Nisu imali ni oklagiju, a danas prave tonu kiflica dnevno

Domaće kiflice pravljenje po receptu tašte direktora istoimene firme, Miloša Mijića, osvojile su najpre Pančevo, a potom i Beograd. Svakog dana, po narudžbini, one sveže i tople stižu do svojih klijenata.

Do pre 10 godina ove kiflice pravila je Miloševa tašta Vinka. Kako kažu, nosili su ih svuda na poklon, a onda je zet odlučio da počne i da ih prodaje. Miloš kaže da je recept jednostavan i da nije nikakva tajna.

Potrebni su vam: brašno, mleko, kvasac, ulje, so, šećer ali i dosta veštine. Iako svako može da ih napravi kod kuće, većina domaćica opredeljuje se da ih poruči upravo ovde.

- Tašta me je čudno gledala, supruga me čak nije ni gledala, ona je bila u fazonu da sam totalno lud. Meni je to bila ideja da se proba - priča Mijić o tome kako je ova firma zapravo počela sa radom. Kako dodaje, upravo taj početak bio je izazovan jer prve kiflice koje su pravljenje za prodaju nastale su u njihovom stanu.

Prisećajući se kako su pravljene kiflice, koje su sada postale brend, kaže da u prvim danima u kući nisu imali čak ni oklagiju.

- Supruga i ja smo se tad uselili u novi stan. Nismo imali skoro ništa. Imali smo samo jednu rakijsku flašu crnogorskog proizvođača, jedan poznat brend, ja sam odlepio etiketu, oprao flašu i tom flašom izoklagijali smo kiflice, ispekli i posle toga je već bilo mnogo lakše - priseća se on.

Od tada do danas, kaže, prošlo je punih 12 godina, a njihove kiflce postale su prepoznatljiv brend. U četiri pekare u Pančevu i Beogradu dnevno se sada proizvede tona kiflica. Ukusi su različiti, od klasičnih do kiflica sa junetinom, piletinom, vanilom ili orahom.

- Najviše se traže one sa sirom. Džabe, sve smo probali, uvodili, menjali i eksperimentisali. Ljudi jednostavno vole kiflice sa sirom i to se neće nikad promeniti. Svi oni dođu i kažu na pirimer kako su nam dobre kiflice sa mesom ili sa piletinom, ali ponovo kažu "dajte mi 300 grama sa sirom" i tako je gotovo uvek - rekao je Miljić.

Iako su u početku sve mesili sami, danas to radi 140 vrednih ruku. Maja Ahmetović, radnica u proizvodnji, dnevno napravi na stotine njih, a pre nego što se zaposlila, priznaje, nije bila vešta sa testom.

- Navikneš se i to ide lagano. Ne mora baš svaka da bude ista, ali uglavnom jesu. Međutim, ne padne mi na pamet da ih mesim kući - kaže ona.

Mijić kaže da ovaj posao nije uopšte lak, i da broj porudžbina zapravo diktira kakav će dan da bude. Navodi da je prošli 31. decembar bio najizazovniji za ovu firmu, jer su tada napravili najveću količinu kiflica.

- Rekord u jednom danu je bila prošla Nova godina. Tada smo u jednom danu napravli oko 40.000 i nešto kiflica, to je oko dve tone. Tad svi padnemo s nogu, svi dođemo jako rano ujutru i odemo kad ko može da izdrži - dodaje.

Proizvodnja je naporna jer, kako objašnjava, se sve radi ručno. Ovde nema zamrzavanja testa, a kiflice moraju da budu isporučene sveže i tople.

- Ovo je ono što radite kod kuće, samo zamsilite dolazi vam 200 gostiju danas i vi morate da napravite kiflice za 200 gostiju. E to mi radimo bukvalno na dnevnom nivou. Pravo unedogled, na svakih 10 minuta, kako se proda mi dopunjujemo. Kako ko poruči mi namesimo, za njega pravimo u tom trenutku - objašnjava on.

I dok je njegova supruga, godinama radila na kvalitetu proizvoda, Miloš je kao inženjer radio na organizaciji posla. Kiflice su morale da stignu na željene adrese, a da bi to funkcionisalo odlučio je da pokrene call centar u kome će se primati porudžbine.

- Bila je ideja da rasteretimo ljude u proizvodnji da se ne bave telefonom, porudžbinama i ostalim stvarima već da se bave onim šta im je osnovni cilj a to je proizvodnja kiflica. I to smo postigli tako što su sve porudžbine prebačene na call centar. Ovde devojke obrade porudžbinu, unesu u sitem, nama u pekari izađe na monitoru i oni samo prave kiflice i ne bave se vozačima. Tako dolaze do maksimuma u svom radu - objašnjava on i dodaje da vode telefoni neprestano zvone.

