Marko Luković, industrijski i automobilski dizajner - pionir na duge staze

Čovek koji radno vreme provodi osmišljavajući futurističke vizije automobila i motora koji posle osvajaju nagrade u slobodno vreme je pešak dugoprugaš. Dok hoda i po 10 sati dnevno razmišlja, pa se ono što mu dok sedi za kompjuterom „zapne“ tad iskristališe

Za 10 godina majka bi dete u školu mogla da vozi u dvosedu trotočkašu koji bi izgledao kao da će iz njega svakog trenutka izaći Sudija Dred.

Ona bi sedela napred i više ne bi bilo bitno da li nosi visoke potpetice jer bi papučice o koje bi štikla mogla da se kači bile prošlost. Automobil bi vozila uz pomoć dva prsta kojima bi tipkala po displeju. Ako bi se i sasvim okrenula ka sinu koji sedi iza nje, kao u kokpitu supersoničnih automobila, automatski pilot-vozač bi odradio njen posao.

Tako bi se laički mogla opisati futuristička vizija Marka Lukovića, industrijskog i automobilskog dizajnera iz Beograda, vozila za 2021. Za to vozilo budućnosti, koje je nazvao Supersonic, dobio je u konkurenciji 1.000 „vizija“ prvu nagradu na konkursu kompanije Michelin North America, a koja mu je prošlog meseca uručena na najvećem američkom sajmu automobila u Detroitu.

Tim istim ulicama mogao bi se provozati i njegov Moonster, vozilo koje je „nacrtao“ 2000, a za koje je takođe dobio prvu nagradu od kompanije Peugeot. S tom razlikom što Moonster već postoji kao prototip u voznom stanju, čime asistent na Fakultetu primenjenih umetnosti demantuje kritike da su njegovi radovi samo nenapravljive umetničke skice. Da samo proizvodnja prototipa nije koštala oko 800.000 evra možda bi se to vozilo moglo videti i zaprljano od vožnje, a ne samo uglancano u muzejima francuske kompanije i na izložbama širom sveta.

I za Supersonica se, kaže, zainteresovala jedna francuska kompanija koja proizvodi automobile na vazdušni pogon. Ovaj „svemirski“ dizajn mogao bi postati deo najrevolucionarnijeg rešenja u autoindustriji dosad, vozila koje ide „ninašta“. Ipak, prema mišljenju Marka Lukovića, da bi se Moonrider, Moonster i Supersonic zaista jednom sreli na ulici, prvo se moraju istrošiti sve svetske zalihe nafte. Tek za tih, ako je verovati istraživanjima, 40 do 50 godina, savremena rešenja će dočekati svojih pet minuta.

I prva i ova druga velika nagrada imale su eho u vidu realnih poslova. U proteklih 10 godina dizajnirao je slavine, rentgenske i druge medicinske aparate, GPS-uređaje, stolice, boce, strujomere, kataloge. Nije mu problem da kao industrijski dizajner skače „s brda s dola“, da danas smišlja neobična rešenja za sportske rančeve, a sutra razrađuje sisteme za montažne kuće, što su poslovi koji su ga „našli“ samo u prethodnih desetak dana. U auto-industriji, u kompaniji Iveco Zastava, redizajnirao je kamion, osmislio je pre šest godina i enterijer za „floridu“, bio spreman da napravi makar prototip za neki novi Zastavin model, ali to su toliko skupi poduhvati da mu je odavno bilo jasno da srpska auto-industrija bez strane pomoći i nema neku perspektivu.

Samo instrument tabla za domaći automobil koštala bi, da se imalo novca, blizu milion dolara. Za projektovanje, dizajniranje jednog gradskog automobila potrebno je nekoliko stotina miliona evra, precizira ovaj dizajner. Mercedes za novi model, na primer, od zamisli do vozila na drumu potroši i po nekoliko milijardi evra, od čega najviše koštaju novi alati koji su potrebni da bi automobil ušao u serijsku proizvodnju.

