Vlade Divac, predsednik Olimpijskog komiteta Srbije - princ košarke, vitez humanosti

(Foto: mozzart sport)

Vrhunske atlete po pravilu veoma teško dožive i prežive rastanak sa sportskom karijerom jer pronalazak nove energije koja će ih ispuniti nije lak. Vlade Divac je život posle sportskog života podelio na ravne časti: jednu polovinu ogromnog autoriteta, znanja i želje ostavio je sportu, dok je drugu usmerio ka humanim delima. Budući da je angažman na mestu sportskog funkcionera u njegovom slučaju bio očekivan, humanitarni rad proistekao je iz Divčevog doživljaja društva koji mu govori da nije dovoljno što je on sam srećan, već je potrebno da i drugima omogući uslove za pristojan život. Pogotovo onima s kojima se sudbina surovo poigrava

Jednog dosadnog kišnog dana, sada tako davne 1980. godine, prijepoljski

dugajlija Vlade Divac nije se za loptom bacio u blato. A pošto je lopta bila fudbalska, a on tada golman od koga se očekuju parade i po blatu, ta odluka ga je samo nekoliko godina kasnije katapultirala u zvezdano košarkaško sazvežđe, gde se baškare samo istinski majstori tog sporta.

Aktuelni predsednik Olimpijskog komiteta Srbije za dve i kusur decenije druženja s narandžastom loptom, osvojio je sve što se osvojiti moglo. Prvo kao igrač Partizana i reprezentacije, da bi zatim kao jedan od prvih Evropljana koji je zaigrao u NBA postavio rekorde koji će zasigurno još dugo ostati nedostižni za belog čoveka u najatraktivnijoj ligi na svetu. Onakav kakvim ga je bog dao, čim je u sebi osetio manjak dečačke gladi za pobedom, poklonio se egzaltiranoj američkoj publici i nonšalantnim korakom odšetao u legendu.

Princ košarke u međuvremenu je postao vitez humanosti. Kao zvanični ambasador dobre volje Ujedinjenih nacija, preko sopstvene humanitarne organizacije "Možeš i ti", godinama unazad pomaže ljudima prema kojima "krvave devedesete" nisu imale nimalo milosti. S obzirom na to da je ovo prvi intervju koji proslavljeni as daje za naš magazin, zamolili smo ga da evocira uspomene na dane detinjstva, ključne situacije i ljude bez čije se pomoći se ne bi popeo na košarkaški Mont Everest.

- Kao i sva deca, i ja sam imao snove. Posrećilo mi se da se sva moja sportska maštanja ostvare. Kao klinac bavio sam se različitim sportovima, odnosno onima koji su bili u opticaju i imali popularnost koja privlači decu. Prvo sam se zainteresovao za fudbal, potom su na red došli košarka i odbojka. Sećam se perioda kad je za vreme Zimskih olimpijskih igara aktuelan bio hokej na ledu, pa smo pravili nekakve improvizovane palice. Sve u svemu, bio sam prava sportska duša – kaže Vlade Divac na početku razgovora za MOZZART Sport.

Koji sport te u to vreme ponajviše uzeo pod svoje?

- Fudbal. Imao sam 12-13 godina kada sam kao petlić stajao na golu FK Polimlje iz Prijepolja. Jednom prilikom igrali smo utakmicu po kišovitom vremenu i zbog toga sam izbegavao da se bacam po blatu. Po završetku meča prišao mi je trener i posavetovao da pronađem neki dvoranski sport. Iz tog razloga imam običaj da kažem kako mi je taj čovek uništio fudbalsku karijeru, jer bi možda bila uspešnija od ove košarkaške, a-ha-ha. Ali ljubav prema fudbalu datira iz tih dana i nikada nije prestala.

Koliko ti je trebalo vremena da prepoznaš košarkašku misiju koju ti je sudbina namenila?

- Uporedo s fudbalom trenirao sam i košarku, zato nisam imao problem s prilagođavanjem. Veoma brzo su me primetili skauti, pa sam dobio poziv kraljevačke Sloge. Kao 16-godišnjak postao sam prvotimac, da bi u narednoj sezoni bio ne samo standardan, nego i prvi igrač kluba iako sam bio duplo mlađi od svih ostalih. Tada je Conja Koprivica bio trener Sloge. Nažalost, te godine smo ispali iz lige, ali sam imao fenomenalnu sezonu iza sebe i zaigrao 1986. godine za reprezentaciju na Svetskom prvenstvu. Odmah posle toga prešao sam u Partizan.

