Aleksandar Rašić, košarkaški reprezentativac - Izlet na vodi

Da li ste znali da košarkaški reprezentativac Srbije Aleksandar Rašić skija na vodi? Mi nismo imali pojma, pa smo ga u čudu gledali kada je uzjahao talase dok se na savskoj obali kočoperno šepurila njegova vikendica. A to je samo deo onoga što nam je pokazao prilikom našeg boravka u njegovom rodnom Šapcu

Nismo baš previše razmišljali o tome šta li će nas sačekati u Šapcu prilikom posete Aleksandru Rašiću, beku košarkaške reprezentacije Srbije i litvanskog Lijetuvosa. Znali smo da Raške tamo siguno ima mnogo toga zanimljivog da nam pokaže, pa smo obilazak započeli s porodičnom kućom i lokalom. Zatim smo otišli do Save, tamo gde je Sašina vikendica.

Bili su tu Rašićev otac, majka i kum, nešto kasnije došao je i rođeni brat David. Momak je takođe sportista, rukometaš, igra u Španiji. A vikendica – lepa k`o upisana. Fino dvorište, na stolu svakojake đakonije. Nismo odoleli izvrsnom pečenju, onako tek ispečenom, toplom i hrskavom, a prepustili smo se i tikvicama, salati, siru... I sve to uz pogled na Savu, koja se praćakala na suncu nekoliko metara naniže od dvorišta. Uočili smo i gliserčić, a tu negde sa strane i skije. Ko li skija na vodi, pitali smo se sve dok se Raške nije pojavio u kupaćem šortsu i pojasu za održavanje na vodi. Onda je na nekih kilometar od nas lagano klizio po površini Save… E to već nismo očekivali.

Priznali smo mu da je vešt na skijama, i to ne iz kurtoazije. Nije, ono što se kaže, profi, ali kao samouki entuzijasta sjajno se snalazi u sportu za koji može da se kaže da je na ivici ekstremnog.

- Ne mogu da se tačno setim kada sam prvi put probao da skijam na vodi. Možda pre tri-četiri godine, tada smo kupili gliser. Nije loš, služi. Dok bude trajao, koristićemo ga, posle ćemo uzeti nešto novije. Na kupovini je insistirao tata Đorđe. Najpre smo imali drveni, pa plastični, a onda gumeni – vojnički čamac. U taj je moglo je da stane mnogo ljudi, možda čak i dvadesetak. Bio je, međutim, spor, pa smo ga se zasitili i uzeli brži čamac. Uz to su došle skije i gume za vuču.

Insistirali smo na tome da nam opiše prvo iskustvo na skijama. Videli smo da se sad dobro snalazi, ali teško je bilo poverovati da u početku nije imao problema. Bili smo u pravu, a Raške se nije ustručavao od priče.

- Imao sam strah. Brat David i otac naučili su da skijaju još na planini, ali ja to nikada nisam probao. Nisam imao ni vremena, a i rizik od povrede je preveliki. Zato mi je iskustvo na vodi bilo čudno. Bez obzira na to što su otac i brat skijali po snegu, na vodi je to drugačije… Nisu imali nikakvu obuku, baš kao ni ja. I tako smo sami vežbali. Padao sam često, sećam se da sam posle prvog pada tek iz desetog ili petnaestog puta ustao iz vode. Vremenom je išlo lakše. Ali, eto, priznajem - iz prve sam uspeo tek ovog leta da ustanem.

Kada ga kao totalni laici pitamo da nam opiše osećaj dok skija na vodi, ne dvoumi se puno prilikom odgovora.

- Izgleda mi kao da letim iznad vode. I da, uopšte nije lagano za telo. Potrebna je izvesna fizička pripremljenost, a i tehnika je važna. Što si veštiji, to je skijanje lepše. Preskačeš talase, ideš levo, desno, praviš krugove... Mene i brata obično otac vozi, ove godine smo dobili i uže koje omogućava da obojica skijamo u isto vreme. Čamac, međutim, nije dovoljno jak da povuče jednog i drugog, pa ćemo na malo sačekati na tu vožnju u dublu. A jednog dana se nadam da ću probati i dasku. Verujem da je i to zanimljivo iskustvo.

Budući da znamo da je iz rodnog grada otišao još sa 14 godina, pitamo ga da li još uvek seda u avion za Beograd čim završi sezonu, pa se po sletanju na aerodrom „Nikola Tesla“ upućuje ka zavičaju.