On nikad nije hrlio da se zaposli u nekom od tih dizajnerskih centara u najvećim svetskim kompanijama. Bavi se industrijskim dizajnom kao „slobodnjak“ i ostaje u Srbiji. „Idealizujemo mi previše taj Zapad“, kaže Marko Luković. U Nemačkoj, dizajneri zaposleni u auto-industriji imaju solidne plate, od oko 3.000 do 5.000 evra. U Italiji su sume upola niže. U SAD industrijskih dizajnera ima toliko da se i oni tamo školovani otimaju za poslove.

„Jedan moj poznanik, kolega, vozi mototrke zarad dodatnog prihoda jer samo od dizajna ne može da živi“. Tamo to više nije „egzotična“ profesija kao u Srbiji, gde mnogi vlasnici, odnosno menadžeri kompanija, još beže od dizajnera kao od poreznika. U svetu se dosta traže njihove usluge, ali je i konkurencija tolika da je bila jedan od razloga zbog kojih Luković definitivno odlučuje da ostane ovde. Drugi veliki razlog je to što tamo nema života na kakav je jedan čovek sa Balkana navikao.

„Prijatelj iz Kanade mi je objasnio kako tamo funkcionišu veze. Imaš devojku, imaš i stan, kad ostaneš bez devojke, ostao si i bez krova nad glavom. S jednom platom se i na Zapadu živi uglavnom samo u filmovima, u stvarnom svetu dvoje moraju raditi da bi se pristojno živelo. Onog trenutka kad pukne veza pada i cela finansijska konstrukcija, pa je i logično da mnogi emotivni odnosi imaju materijalnu osnovu“. Detroit, u kom je boravio u januaru, grad koji je prvi dobio asfaltirane ulice da bi se kroz njega vozili automobili, danas je društveno mrtav grad.

Hteo je od hotela do hale gde se održava sajam da prošeta taj jedan kilometar, ali su ga upozorili. „Dok je dnevne svetlosti, može. Čim počne da pada mrak, ni slučajno“. Zbog toga je savet koji se svako veče čuje iz magične kutije: „Grickajte kokice, pijte „koka-kolu“ i uživajte u gledanju televizije...“ A onda kreću reklame za belu populaciju, pa reklame u kojima za stolom sedi porodica tamne puti. U Detroitu, kaže, još nisu uspeli da prevaziđu rasnu različitost.

Dok je na aerodromu, čekajući avion, razgovarao sa jednim Afroamerikancem poreklom iz Zambije, svi su ih čudno gledali. Ni sredovečnom crncu to nije bila normalna situacija, pa je razgovarajući telefonom naglasio kćerki da sedi s „belim bratom“.

U tim nebezbednim sredinama teško bi mogao da se bavi svojim hobijem, šetnjom na duge staze. Čim krene lepo vreme i Luković kreće put Zlatibora, pa tri do pet sati ujutru i još toliko popodne provede u dugoprugaškom pešačenju. U Beogradu ume da prošeta od Konjarnika do Gardoša, nekih 15 kilometara.

„Čini se da je to mnogo, a zapravo je dva i po sata“, objašnjava da oni, dugoprugaši, razdaljinu mere u satima, a ne u kilometrima. I nikakav mu problem nije što uglavnom nema društvo za takve poduhvate. Dok hoda razmišlja. Ono što mu dok sedi za kompjuterom „zapne“ iskristališe se dok šeta. Društvo i kad nađe, to su uglavnom stariji ljudi, dok se on i dalje „vodi“ kao mladi dizajner. Prvu zapaženu nagradu osvojio je s 23 godine, a to se doba s pravom zove mladim. Prošlo je 10 godina, nije siguran da uz njegovu profesiju i dalje pristaje taj epitet, ali kaže da će, dok su Nikola Đuričko i Sergej Trifunović mladi glumci, i on verovatno biti mladi dizajner.

poziv na pretplatu na - www.emportal.rs