U velikom gradu čekala su te velika očekivanja čelnika i navijača Partizana. Jesi li imao tremu?

-Svaka nova situacija izaziva kod čoveka nelagodu. Prvi veliki korak načinio sam kad sam sa 14 godina otišao u Kraljevo i počeo na neki način da živim sam, bez roditelja. To mi je dosta pomoglo da kasnije svaku sledeću promenu lakše podnesem. Na kraju krajeva, znao sam šta želim u životu i zato sam bio spreman na žrtve koje su neminovne na putu ka vrhu. Konkretno, što se tiče dolaska u Beograd, sve mi je bilo lakše pošto me dočekao brat Ivica. On je u to vreme studirao, puno mi je pomogao da se koncentrišem na ono zbog čega sam došao u glavni grad.

(Foto: mozzart sport)

Da li ti je i status reprezentativca omogućio da se ekspresno adaptiraš na potpuno novu sredinu?

- Pa da, nekako se sve vrtelo oko mene.

Svojevremeno je kružila priča kako si velika spavalica, pa se dešavalo da ljudi iz Partizana na sve načine pokušavaju da te probude, ako Partizanu ne ide, kako bi odigrao bar drugo poluvreme. Da li je to samo jedna od urbanih legendi o tebi ili tu ima zrnce istine?

- Nije baš tako bilo. Jedino postoji anegdota koja je nastala kad sam se 1988. godine vratio sa Olimpijskih igara. Tih dana, usled razlike u vremenskim zonama, spavao sam danju, dok noću nisam mogao oka da sklopim. Želeo sam da igram kup utakmicu protiv Mladosti, mada nisam morao, pa sam saopštio treneru Duletu da ću doći. Međutim, uspavao sam se iz razloga koji sam naveo i nisam došao na taj meč. Tačno je da sam koristio svaki trenutak da spavam, zbog toga su verovatno krenule takve priče. Valjda su mi zbog toga neki treneri govorili: "Eto, nisi voleo da radiš i sve si postigao na talenat". Da, nisam voleo da radim, al' kad ga radim, ja ga radim! Nisam bez rada mogao da postignem to što sam postigao.

Možeš li da navedeš faktore od kojih zavisi da li će neko postati vrhunski as?

- Ima četiri-pet stavki koje moraju da se realizuju da bi se neko ostvario, ne samo u sferi sporta, nego i u svim drugim sektorima života. Pre svega moraš da poseduješ talenat za to što radiš. Drugo, da uživaš u tome što radiš, na trećem mestu da mnogo radiš i, na kraju, da imaš sreću da ti se neke stvari poklope u životu. Bez ta četiri faktora teško se dolazi do visina.

Praktično, svaka etapa u tvojoj karijeri bila je bajkovita. Ipak, da li bi mogao da se opredeliš i navedeš kada ti je bilo najlepše kako na terenu, tako i van njega?

- Svaki od gradova u kojima sam proveo neko vreme doživljavam kao svoje gradove. Od Prijepolja gde sam rođen, preko Kraljeva, Beograda, pa sve do Amerike. Sve ima svoj razlog zbog čega je tako bilo. Na primer, za vreme boravka u Kraljevu sam sazrevao, postao čovek i stekao prijatelje s kojima se i dan-danas družim, dok sam u Partizanu postigao reprezentativne uspehe i bio deo tima koji je bio najbolji u Evropi. To mi je bila odskočna daska za NBA, gde sam izgradio veliku karijeru i gde se dogodio vrhunac svega.Teško mi je zbog svega toga da se odlučim i kažem kad mi je bilo najlepše.

Vidiš li nekoga na srpskom košarkaškom horizontu ko bi mogao da krene tvojim stopama?

- Na žalost, danas decu pritiskaju menadžeri i roditelji da uspeju u košarci, ali ne zato što je vole, nego radi ostvarenja finansijskog efekta. Ponoviću, poenta je da se čovek bavi sportom ili bilo kojim drugim poslom jer ga voli, a ako ga radi kvalitetno, doći će sve samo po sebi. Ja sam imao sreću da se to što radim plaća toliko koliko se plaća. Mogao sam da odigram još tri sezone u NBA i imam dobar ugovor, međutim, čim sam osetio da mi je košarka postala posao, a ne zadovoljstvo, rešio sam da stavim tačku na aktivno igranje. Dovoljno je da se dva puta dnevno svlačiš i presvlačiš, pa da se umoriš.

