Mašinovođa koji je povezao poslednji voz sa Glavne i prvi "Soko" ka Novom Sadu otišao u penziju - eKapija na poslednjoj putničkoj vožnji Zorana Đurđevića

- Kolega, bilo je zadovoljstvo raditi sa Vama. Takav profesionalac se jednom rađa. Još deset sekundi do polaska – poručuje otpravnica na železničkoj stanici u Novom Sadu mašinovođi voza 553 sa polaskom u 15 časova.

Otpravnica tačno u sekundu daje znak za polazak "intersiti" voza ka Beogradu, jednako uzbuđena kao i mašinovođa i drugi malobrojni na stanici u Novom Sadu koji su znali da to nije tek jedan u nizu polazaka. Jer posle tih 36 minuta, koliko traje vožnja od "srpske Atine" do "Beograd centra", čovek koji je ovog 30. septebra upravljao tim "Sokolom", pedesetdvogodišnji mašinovođa Zoran Đurđević, otišao je u penziju.

I možda bi to bio tek jedan od brojnih odlazaka u penziju u Srbija vozu da nije reč o čoveku koji je svakog dana, bez izuzetka, za komandama voza svoj posao živeo svim srcem, pa i tog poslednjeg septembarskog ove godine. Sa jednako istim žarom, kao i onog 30. juna 1993. kada je sa nepune 23 godine zvanično počeo da vozi putnike na srpskoj železnici.

Verovatno da tog leta 1993. ni sam Đurđević, koji je detinjstvo proveo baš uz prugu u rodnom Ražnju uz Južnu Moravu, ipak nije mogao da zamisli da će stranice njegove železničke hronike biti mnogo više od uobičajene priče jednog mašinovođe.

Jer baš na 25. godišnjicu otkako je postao mašinovođa srpskih železnica, 30. juna 2018. upravo on je bio za komandama međunarodnog voza 340 za Budimpeštu čijim odlaskom je posle gotovo 49.000 dana od njenog otvaranja trajno za železnički saobraćaj zatvorena Glavna železnička stanica na Savskom trgu. Svi koji su bili na njoj u tom momentu sećaju se Zoranovog osmeha dok uz zvuk sirene kreće na poslednju vožnju sa te stanice, ali ipak nije mu bilo svejedno, jer, kako je rekao, i on i njegove kolega znali su da je to kraj.

U karijeri Zorana Đurđevića to nije bila jedino poklapanje značajnih datuma. Jer, 30. septembra 2021. opet su baš njemu ukazani poverenje i čast da poveze poslednji voz sa železničke stanice Topčider, posle čega je i sa nje zvanično obustavljen sav železnički saobraćaj.

Pre nego što je ovog vikenda baš na taj dan otišao u penziju, Zoran Đurđević na stranice svoje železničke priče upisao je još jedan značajan momenat u istroriji srpskih gvozdenih puteva: puštanje u saobraćaj brze pruge Beograd – Novi Sad i polazak prvog "Sokola". Na toj prvoj zvaničnoj vožnji 19. marta 2022. "intersiti" vozom upravljao je ponovo on, ovog puta sa kolegom Sašom Rančićem.

I baš sa te pruge. čije puštanje u zvaničan rad je mislio da neće dočekati, i da će pre toga otići u penziju, u istu je svečano ispraćen. Sve je minule subote sponatano počelo, sat i po vremena pre pomenutog Đurđevićevog poslednjeg polaska iz Novog Sada. Oko "Sokola", koji je Zoki, kako ga svi zovu, u Prokop dovezao oko 13.35 sati, počele su nestrpljivo da se smenjuju njegove kolege nešto pre 14 časova.

- Treba da slikate sad mašinovođu kada dođe, on danas... - krenuo je da sugeriše tehničar (pregledač kola) novinaru eKapije koji je fotografisao detalje na stanici Prokop.

- ... odlazi u penziju. Da, zato smo tu – uzvratili smo da znamo, pošto smo jedini dobili poziv da budemo u upravljačnici voza na poslednjoj Đurđevićevoj vožnji, mašinovođe koji je 2015. takođe prvi imao priliku da, tada, novim flirtom poveze prve putnike ka Novom Sadu, a nekoliko meseci kasnije i ka Nišu.

- Ej, Zoćo, šta je, ideš, nećeš da učiš rad na tabletima – šalio se jedan kolega dok se Zoran pripremao za polazak do Novog Sada.

- Znaš da ti na povratku iz Novog Ssda prave doček ovde u "Beograd centru", da dolazi i generalni – sa osmehom su dobacivali Đurđeviću kroz prozor upravljačnice.

Đurđević je sve vreme u toku priprema za polazak srdačno otpozdravljao kolege.

- Kakav je osećaj, jeste li uzbuđeni – zanimalo nas je jer se na Zoranu, kao i uvek obučenom u pod konac nameštenoj uniformi, bili vidni i uzbuđenje želja da i poslednjeg radnog dana sve bude kako treba za komandama voza.