Pre šest godina, upravo krajem decembra, u call centru se zaposlila i Andrijana Vacić. Kako kaže, njeno prvo zaduženje bilo je da odbija porudžbine, jer firma nije mogla da postigne tadašnji tempo.

- Prvi posao mi je bio da odbijam porudžbine, pošto smo već tada bili puni za Novu godinu. Bilo je opsadno stanje a ja još uvek nisam znala posao jer sam došla nekoliko dana pred Novu godinu. Jedino što sam radila je da sa govorila: "domaće kiflice, izvolite ne primamo porudžbine" i tako svaki dan. I sam direktor Miloš mi i dalje priča da sam ja ta koja mu je izbila najviše para iz džepa od svih zaposlenih ikad u firmi - kaže ona.

Međutim i to se promenilo. Kako bi sve funkcionisalo Miloš je osmislio i programski sistem koji je 2014. bio vrlo inovativan.

- Meni je moj šurak dosta pomogao jer je vrhunski programer i on je sve moje sulude ideje sproveo u delo i razvijao taj sistem tako vrhunski. On je napravljen 2014. i dan danas radi. Radio je u PHP, to jeste, reč je o primitivnom programu, ali radi perfektno evo već osam, devet godina nikakvih problema nema - dodaje Miljić.

Andrijana dodaje da bez timskog rada nije moguće uopšte da se funkcioniše.

- Svi sarađujemo međusobno i s vozačima i s prodajom svi se nekako podržavamo i ceo sistem funkcioniše - kaže ona.

Posao se razvijao tako što su nakon dve radnje u Pančevu, odlučili da otvore i pekaru u Beogradu. Kaže da je to tek bio izazov za suprugu i njega.

- To je bila 2014. februar, poprilično teško, prvih 15 dana supruga i ja smo spavali u pekari. ujutru su nas zaposleni budili, mi bi sa njima. Usutajali, kretali da radimo, do devet uveče. Tašta pošalje grašak, mi večeramo, opet u vreće i tako dve nedelje - priseća se.

Kako kaže, posao se razradio posle šest meseci. Njihova najbolja reklama bio je njihov proizvod. Gde god su mogli kiflice su delili besplatno.

- Dođe čovek da pogleda, ako je skeptik mi mu damo tri kiflice. Ako kupi pet mi mu damo još dve koje nije kupio. Onda sam ja preko nekih prijatelja koji rade u raznim firmama u Beogradu širio posao. Pozovem nekog od njih i pitam koliko kolega ima i onda im pošaljemo doručak gratis. Pokazalo se da od tih 10 kolega kojima sam poslao kiflice, jednom ćerki za pet dana rođendan i on mi poruči. Finansijski gledano to što mi njima damo oni to nama za 15 dana vrate. Mi smo na nuli, ali smo dobili 10, 12 novih kupaca - objašnajva on.

Danas im reklama nije potrebna. Kiflice se prave na tri lokacije u Beogradu, a do klijenata ih odnosi 10 dostavljača.

- Ako se pokvari dostavno vozilo on obaveštava call centar, zaustavlja prvi taksi sa sve kiflicama seda u taksi i nastavlja dalje dostavu da bi mušterija dobila kiflice na vreme. Posle rešavamo šta treba - objašnjava i dodaje da je prioritet zadovoljna mušterija.

Iako se čini da sve odlično funkcioniše, iza svega se krije mnogo truda, neuspešnih pokušaja, ideja koje nisu uspele. U Srbiji je trenutno najteže naći radnike, a problema ima i u nabavci sirovina. Zbog dobavljača koji ne poštuju rokove počeli su da prave sopstvenu ambalažu i sada kartonskim kutijama snabdevaju oko 300 picerija širom Srbije.

- To je baš lavovska borba ali mislim da je drugačije da ne bi bilo zanimljivo. Verovatno bismo se previše opustili, ovo nas nekako drži i to nas valjda i tera da napredujemo. Mi u rešavanju problema otkrivamo bolje načine za funkcionisanje - kaže on.

Kada nešto radite radite pošteno i korektno, savetuje Miloš. Posao će širiti samo ako bude mogao da ispoštuje i kvalitet, a svojim najvećim uspehom smatra to što su njegovi zaposleni zadovoljni jednako kao i njegove mušterije.