- Ništa se od toga nije promenilo ni kada sam završio sezonu u Litvaniji. Krenuo sam pravo ka Šapcu. Uvek najpre kod roditelja, rodbine i najbližih prijatelja. Zatim se vračam u Beograd i ne provodim više od sedam dana u istom gradu. Trudim se da se posvetim svima. A kad dolazim u Šabac, zna se – odmah se ide na Savu, jer moje slobodno vreme je leti. Svaki dan provodimo na Savi, ne baš od jutra do mraka, ali, eto, probudimo se, popijemo kaficu u gradu, napravimo plan i odemo do vikendice. Nekad tamo i prespavamo. Vikendica mi i služi da se odmorim od grada, buke, gužve i stresa. Ne bih mogao bez urbanog duha, ali mi je potreban i predah. Tada izvezem čamac, odem na pola reke i ne mislim ni o čemu. Izgubim pojam o vremenu. Ma ne nosim ni mobilni telefon…

Raške ima sportski pedigre, budući da je otac Đorđe takođe bio vrhunski sportista. Rukometaš, osvajač brojnih odličja.

- Igrao je u Metaloplastici u ono zlatno vreme šabačkog rukometa. Bio je i reprezentativac, mislim da ima dvadesetak trofeja kao igrač, a osvajao ih je još i kao trener. Uprkos tome rukomet me nije interesovao. Kao i mnogi klinci, trenirao sam u početku karate i tek kasnije sam prešao na košarku. Brat je najpre igrao basket sa mnom, pa se opredelio za rukomet. Eto, sad obojica imamo karijere u inostranstvu.

Reč po reč i vratismo se razgovoru o vikendici. Rašić nam je objasnio da je dobar i u segmentu koji ide ruku pod ruku s dobrim odmorom…

- Pravimo odličnu klopu. Roštiljanje je najlakše, to je nekako moje zaduženje. Okreće se i prase. Uključi se motorčić i niko ne brine. Ili pravimo riblju čorbu u kotliću. I to umem. Naučio sam da je spremim u Čačku, prilikom posete Marku Marinoviću koji mi je odličan drug. Njegovog otac me je učio kako da kuvam riblju čorbu. A nikad bolju nisam probao ni pre ni posle boravka u Čačku. Tom prilikom sam otišao kod njih na pečenje, a jeo sam isključivo riblju čorbu. Savršeno dobar ukus. E taj recept pokušavam da primenim. Zaista se trudim.

Tokom razgovora, s vremena na vreme pogledali bismo ka oblacima. Toliko se u jednom trenutku natmurilo da smo mislili da nas kiša neće zaobići. Srećom, razvedrilo se vrlo brzo. U međuvremenu su svojim poslom otišli Rašićeva majka Snežana i kum Aca, koji je bio sa suprugom Marijom, a mi smo zatim krenuli ka terenu za basket. Rašketa su, naravno, svi prepoznali i srdačno se pozdravili.

- Nalazimo se u delu Šapca koji se zove Stari grad, tu se nekada igrao baš dobar basket. Kao klinac išao sam do terena i sa ocem, roditeljima drugara i mojom ekipom. Onda bi postajalo teško i čvrsto. Sve je prštalo. Niko nije voleo da izgubi. Dolazili su rukometaši, Veselin Vujović igra i dan-danas. Rukometaši su inače najteži protivnici. Nikako ne trpe poraz, a igraju po pravilima koja su bliža rukometu. Ma na tom terenu je bilo raznih situacija, pa čak i tuča.

Na taj teren dolazio je sa ocem, ali nije voleo da bude u istom timu s njim. Kaže da tata nikad nije puštao sinove da pobede, a nije se libio da igra i grublje od uobičajenog.

- Jednom se dogodilo da smo igrali basket u sali samo nas dvojica. Izgubio sam tesno, nešto me je prevario. Toliko sam se naljutio da sam otišao sam kući. A napolju pljušti kiša…

Posle Save, vikendice i terena, vraćamo se sa Sašom u posebno dekorisan lokal u prizemlju porodične kuće. Na zidovima jedne od prostorija nalaze se njegove slike, uramljeni dresovi i isečci iz novina. Na četiri zida - milion uspomena.

- Najviše se oko toga potrudio otac. U gornjem delu lokala nalazi košarkaški, a u donjem rukometni muzej Rašićevih. Mislim da je to adekvatan opis. Lepo izgleda, kad se budem skućio i završio karijeru, pokušaću da napravim nešto slično. Deda Miroslav, mamin otac, ima zaduženje da sve iz novina seče i čuva u sveskama A4 formata jer je veoma pedantan. Ima tu svega, još od doba kad sam imao dvanaest, trinaest godina. Članci su hronološki poređani.

Možda posle svega što smo videli i što nam je Aleksandar Rašić ispričao, nismo ni imali potrebu da ga pitamo šta su za njega „stvari lagane“. Ali ipak...

- Sezona traje dugo, stalno žurim, alarmi su uključeni non-stop. E kad sam s dragim osobama, onda ne postoji sat i nema frke. Sve je baš lagano.

izvor :