Aleksandar Šoštar, predsednik VK Partizan - Oaza duha

(Foto: mozzart sport)

Kad čovek malo porazmisli, verovatno se pita da li ima nešto što bazično nedostaje ljudima kao što je Aleksandar Šoštar. Stvarno, šta može da fali čoveku toliko ispunjenom pozitivnim iskustvom i životnim radostima, uspesima i priznanjima? Razgovor koji smo vodili s predsednikom VK Partizan upravo daje odgovor na to pitanje

Aleksandar Šoštar je legenda srpskog i svetskog vaterpola, a ta konstatacija je nedavno dobila potvrdu i u Americi, kada je postao stanovnik Kuće slavnih. Značajno priznanje dobio je na svečanoj ceremoniji na Floridi, u gradiću Fort Loderdejl. Šoštar je zaslužio svaki gram tog priznanja, ali daleko od toga da mu se život svodi na put oko sveta i prisustva različitim manifestacijama. Ima milion i jednu obavezu kao predsednik VK Partizan i prvi čovek Sportskog saveza Srbije. A to ne navodimo bez razloga…

Još krajem februara pokušavali smo da ga "ukrademo" na nekoliko sati i odemo do marine "Karaburma" u Beogradu, ali smo to uspeli tek polovinom maja. Tamo, među bezbroj različitih plovila, nalazi se čamac dužine sedam metara koji pripada gostu u rubrici "Stvare lagane". Pre nego što smo se otisnuli Dunavom, zalet smo uhvatili u kafanici iznad reke. Šoštar je bio krajnje opušten i raspoložen: rakijica i desetak minuta neformalnog razgovora uveli su nas u glavnu priču, odnosno otkud mi na reci s proslavljenim vaterpolistom.

- Našli smo se u Višnjčkoj banji, pošto je tamošnja marina mesto na koje volim da dođem. Zaista sam nesrećan što nemam više vremena da budem tu, bar jednom sedmično. A to, nažalost, nije moguće. Kad mi se ukaže neka prilika da odem do čamca, osećam kao da sam u oazi. Obnavljam duhovnu energiju. Najveći problem je kad treba da se krene nazad, u relanost.

(Foto: mozzart sport)

U marini je prvi put bio sredinom devedesetih godina. Išao je na pecanje s prijateljem.

- Raznih priča sam se naslušao o vremenu kada je Ada Huja bila ostrvo. Okolo je bilo nenormalno mnogo ribe, nije bilo potrebe da se peca bilo gde drugde. Otad se, naravno, mnogo toga promenilo. Voda je sad vrlo zagađena, ali postoje određene ideje da se i to promeni na bolje.

Iz kafane smo se spustili u marinu. Bezbroj čamaca, na prvi pogled jedan nalik drugom. Ali nije baš tako: izdvajaju se po stilu, dužini, dizajnu, ima onih velikih, malih, brzih, sporih... Šoštarev nije daleko od ulaza, pa smo vrlo brzo isplovili.

- Prvi put kad sam bio s prijateljem na njegovom čamcu, odlazili bismo dole, niz Dunav, na jedno sat vremena vožnje. Do Malih voda, koje se nalaze ispod Velikog sela. A na tim Malim vodama je totalno nadrealno okruženje zbog specifične prirode. Dunav je sam po sebi neverovatna reka, moćna, snažna, nepredvidiva… Sanjam trenutak kada ću pronaći slobodne dve sedmice, da se spustim do Đerdapske klisure i vratim nazad. Verujem da bi to bila fenomenalna avantura.

Do 2001. godine Šoštar nije bio u prilici da bude često u marini. Uglavnom je to bilo leto, svega jednom do dva puta godišnje. Dolaskom u Beograd, ta se navika promenila. Išao je i zimi, pa je, logično, počeo da razmišljao i o kupovini čamca.

