Akvaponija u Staparu donosi 700 kilograma konzumnog šarana i oko četiri tone paradajza

Poznat kao selo uzornih poljoprivrednika, Stapar kraj Sombora prednjači i u modernizaciji ove privredne grane, pa je pre nekog vremena, kao tada pionirski i jedinstven projekat u Srbiji na svega 200 kvadratnih metara pod plastenikom Srđan Radin zasnovao akvaponsku proizvodnju.

Uz pomoć svoje mlade porodice predvođene suprugom Vesnom, zasnovao je zaokruženi sistem proizvodnje povrća neuporedivog kvaliteta i ništa manje ukusne šaranske ribe, koja mu je omogućila da, bez straha od neizvesne budućnosti, napusti lagodan posao državnog činovnika i posveti se ovoj vrsti poljoprivrede.

- Akvaponija je ekološki sistem zasnovan na simbiozi biljaka, ribe i mikrobakterija, dakle možete ga zamisliti kao delić Dunava u strogo kontrolisanim uslovima - pojednostavljuje Radin ceo sistem, koji je zahvaljujući njegovom iskustvu sticanom godinama instaliran već na nekoliko hiljada kvadratnih metara ne samo u Srbiji, već i zemljama regiona.

Sistem pokreće čovek tako što unosi hranu za ribu, u našem slučaju šaransku, u vodu u kojoj žive i ribe i biljke "posađene" u rečnom šljunku u čijim porama se nalaze bakterije koje će protein iz hrane pretvoriti u azot.

Ovaj azot u organskom obliku je gradivni element za biljke, koje u takvim uslovima imaju šest puta brži rast pri čemu daju i tri puta veće prinose nego u klasičnoj plasteničkoj proizvodnji, što su Srđanovi argumenti na strani ovakve proizvodnje. Tako u jednoj sezoni, koja traje i tokom kasne jeseni u sistemu od 200 kvadratnih metara dobiju 700 kilograma konzumnog šarana i oko četiri tone paradajza za koji su se odlučili kao primarni povrtarski proizvod, potvrđuje Srđan Radin.

Srce sistema je u podzemnim bazenima u koje se početkom sezone proizvodnje uliva voda, zarad sigurnosti ona iz gradskog vodovoda na koji je i Stapar priključen. Nakon prolaska kroz bazene sa ribom, voda tako obogađena proteinom se, u zatvorenom sistemu, vraća u rezervoare iz kojih odlazi u sva četiri sistema akvaponskog uzgoja povrća zastupljena u plasteniku Radina.

- Opredelili smo se za sva četiri sistema, počev od "holandskih kanti", preko uzgojnih kreveta i plutajućih splavova do vertikalnih tornjeva, koji za nekih 600 biljaka imaju dnevni utrošak od svega stotinak litara vode koja se mora nadomestiti, što je za nekih 90% manje nego kada se radi čak i o navodnjavanju sistemom kap po kap, dok utrošak električne energije na ovolikoj površini ne prelazi desetak kilovata dnevno - ističe Radin.

Nedostižna prednost ovakvog sistema je da je zbog nepostojanja zemlje u celom proizvodnom lancu akvaponski uzgoj lišen strahova od oboljenja biljaka, koje se u 90% slučajeva pojavljuju upravo na zemlji i prenose na biljke. Pošto istu vodu koriste i biljke i ribe, ne dolazi u obzir primena bilo kakvih hemijskih zaštitnih sredstava koja bi dovela do sterilisanja vode, pa bi bakterije prestale da "rade", a biljke i riba bi uginule. Zato je moguća jedino preventivna primena ekstraktima eteričnih ulja, od kojih Radini najčešće koriste ona od čajnog drveta koja mogu da se nabave bez većih problema i u našoj zemlji.