Kad si već pomenuo novac, kakav je bio osećaj kad si potpisivao prvi milionski ugovor?

- Lepše sam se osećao kad sam dobio prvih 100 dinara od Sloge! Bio je to prvi dinar koji sam lično zaradio.

Na samom početku NBA karijere ponašao si se i igrao kao da si u Hali sportova na Novom Beogradu. Otkuda ti onoliko samopouzdanje i hladnokrvnost?

- Naprosto, znao sam zbog čega sam otišao tamo i jako sam verovao u kvalitet koji posedujem. Uopšte nisam imao potrebu nekom da se dokazujem, već sam želeo da kao i uvek igram iz zadovoljstva, najbolje što znam. Bio sam siguran da je to dovoljno da budem tu gde jesam. Mene i danas, pogotovo kad odem u Ameriku, pitaju kako sam postao jedan od najboljih "pasera" u NBA. A moj odgovor na to pitanje glasi: "Ne znam, samo sam to uradio, pošto sam umeo sekund ranije od svih da vidim šta će se desiti na terenu".

Pasovi, naročito oni preko celog terena, posle oduzete lopte ili postignutog koša protivnika, etiketirali su te kao istinskog vizionara košarkaške igre. Odakle ti ideja da na tako ekstreman način ubrzavaš napad?

- Imao sam sreću da me u ranoj fazi moje karijere uče sjajni treneri. Jedan od njih je Kimi Bogojević, on i danas razume bolje košarku nego bilo ko u Evropi. Kao klinac voleo sam da otvaram kontranapad, a Kimi je insistirao na tom prvom pasu. Iz tog razloga sam dosta vežbao na treninizima, i to tako što sam bacao loptu u tablu, skakao i hvatao je i već u vazduhu gledao šta se dešava po terenu. Uživao sam da na taj način upošljavam saigrače. Paspalj je u Partizanu dosta koristi imao od toga.

(Foto: mozzart sport)

Da li si imao nedomicu po pitanju povratka u domovinu kada si kačio patike o klin?

- Deca su nam odrasla u Americi i uvek sam razmišljao da, kad dođe vreme njihovom tinejdžerskom periodu, jedno vreme živimo u Srbiji. Luka danas ima 20, Matija 17, a Petra 13 godina.

Je l' se neko od njih zainteresovao za sport?

- Matija trenira košarku, trenutno je u juniorima Partizana, Petra se nešto malo bavi odbojkom, dok je Luka oduvek bio više okrenut zimskim sportovima i to onim ekstremnim, kao što je snoubord i skijanje.

Kako stoje stvari s Matijom, da li ga i u kojoj meri forsiraš?

- Visok je skoro dva metra, poseduje radne navike i sve je do njega. Nema tu potrebe za nekakvim forsiranjem, deci treba usaditi naviku da, kao što rekoh, uživaju u svemu što rade. Ili znaš ili ne znaš, koliko se bude izborio, toliko će i dogurati. Normalno da se nadam da će uspeti.

Pre nego što ste se skrasili u Beogradu, proveli ste neko vreme u Madridu. Zašto ste izabrali Španiju?

- Želja moje supruge i mene bila je da svi skupa naučimo španski jezik. Smatram da je veoma značajno kad čovek zna više jezika. Sve u svemu, imali smo jedno lepo iskustvo. Igrom slučaja, Peđa Mijatović je tada bio u Realu, pa me je pozvao da pomognem njihovom košarkaškom pogonu, tako da sam godinu dana bio savetnik u Kraljevskom klubu. Posle dve godine smo došli u Beograd, mislim da nam je to bila super odluka.

Uprkos činjenici da si bezuspešno jurišao na vazda postojane srpske vetrenjače?!

- U vezi s čim?

U vezi s biznisom. Zar nisi imao nameru da uložiš deo kapitala u ovu zemlju?

- I uložio sam novac na raznorazne načine, samo što su mediji ispratili ono što se znalo onako kako su ispratili. Evo, posle četiri-pet godina, koliko je prošlo otad, vide se pravi rezultati onoga što je zapravo bilo. Meni je drago da sam u svemu tome uspeo da ostanem onakav kakav jesam i da me nisu uvukli u kriminalne radnje, jer sve ono što su tom prilikom radili, jesu bile kriminalne radnje. Počev od Knjaza Miloša do Večernjih novosti.