- Prelomio sam 2005. i kupio "polovnjaka" od lokalnog ribara. Otad mi je vrhunac uživanja kad prespavam u čamcu. A kad mi se to dogodi, bez obzira na godišnje doba, uvek ustajem pre zore. Volim da skuvam kafu, onda uživam u slici koja je vanvremenska. Počinje da se budi dan, ribe se kupaju i skaču, ptice cvrkuću, a iznad vode se diže magla.

Šoštar ističe da je tokom vožnje Dunavom obazrivost izuzetno važna. U trenutku može da se promeni situacija, tokom leta vedro nebo prelazi u nevreme za samo pola sata. Tada se pojavljuju nimalo naivni talasi.

- Proveo sam jutro na Malim vodama i krenuo ka marini negde oko podneva. Bio sam u većem čamcu, za koji je bio vezan manji. Sećam se da je duvala košava, a mi smo išli uzvodno. Ušao sam u glavni tok Dunava, talasi su snažno udarali direktno u mene. Problem je nastao kada su manji čamac gurali tako da udara u veliki. Od konstatnih udaraca, kanap kojim je bio vezan je pukao, pa se mani čamac odvojio. Pokušao sam u trenutku da okrenem veliki čamac i da krenem za manjim. Kako sam to učinio, tako su talasi počeli da udaraju u bok većeg čamca. Ozbiljno smo se teturali. Padale su čaše, tanjiri, sve što je bilo unutra. Onda je i voda sa zadnje strane počela da ulazi. Nije bilo panike, ali sam odustao od namere da stignem manji čamac, koga sam na kraju pronašao uz pomoć prijatelja.

Upravljane čamcem na Dunavu nije kao vožnja bicikla. Potrebna je dozvola, vlasnik čamca ide na polaganje ispita. Šoštar je prošao sve procedure i ima neophodna dokumenta.

- Položio sam vozački ispit u kapetaniji 2001. ili 2002. godine, još pre nego što sam kupio čamac. Tu su mi dozvola i saobraćajna. Učio sam da upravljam uz prijatelja, i kroz gledanje se stiče značajno iskustvo.

Kada je u marini ili na čamcu, oko njega nema osoba iz sporta, a nema ni priča o vaterpolu. Šoštara tamo svi dobro poznaju, pozdrave se ljubazno i bar na kratko popričaju. U to smo se i sami uverili dok smo pili piće u kafanici.

(Foto: mozzart sport)

- Sednemo, naravno. Porazgovaramo, popijemo, pojedemo… Ima tu raznih osoba, ali, iskren da budem, slabo znam ko se čime bavi. Nije tu važno koliko je ko uspešan ili šta mu je profesija. Najbitniji je dobar duh. Razgovori su bez opterećenja, u civilizovanim granicama. Prosto, priča se, kako bih rekao, ni o čemu. A to mi dodatno odgovara.

Šoštaru nije problem da se okupa u rečnoj vodi. S velikim zadovoljstvom uskače u Dunav, posebno u Malim vodama.

- Prilikom povratka iz Malih voda obavezno se okupamo. Sve se spakuje, pripremi i sredi, a sunce udara u čelo. Milina. A onda kod Bele stene. Reka je totalno drugačije od bazena ili slane vode, jaka je struja, brzo odvuče plivača. A ima i virova, pa mora da se pazi.

Pri završetku razgovora pustili smo Šoštaru maštu na volju. Zamolili smo ga da nam opiše kako bi izgledao jedan slobodan vikend na reci, bez bilo kakvih drugih misli, već samo u cilju uživanja.

- Bili bismo na Malim vodama. Krenuli bismo negde u petak poslepodne, po završetku s poslom. Da se stigne pre mraka. Obezbede se čamci, pa se spremi večera. Neka muzika, ako treba i da se zapeva. Radio bi bio koristan. U subotu ujutru se zabace štapovi i popije se kafa uz doručak. Izađe se na ostrvo, a onda se razmišlja o ručku. Možda roštilj ili riblja čorba… Uživam u tome da pripremam roštilj, a riblju čorbu još nisam pravio na otvorenom. Biće prilike i za to.

izvor :