Tajna šumadijske šljivovice leži od procesa proizvodnje do čaše za konzumaciju

Šta će Srbima "rakijska kultura"? Eh, jedno je opijanje, a drugo je "konzumacija"... Konzumira se vino, a rakija se, brate slatki, pije... Ipak moderna proizvodnja, u skladu sa tržišnim standardima, podrazumeva i određene propise koji se moraju primeniti u procesu proizvodnje, da bi se, na kraju, kao i kod vina, dobio buke – skladna kombinacija mirisa i ukusa koji se dugo pamti.

Recept se obično čuva za kraj ili se nikome ne otkriva, ali kriti ono što je svakom Srbinu od davnina poznato – nema smisla, smatra predsednik Udruženja "Šumadijska rakija" Goran Mijailović, s namerom da ukaže na to koliko je važno prihvatiti činjenicu da moramo učestvovati u tržišnoj utakmici, bilo našoj, bilo međunarodnoj.

- "Šumadijska šljivovica" je, kako samo ime kaže, rakija od šljive, s tim da mora da sadrži najmanje 20 posto stare šljive "ranke". Ostalih 80 posto je mešavina čačanskih sorti – "rodne" i "lepotice", uz uslov da rakija odleži najmanje 18 meseci u buretu od srpskog hrasta "kitnjaka", zapremine ili 500 ili 1.000 litara - objašnjava Mijailović, navodeći da je udruženje koje vodi prvo takvo u Srbiji.

U osnivanju Udruženja "Šumadijska rakija", pre četiri godine, učestvovalo je osam proizvođača voćnih rakija s područja Šumadijskog okruga, uz asistenciju grada Kragujevca i Regionalne agencije za ekonomski razvoj Šumadije i Pomoravlja. Asocijaca danas ima 26 destilerija, proizvođača "šumadijske šljivovice", koja je 2019. godine, zahvaljujući opisanoj recepturi, dobila pravo korišćenja oznake geografskog porekla.

- Organizovali smo više manifestacija, tri ocenjivanja kvaliteta rakija naših proizvođača i dva festivala na kojima uručujemo nagrade najboljima. Cilj udruženja je unapređenje kvaliteta i promocija "šumadijske šljivovice" kao brenda s kojim nameravamo da izađemo i na svetsko tržište - navodi Mijailović, koji je ujedno i član Upravnog odbora Saveza proizvođača voćnih rakija Srbije sa oko 120 destilerija.

Proizvodnja rakije u Srbiji skopčana je s tradicijom, ali i nizom problema koje donose moderne vremena.

- Već trideset godina se bavim proizvodnjom voćnih rakija, a samo pod šljivom imam 12 hektara. Šta mislite kolika su ulaganja bila potrebna da se sve to samo održi, a kamoli tehnološki unapredi, uz napomene da banke ne kreditiraju proizvodnju alkoholnih pića. Moja rakija košta između 1.300 i 2.500. dinara, mnogi bi rekli preskupo, ali treba znati da samo državna akciza staje 200 dinara po litru, da ne pominjem cenu ambalaže koju sada teško možete da nabavite - objašnjava Mijailović.

Posebna priča je crno tržište koje guši registrovane proizvođače.

- Prema zvaničnim podacima, u Srbiji se godišnje legalno proizvode 34 miliona litara rakije, a nelegalno više od 60 miliona litara. Država je zakonom regulisala ko može da se bavi proizvodnjom rakije, ali nije eksplicitno rekla ko ne može. To je najveći problem - upozorava Mijailović.

- "Žuta osa" Raše Pljakića odavno je u ponudi Ricovih hotela, "tomovača" bivšeg predsednika Tomislava Nikolića zauzima svoje mesto na tržištu Rusije i Kine, a Udruženje Šumadijska rakija se bori za standardizaciju "srpske rakijske čaše", koja uz odgovarajuće meze treba da donese pun ugođaj.

- Srpska rakijska čaša mora da ima "stopu", "vrat" i "balon" sa suženjem na vrhu da bi se osetili svi mirisi i ukus, dobio buke - ističe Mijailović.

- Na standardizaciji rade stručnjaci, ali će se čaša najverovatnije praviti u inostranstvu, da ne objašnjavam zbog čega. Rakiju je najbolje piti uz neutralni sir i pršutu, koji nisu mnogo slani, a ko voli može da gricka jabuku ili uzme malo mleka u pauzama – preporučuje Mijailović.

Na potezu je sada država, dodaje on, koji smatra da bi na međunarodnom nivou, po ugledu na "šumadijsku šljivovicu", trebalo zaštititi "srpsku šljivovicu", kako nas opet ne bi pretekli susedi.