Smatraš li određenom vrstom moralne satisfakcije pobedu na drugom usijanom frontu, ono kad si trijumfovao na izborima i postao predsednik Olimpijskog komiteta?

- Ne doživljavam to kao neku satisfakciju. Pre bih rekao da satisfakciju imam u vezi pređašnjeg pitanja, pošto su radnici u obe kompanije dobili više nego da se ja nisam pojavio. Da budem precizniji, dobili su ono što su zaslužili. Naime, svi koji su učestvovali u tom tenderu hteli su da Knjaz i Novosti preuzmu za male pare.

Vratimo se sad košarkaškim temama. Kako bi prokomentarisao fijasko koji je Dušan Vujošević doživeo na klupi moskovskog CSKA?

- Moje mišljenje je da su ga igrači bojkotovali. Razlog je taj što Duletova filozofija košarke počiva na tome da sve počinje od treninga, a njegovi treninzi nisu nimalo jednostavni i laki. U CSKA ima dosta stranaca s dobrim ugovorima i oni jednostavno ne žele da se toliko troše na treninzima. Usled toga došlo je do otpora prema treneru. Dule je dobar stručnjak, bolje bi prošao u bilo kojoj drugoj situaciji.

Pratiš li aktuelna događanja u KK Partizan?

- Dosta sam upućen u dešavanja i smatram da je Partizan svojevrstan sportski fenomen u Evropi. Vlada Jovanović je odličan trener koji je imao privilegiju i sreću da radi s Duletom, od koga je naučio dosta toga. U odnosu na minulu sezonu crno-beli su znatno slabiji, ali sam siguran da će opet imati odlične rezultate u svim takmičenjima. Verujem da će, kako prolazi vreme, biti sve uverljiviji.

Na koji način bi prokomentarisao napore selektora Dušana Ivkovića i njegovih izabranika da vrate nekadašnji sjaj našeg nacionalnog tima?

- Rekao bih da je naša reprezentacija ispred naše košarkaške organizacije, a to je ono što ne valja. Organizaciono moramo da budemo na mnogo višem nivou. Savez mora da profunkcioniše kako bi mogao na odgovarajući način da isprati rezultate državnog tima.

Postali smo nezvanični svetski prvaci u tenisu. Jesi li pratio dramatične mečeve u Areni?

- To je nešto najlepše što je moglo da nam se desi, jer je velika stvar da bilo koja naša selekcija postane prvak sveta, pogotovo u tenisu u kome nikada nismo bili neka velesila. Veoma mi je drago zbog njih i nadam se da će nastaviti tako.

I onda ponovo dolazimo do tvoje prve ljubavi – fudbala. Da li si očekivao da će ovakav Partizan opet stići do Lige šampiona?

- Već duže vreme, poput vaterpolista i košarkaša, i FK Partizan ima izgrađen sistem rada koji sprovode nekadašnji asovi, a takav pristup daje rezultate. Očigledno da privrednici, zajedno sa sportskim funkcionerima, tu daju primer kako treba raditi.

Osim po fantastičnoj karijeri i funkciji prvog čoveka OK, poznat si po humanitarnim aktivnostima koje sprovodiš uz pomoć supruge Snežane. Kada si doneo odluku da pomažeš ugroženim ljudima?

- Posle završetka igračke karijere. To je nešto što ispunjava moj život. Lep je osećaj biti u poziciji da nekome pomogneš. Jednostavno, moj doživljaj društva je takav da mi nije dovoljno što sam ja srećan, nego bih želeo da se svakom članu zajednice omogući da zahvaljujući svom radu može pristojno da živi. Kod nas je situacija takva kakva jeste, a pogotovo je period devedesetih godina, koji je prošao traumatično po nas, ostavio dosta posledica.

Kako se osećaš prilikom poseta izbegličkim kampovima?

- Ljudi bi trebalo to da dožive, da odu i vide izbliza te kampove i uslove u kojima žive oni koji su preko noći sve izgubili. Baš kao što se velikom broju ljudi isto dogodilo posle zemljotresa u Kraljevu. Tako nešto može da zadesi svakog od nas. Čovek se tada osloni na prijatelja, komšiju, na nekog ko može da mu pomogne da nađe neki krov nad glavom. Nažalost, par hiljada ljudi petnaestak godina živi u teškim uslovima, a mi smo zaboravili na njih. To je za mene bila inspiracija da iskoristim svoj publicitet i budem glas društva. Već smo smestili u kuće više od 1.000 ljudi u poslednje dve i po godine, nećemo se zaustaviti dok svima ne pomognemo i damo im šansu za novi život.

