Poslednji dragulji Mediterana

Davne 1981. godine sa svojim drugovima roniocima ronio sam u okolini Dubrovnika na predivnom ostrvcu Sveti Andreja koje izranja sa morskog dna na sred pučine. Dolazak na Svetog Andreju od Babinog Kuka, gde nam je bio ronilački kamp, predstavljao je pravu malu ekspediciju. U gumenom čamcu punom ronilačke opreme plovili smo preko otvorenog mora skoro dva sata. No, svaki minut proveden u putu ispaltio se višestruko. Roniti na steni koja izranja usred plave pučine znači samo dve stvari. Prvo da je more puno života jer se oko ostrva skuplja sve što pliva, gamiže ili lebdi u vodi i drugo da svako ronjenje mora ozbiljno da se shvati jer na otvorenom moru nema mnogo nade za ispravljanje eventualnih grešaka.

Svo uzbuđenje i ushićenost koje imamo dok se primičemo toj usmljenoj hridi pre urona nestalo je onog trenutka kada nas je obavilo veliko plavetnilo. Kristalno čista voda u kojoj je vidljivost preko pedeset metara jednostavno nas opčini svojom igrom svetlosti. Ronili smo tada jako duboko, mada sad to nikako ne preporučujemo novim roniocima. Pored jata riba koje su prilepljenje uz stenu kružle svuda oko nas i jastoga čije su antene virile iz skoro svake pukotine, prave atrakcije bile su u pećinama ili puocepima na preko 60 m dubine. Tu nikada niko verovatno pre nas nije zavirio.

Na Svetom Andreji prvi put sam video crvene korale u svoj svojoj lepoti. Na dubini od 87 metara neposredno iznad peščanog dna gde se stena ostrva zabija u dno, prostirala se horizontalna pukotina u steni dužine desetak metara. Na najširem delu pukotina je bila otvorena oko pola metra dok se u ostalim delovima sužavala i širila paralelno sa dnom. Pažnju nam je privukla ogromna tamna siva senka koja je zamakla u pećinu i pošavši za nom osvetlili smo sa tri lampe unutrašnjost pukotine. Dotadašnja gama boja koju smo gledali koja je bila između sive i zelenkaste, jer morska voda služi kao filter i zaustavlja sunčeve zrake pretvorila se u eksploziju šarenila. Pored velike kernje koja nas je i namamila da pogledamo u tu aladinovu pećinu, unutrašnjost pukotine bila je ispunjena svim mogućim vrstama riba koje su se komešajući kretale polako u sigurnosti svog zaklona. No, bez daha nas je ostavio prizor šume koja je visila sa tavanice pukotine. Gotovo cela površina tavanice bila je prekrivena granama obavijenim belim plaštom sitnih belih dlačica ispod kojih se stidljivo nazirao crveni skelet. To je bila prava šuma crvenih korala. Neke od grana bile su toliko velike da su dodirivale dno pukotine.

Znajući na kojoj dubini se nalazimo bez daha smo gledali taj nestvarni prizor blaga koje se pred nama nalazilo znajući da za dva minuta moramo da krenemo ka površini. Naša fascinacijaje bila tolika da su ta dva minuta koliko smo proveli gledajući čudo ispred nas prošli kao jedan udah. I danas mogu da zatvorim oči i da se setim snopa lampe koji polako prelazi preko prave šume korala koji u svoj lepoti i raskoši po prvi put pokazuju svoju lepotu radoznalim i nezvanim posetiocima. Jednostavno ostali smo bez daha od prizora kakav niko od nas ni pre a verujem ni nikada posle nije video.

Posle gotovo deset minuta izrona prateći stenu koja je gotovo vertikalno padala do dna,zastali smo na predviđenim deko-zastancima i jedan drugom smo gestikulirali držeći se za glavu koju smo vrteli levo desno pokazujući da smo još u čudu od onoga što smo videli.

Međutim kako stvari danas stoje, možda uskoro neće biti potrebno da se zaroni u čiste morske vode da bi se video poslednji dragulj Mediterana, Crveni koral.

Izlozi luksuznih juvelirnica Španije, Italije ili Fransuske prete da se pretvore u buduće stanište ove predivne podvodne gorgonije, znaka identiteta ovog našeg MareNostrum-a
Danas se kilo neobrađenog korala na crnom tržištu i preko interneta prodaje za 500 do 1.200 EUR zavisno od kvaliteta, dok obrađeni komadi dostižu fantastičnih 22.000 do 36.000 EUR po kilogramu.

Krivolovci koji su perfektno organizovani prodaju svoju robu kupcima u Švetskoj, Švajcarskoj, Japanu, a najviše u italijanskom mestu Tore del Greco, u Napuljskom zalivu, gde se nalazi glavno sedište za transformaciju crvrnog korala na svetu i gde se godišnja zarada od obrade korala kreće i do 150 ME.

Kroz Tore del Greco prolaze potrošači iz Amerike i Japana koji ne pitaju za cenu i poreklo korala i koji se mogu okarakterisati neodgovornim isto toliko kao onaj ko im korale prodaje i ko ih čupa iz mora. U stvarnosti uhvaćeni krivolovci dobijaju uglavnom administrativne kazne, a sadašnje cene crvenog dragulja koje su u porastu čine da im se ovakva aktivnost itekako isplati.

Jesu li korali, životinje, biljke ili nešto treće? Šta je taj poslednji dagulj Mediterana?