- Nije svejedno. Rekli su mi da uzmem nešto za smirenje, jer je poseban dan, ali nisam hteo. Biće sve u redu – istakao je Đurđević.

Kako je i obećao, tako je i bilo. Ka Novom Sadu ispratile su ga kolege praveći slike i snimke njegovog poslednjeg polaska iz "Beograd centra". U toku te pretposlednje putničke vožnje objašnjavao nam je slikovito zašto je nemoguće na brzoj pruzi izbeći naletanje, ukoliko se neko nađe u blizini.

- Nije stvar samo u brzini voza. Pogledajte na šine, ovaj deo koji je najbliži vozu, vidite koja je to sila. To bukvalno vuče kad voz naiđe. Imamo i nekoliko tačaka na ovoj pruzi gde redovno puštamo sirenu, na primer kod Inđije, zato što ima mnogo golubova, pa ukoliko prolete kada voz nailazi, može da pukne staklo – objašnjavao je Đurđević dok je voz išao kroz sremsku ravnicu.

Na ulasku u stanicu Novi Sad, Zoran je dobio signal da sa "Sokolom" uđe na krajnji levi kolosek.

- Ovo nije ništa čudno, mada malo jeste neobično, jer na taj kolosek ulazimo uglavnom ujutru. U stvari, ulazio sam, pošto od sutra više neću. Šta vam je navika – našalio se Zoran na svoj račun koga su kolege na ovoj stanici dočekale i, posle prijema putnika za Beograd, ispratile sa velikim poštovanjem.

A na poslednjoj tridesetšestominutnoj putničkoj vožnji ka glavnom gradu Zoran Đurđević je vozio kao da mu je prva, kao da tek treba da se dokazuje. Nije želeo ništa da prepusti slučaju.

Na trenutak se osvrnuo na karijeru, koja je sa beneficiranim radnim stažom, trajala kao da je nešto duža od 45 godina. Kako je rekao, nije verovao da će imati takvu karijeru, sa toliko nezaboravnih trenutaka, da će biti direktan učesnik nekoliko važnih događaja u savremenoj istoriji srpske železnice. Neizmernu radost, koju ni dan danas ne može opisati, osetio je upravo kada je doživeo tih 200 kilometara na sat. I baš iz tog voza Zoki je otišao u penziju, praćen ovacijama i pozdravima kolega u Novom Sadu, Novom Beogradu i "Beograd centru", gde mu je zaista i priređen doček. Čast jednom od najodgovornijh mašinovođa "Srbija voza" osim više desetina kolega (mašinovođa, otpravnika, tehničara, šefova) ukazali su i direktor za saobraćajno-komercijalne poslove Zoran Puzović i v. d. generalnog direktora "Srbija voza" Ivan Bulajić.

Pre nego što je izašao da se pozdravi sa kolegama, porodicom i rukovodiocima, Zoran Đurđević je, kako red nalaže, obukao sako i predao dužnost i voz kolegi u narednoj smeni. Tek tada je svečanost u njegovu čast mogla da počne. Za kraj, vidno uzbuđen Zoran Đurđević je za sreću o "Sokola" razbio flašu šampanjca.

Mogao je Zoran Đurđević posle zvaničnog odlaska u penziju da nastavi da radi u Srbija vozu jer su mu nadređeni to ponudili. Ali on je, zahvalivši za ukazanu čast, rešio da to ne prihvati.

- Lepo je kada ti rukovodioci pokažu koliko poverenje imaju u tebe, ali smatram da to ne bi bilo u redu prema drugim kolegama, koji još imaju do penzije – ocenio je Zoki, iako ispraćaj koji mu je priređen ukazuje da bi teško ko imao nešto protiv da je ponudu prihvatio.

To ipak ne znači da će ovaj revnosni mašinovođa staviti tačku na svoje drugovanje sa vozovima i šinama. Nastaviće svoju železničku priču Đurđević kome su i deda i otac radili na železnici, a na njoj rade i njegov brat i sin (a po svemu sudeći, kako kaže, i unuk će krenuti tim stopama). Ubuduće u kargo saobraćaju.

U susret tome ovaj mladi penzioner, u čijim očima je i dalje ona dečačka radost prema poslu, uskoro ide na obuku, a potom se ponovo vraća na šine.

Osim uživo u Beograd centru, Ivan Bulajić, generalni direktor Srbija voza od Zorana Đurđevića oprostio se i na instagramu.

- Tačno u 15.36 sati jedan od najboljih mašinovođa Srbija voza Zoran Đurđević zaustavio je "Soko" u stanici "Beograd centar " na svojoj poslednjoj vožnji pred odlazak u penziju. Srećna ti zaslužena penzija, dragi naš kolega. Zoran je mašinovođa za koga kolege kažu da nikada nije zakasnio na posao. Na svim proverama znanja uvek je dobijao najviše ocene. Položio je sve serije elektro-vučnih vozila. Kao jedan od najboljih, više puta je vozio specijalne vozove sa visokim državnim delegacijama – napisao je između ostalog Bulajić na instagramu.