Mirko Cvetković, premijer - Optimista

(Mirko Cvetković)

Malo je falilo da se i Srbija svrsta u red onih zemalja čiji stanovnici ne znaju ko im je predsednik vlade. S tom razlikom, što to ne bi bila posledica uređenosti i besprekorne funkcionalnosti državnog aparata, nego isključiva zasluga aktuelnog premijera koji je od početka mandata uspeo da nametne imidž apsolutne neprimetnosti.

I gotovo tri godine Mirko Cvetković je plivao u ulozi autsajdera kog je, mimo naročitih zasluga a čini se i mimo njegove volje, snašla odgovorna funkcija. Pojavljivao se ako baš mora, govorio jedva čujnim glasom demonstrirajući talentovanu usporenost koja je signalizirala bežanje od odgovornosti i manjak autoriteta.

I taman kad je učinio sve da pomislimo kako pravi premijer sedi u predsedničkoj fotelji na Andrićevom vencu, a on služi samo za protokol, nešto se u njemu prelomilo i Mirko se prenuo iz letargije. Učinio je to kad se u njegovom potpredsedniku Mlađanu Dinkiću aktivirao nikad izlečeni virus "rušitelja vlada" nakon čega je ovaj prozborio nešto na račun nesposobnosti Vlade i nekompetentnosti njenog kormilara.

Nije da se Mirko baš pretvorio u razgoropađenog tigra, ali je smogao snage da Dinkića najuri iz Vlade i krene u rekonstrukciju kabineta koju je, uz manje-više groteskna rešenja, uspeo da izvede. Nakon što je to "šminkanje mrtvaca" izvedeno pod parolom vraćanja poljuljanog kredibiliteta Vladi, uspelo da opravda svoju osnovnu svrhu - da vladajuća koalicija uzme vazduha pred sve češćim i žešćim zahtevima opozicije za vanredne izbore - premijer kao da se konačno uživeo u sopstvenu ulogu kojoj je dodao i ministarsku funkciju u resoru finansija.

Zaboravljajući da je barem dva puta predsedniku na tacni nosio sopstvenu glavu u vidu ostavke, u napadu iznenadne samouverenosti je izjavio: "Ne planiram da podnesem ostavku! Imam puno energije i nisam se umorio. Cilj mi je da do kraja mandata ostvarimo velike državne ciljeve".

U međuvremenu, preuzeo je i ulogu dežurnog raspršivača optimizma govoreći o kolosalnim rezultatima njegove vlade koja, uprkos strašnoj svetskoj krizi, žanje sve same uspehe: tako je, po njemu, počeo ekonomski oporavak Srbije koja je krizu "izdržala na nogama" (pitanje je samo dokle će kolena izdržati, prim. R. P.), država nam je postala "stožer borbe protiv organizovanog kriminala" u regionu, uspešno su nastavljene evrointegracije, zaustavljeno je priznavanje nezavisnosti Kosova, sprečeno propadanje privrede i bankarskog sistema, povećan bruto domaći proizvod, industrijska proizvodnja, izvoz...

Sa kantama ružičaste boje u rukama vaskrsli premijer boji našu stvarnost, a da li će ta fasada izdržati do idućeg proleća kad bi se taj kolorit mogao kapitalizovati u vidu izborne pobede, teško da bi neko mogao dati siguran odgovor. Osim, sada već nezaustavljivog premijera, koji euforično poručuje: "Pobed-ićemo!".

Tu Cvetković, pre svega, misli na Demokratsku stranku, mada, koliko je poznato, formalno nije njen član, iako prisustvuje sednicama Glavnog i Izvršnog odbora.

Inače, njemu je na predlog ove partije poveren mandat za sastav vlade te 2008. godine. Cvetković je, zapravo, bio solomonsko rešenje u unutarstranačkom ratu gde su kao mogući kandidati bili Vuk Jeremić koga je favorizovao predsednik stranke Boris Tadić i Bojan Pajtić koga je protežirala druga partijska struja.

Međutim, njegova, izuzetno bogata radna biografija je potpuno suprotna slici koja je o njemu stvorena u javnosti. Karijeru je počeo u Rudarskom institutu, zatim prelazi u Ekonomski institut, bio je zamenik ministra za privredu i privatizaciju u Đinđićevoj vladi kao i ministar finansija u Koštuničinom kabinetu iz 2007.

Bio je i direktor Agencije za privatizaciju, a za taj period se vezuje i prvi njegov "sukob interesa" s obzirom na to da je u isto vreme bio i izvršni direktor konsultantske firme "Ces Mecon" koju je Agencija često angažovala. Još jednom će se naći u koliziji interesa kada je bio suvlasnik u Jugoslovenskoj autorskoj agenciji koja se bavi zaštitom intelektualne svojine i naplatom autorskih prava, mada se posle oslobodio tog dela vlasničkog prava koji je bio nešto više od pet odsto.

Inače, Cvetković je probijao led kao jedan od prvih domaćih eksperata konsultanata, pa je otud i prozvan "patrijarhom konsultanstskih poslova": radio je za Svetsku banku na projektima u Indiji, Pakistanu i Turskoj, za UNDP u Somaliji, kao i za američku firmu RCG...

Mirko Cvetković je rođen 1950. godine u Zaječaru gde je završio osnovnu školu i gimnaziju, dok je u Beogradu završio Ekonomski fakultet na kome je i doktorirao.

Bavio se i sportom - bio je član prve postave zaječarskog stonoteniskog kluba, a završio je i nižu muzičku školu za duvačke instrumente i klavir: svirao je klarinet u jednoj amaterskoj grupi.

Njegovi Zaječarci ga pamte kao vrednog đaka i karakternog i skromnog mladića koji je uvek bio diskretan i nenametljiv. "Mirko ne voli da se eksponira. On je miran i nije za političara!", reći će i njegova majka kada se počelo pričati o njemu kao o budućem premijeru Srbije. Oženjen je i ima dvoje dece.

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Blic" od 10.07.2011.)