Da li si odmah stupio u akciju posle iznenadne muke koja je zadesila Kraljevčane?

- Tužno je bilo gledati scene razorenih domova i uplakane ljude, ali, s druge strane, nadu u bolje dane ulila je humanost koju su u rekordnom roku iskazali građani Srbije. Iako su teška vremena, svi su skupili snage da pomognu, pa pomoć stiže sa svih strana. Lepo je videti kad se ljudi udruže i pomažu jedni drugima. Zbog svega toga se nadam da se u Kraljevu neće na kraju završiti kao što je to bio slučaj posle zemljotresa u Mionici.

Da li ti je dan ponekad isuviše kratak?

- Zaista imam dosta obaveza u radu Olimpijskog komiteta, koji podrazumeva brojne sastanke i putovanja, zatim je tu moj humanitarni rad i porodične obaveze, ali uz dobru organizaciju sve se stigne na vreme.

Od čega zavisi da li ćeš da obriješ bradu, koja je tvoj zaštitni znak od početka karijere?

- Ne, nikad ne brijem bradu. Samo je subotom ili nedeljom malo skratim. Iskren da budem, kad bih imao više vremena, ne bih je ni nosio.

Na koji način voliš da potrošiš slobodno vreme?

- Odem u pozorište, pogotovo petkom. Idem gde god ima dobra predstava.

VAŽNI SU SNOVI, A NE MESTO ROĐENJA

U dnevnom listu Blic, par dana posle zemljotresa, osvanuo je aforizam Radivoja Bojičića, crnohumornog karaktera: "Da nije zemljotresa, srpska provincija nikad ne bi bila u epicentru"! Upitali smo legendarnog asa mora li da bude baš tako?

- Pa jeste, to je ono na čemu bi naše celokupno društvo trebalo da radi. Imao sam ideju kad sam otvarao muzej u Prijepolju, u kome sam izložio sve medalje i pehare osvojene u životu, da nekim novim klincima u mom rodnom gradu i svim drugim manjim srpskim mestima poručim kako nije važno da li si potekao iz male sredine, da bi uspeo da pretočiš u javu snove i ambicije. Za tako nešto nije neophodno da si rođen u Beogradu ili Los Anđelosu, najvažnije je vera u sebe i ono što radiš.

SEĆANJE NA GENERACIJU GENIJALACA

Nedavno je, povodom godišnjice tragične smrti Dražena Petrovića, snimljen dokimentarni film kao omaž jednoj od najboljih sportskih ekipa svih vremena...

- S mojim prijateljima iz Amerike, koji su upoznati s događajima iz tog vremena, došao sam na ideju da snimimo dokumentarni film o generaciji koja je bila najbolja u istoriji evropske košarke i možda najbolji tim u konkurenciji svih sportova ikada, ali koja silom prilika nije dobila šansu da iskaže maksimum. Taj film je imao lep odjek među ljudima s ovih prostora, dok je Amerikancima pojasnio sliku šta se tu stvarno dešavalo. Posle toliko godina smogli smo snage da jedni drugima oprostimo neke stvari.

U JEKU PRIPREME ZA LONDONSKU ŽETVU

Olimpijske igre u Londonu se polako približavaju, a prvi čovek Olimpijskog komiteta Srbije uverava nas da će naši sportisti spremno dočekati izlazak na borilišta.

- De fakto, to je najvažniji događaj za naš sport u ovom trenutku. Veoma sam ponosan što smo u poslednje dve godine stvorili sistem finansiranja naših vrhunskih sportista. To praktično znači da će naši olimpijci imati sve što im je potrebno za adekvatne pripreme. Govorim o individualnim sportovima, a potrudićemo se da na isti način stanemo i iza kolektivnih sportova. Svi će, dakle, imati maksimalne uslove za rad, jer u suprotnom ne možemo od njih očekivati dobre rezultate. Kako stvari stoje, trebalo bi da zabeležimo mnogo veće uspehe na OI u Londonu, nego u Pekingu.

izvor :