovima je reč, a da pritom tu zabludu nisu utvrđivali nego su je pretpostavljali, navode iz NBS.

Evropska centralna banka, kao ni mnoge centralne banke u okviru sistema evropskih centralnih banaka, nemaju nadležnosti u pogledu utvrđivanja zakonitosti bankarskih naknada.

Ipak, one centralne banke koje imaju u svojoj nadležnosti kontrolu banaka nisu osporile pravo bankama da naplaćuju naknade i troškove.

Sud pravde EU ima bogatu praksu u vezi sa ovim pitanjem. Stav tog suda je da kreditne bankarske naknade nisu po sebi nepravične i nedozvoljene, odnosno ako banka u vezi sa tim naknadama preduzima određene aktivnosti ili pruža određene usluge.

Ni u jednom slučaju ovaj sud nije uslovio dozvoljenost ugovaranja ove naknade zahtevom da banka dokazuje specifikaciju i strukturu troškova i to za svakog korisnika pojedinačno, kao što je to bio zahtev domaćih sudova, navode iz NBS.