Crveni koral ili Corallium rubrum je minijaturna životinja u obliku razgranate biljke sa čvrstim skeletom. Predstavlja endemsku vrstu u Mediteranu i susednim afričkim atlantskim vodama,gde raste u formi kolonija u obliku razgranatog drveta sa svojim krakterističnim crvenim grančicama prektivenim čudnim belim plaštom.

Njegova glavna prirodna uloga je biokonstruktor jer strukturiše prostor oko sebe i daje sklonište raznim morskim organizmima. Može se reći da u manjoj skali ima istu ulogu kao šume na kopnu. Rast korala je ekstremno spor. Jedva jedan santimetar u visinu i 0,20 milimetara u debljinu godišnje, što znači da kolonija debljine jedan santimetar predstavlja oko 60 godina života i rasta.

Korali žive uglavnom u mračim pećinama skrivenim neosvetljenim stranama stena ili pukotinama. Mada se ponegde mogu naći i u pećinama na 5 do 6 m dubine, njihova privlačnost i visoka cena dovele su do toga da ih sada možemo naći samo na velikim dubinama. Zakačeni za tavanicu pećine okrenuti svojim granama ka otvoru kroz koji ulazi mala količina svetlosti ili zalepljeni na stene rastu skriveno u svoj svojoj lepoti. Najlepši korali se nalaze na većim dubinama od 100 što iskusni koraljari objašnjavaju pritiskom i čistoćom vode iz koje uzimaju hranu.

Korali se hrane planktonom, bakterijama i detritusom, ostatkom umrlih organizama koje filtriraju iz morske vode.

Da bi se lakše shvatilo,svaki put kada jedan koraljar ili krivolovac iščupa ove predivne grančiče kao da čupa ili seče stogodišnji hrast na zemlji. U stara dobra vremena u Mediteranu su bile normalne grane od 50 - 60 santimetara dok sada jedva mogu da se nađu i one koje dosežu 10 cm.

Velike grane su danas izuzetno retke i mogu se naći samo na većim dubinama od 100 pa i preko 130 m u vodama Maroka ili Alžira ili u zaštićenim zonama sa dobrom kontroloma kao u Scandoli na Korzici. I pored toga što se koral nalazi teško ugrožen ne postoji međunarodni dogovor o njegovoj zaštiti.

Zaštićen je samo u vodama Gibraltara, Malte, Monaka i Turske.

Prvi pisani tragovi o lovu na korale na Jadranu potiču iz 13. veka, 1412. A kao poznati koraljari pominju se Zlarinjani. Koral, koji su u tadašnje vreme vadili na primitivan način povlačeći mrežu sa kamenom po stenama,prodavali su u Napulju i Siciliji. Poznata su iz tog vremena prava remek dela nakita napravlenog od korala koja su po pravilu kraljevi ili prinčevi poklanjali svojim izabranicama.

Zahvaljujući upravo koralima Zlarin je bio prvo turističko mesto u bivšoj Jugoslaviji koje je imalo svoju turističku brošuru.Tradicionalno lova na KUREJA kako lokalci nazivaju korale prenosio se sa kolena na koleno, vađeno je onoliko koliko je potrebno da se preživi. Posade malih brodića sa koraljarima izlazile su noću na pučinu po starom ritualu spremajući se da na tradicionalan način iz plavih dubina izvade ovo crvrno blago koje je Posejdon posejao po morskom dnu.

(Slobodan Mihajlović, autor teksta)

Ritual koji se i danas u formi karnevala priređuje uključivao je uključivao bacanje mrvica hleba u more i sipanje kapi maslinovog ulja koji su trebali da zasite bogove mora i zaštite koraljare,a žene kapetana morale su da se pomokre na provu čamca kako bi oterale vraga. Tradicionalni metod je omogućavao da se vadi samo mali deo korala koji je rastao sa spoljnje strane stena ili blizu otvora pećine. Mala mreža sa drvenim nosačem i kamenom koji je vuče ka dnu spustala se i dizala bezbroj puta dok u njoj nije ostao neki komad crvenog blaga. Puno rada i jako malo zarade. Ako postoji hleb sa sedam kora kako narod kaže to je hleb koji su jeli koraljari. Nova tehnologija, brza zarada i ronioci bez skrupula nažalost čistili su celeobale od korala u želji za brzom zaradom.

No, nije sve tako crno kako izgleda. Pohlepa, brza zarada a i neznanje kupaca doveli su do toga da se sada sve češće u prodaji nađu jako dobre kopije korala.

Naivni kupci plaćaju visoku cenu za fosile bambusa kojih u kini ima na pretek a koji su po strukturi i izgledu vrlo slicni koralima naročito obrađenim, koje kinezi tako vešto naprave da čak i poneki stručnjak može da se pređe i pomisli da je pravi koral u pitanju.

U Italiju su napravljeni pokušaji veštačkog uzgajanja crvenih korala međutim još nisu dali odgovarajuće rezultate pre sevga zbog izuzetno velikog pritiska pod kojim rastu, sporog rasta a i jako čeiste vode koja im je potrebna za život.

Iako ne mogu više da se spustim dovoljno duboko da bih ih video u svoj njihovoj prirodnoj lepoti ,sedam delića korala,kojeg sam poneo iz pećine na Svetom Andreji, koji krase prsten na ruci moje lepša polovine , podsete me i danas koliko sam imao sreće da ih vidim i nađem tamo gde rastu u svoj svojoj lepoti ,a ne u izlogu neke juvelirnice.

(Autor teksta Slobodan Mihajlović)