Čedina rakija je prva organska rakija u Srbiji

- Danas je postalo moderno ući u proizvodnju rakije i kad me pitaju odakle da počnem, ja im kažem, posadite voćnjak da bi imali pod kontrolom sirovinu. Obično me gledaju belo, jer ko će da čeka da šljive porastu. A to je normalan put. Da bi imali kvalitetan proizvod, morate imati kvailtetno voće. Ja imam ugovoren voćnjak u Vrbiću kod Bele Crkve, u Ostružnju, na Medvedniku i ostalo su moji voćnjaci - dodaje.

Đurđevićevi voćnjaci su od 2014. godine sertifikovani kao organski i sve što proizvodi ima taj znak, a pored standardne šljivovice, pravi i travaricu, medovaču, klekovaču.

- Desetak godina pre nego što je voćnjak dobio sertifikat organskog, tu su bile ovce i na tom prostoru nema ambrozije, korova. Rastu razne vrste lekovitih trava i to je i dalo ideju da te biljake iskoristiimo i napravimo travaricu. S obzirom da imam i pčele, odlučili smo i da pravimo medovaču, ali ne liker, već rakiju - kaže Đurđević i napominje da lekovito bilje ne poznaje u dovoljnoj meri i da se zato konsultuje sa onima koji znaju.

- Ja imam kolege sa kojima sarađujem i oni mi kažu kada treba da se bere. Koristim pet vrsta koje rastu na mom imanju, to su hajdučka trava, majčina dušica, konjski bosiljak, divlja nana i kantarion. Kao tehnolog znam kako da obavim maceraciju i da lekovitost bude maksimalno u destilatu. Tu se javlja jedan problem, to su naši stari znali. Pošto se javlja zamućenje, treba znati kako to da se izbisti - otkriva sagovornik Agrokluba, koji se seća metode koju su primenjivali njegovi stari - maceraciju, a u kombinaciji sa savremenim metodama daje rezultate.

- Svaka od ovih biljaka blagotvorno deluje na naš organizam, od glave do stomaka i zato je travarica posebna vrsta koju pravim. Pre pet godina dobio sam u Užicu nagradu za nju - ističe.

Đurđević napominje da je sada postalo moderno gajiti industrijsko voće, ali i da je na početku svog posla raskrstio je sa dilemom masovnost i jeftinoća. Ističe i da su svi njegovi proizvodi autentični i ne žili da budu kao neki drugi.

Klekovača je takođe jedan od proizvoda koji je specifičan i dobro primljen na tržištu. Dodaje i da na tržištu postoje dobri proizvodi, ali ne i vrhunski.

- Nije ista rakija iz svakog bureta, bez obzira što je ono napravljeno od istog materijala i svako će dati specifičnu boju piću. Zato je treba proveravati i degustirati na svakih šest meseci i sve to balansirati, a to može samo neko ko to voli da radi - kaže poznati Čeda.

Najstarija rakija koju ima je ona iz 2008. godine, ali je 12 godina provela u hrastovom buretu, dok je od požegače napravljena 2010. godine, desetak godina "odležala" i to u buradima koji potiču iz 19. veka.

- U mojoj porodici se ovo piće proizvodi skoro dva veka. Prvi pisani trag je iz 1833. godine koji govori da je moja pra pra baka plaćala Turcima porez na rakijski kazan. Naši preci su mnogo znali, možda to nisu umeli da napišu. Ja sam kao mali mrzeo da kupim šljive, ali su me vodili i moj deda je govorio da sakupljam samo one koje bih pojeo - seća se Đurđević.

Danas se primenjuje sistem da na jedinici površine ima što više ploda, ali Đurđević smatra da je bitniji kvalitet.

- Ako hoćete kvalitet, onda ćete imati prosečan rod i bitno je izabrati sorte koje su vekovima rasle na našim prostorima. Naše podneblje je bogom dano za voće. Ja sad vidim da ljudi stavljaju zaštitne mreže, sisteme za zalivanje. Ljudi moji, pa godinama se gaji voće, nikad niko nije zalivao. U mojim voćnjacima je ranovača, negde je zovu i darosavka ili crvena ranka. Bila je zastupljena u srpskim voćnjacima početkom XX veka, 30%, a ostalo je bila požegača - kaže ovaj voćar i dodaje da je ta vrsta skoro izgubljena, ali je on ima u nekim voćnjacima na Medvedniku i Povlenu i ona nekako preživljava.

- Od novijih sorti čačanska lepotica daje odličnu rakiju i može da se gaji u organskom sistemu proizvodnje - dodaje.

Nekada je organska proizvodnja bila normalna, spoj stočarstva, voćarstva i pčelarstva i prema Đurđevićevom mišljnju, to je neraskidivo.

- Sada su počele neke loše navike da se primenjuju, voće se bere kad nije dovoljno zrelo. To nije dobro, voće mora da bude zrelo, da se ispeče na vreme, da se stavi da odstoji bar tri do pet godina. Za sve treba strpljenje. Ne može da se u avgustu obere voće, u septembru peče, a da u novembru već ima zarade. Uglavnom se radi o tome da nam skoče apetiti i da bi brže se došlo do para, onda se gubi kvalitet - zaključuje.

Đurđević ocenjuje da je ova godina loša za poljoprivredu, ali da to nije prvi put. Smatra i da uloga države nije da daje pare, već da obezbedi adekvatne propise. Problem vidi u prevedenim zakonima koji nisu prilagođeni našim uslovima, ali i čestom menjanju.