Studija opravdanosti korišćenja drvnog otpada u Srbiji - Tehnologije, logistika, proizvodnja i sertifikacija

Glavni učesnici u nabavci drvnog otpada

Oko 50% površina pod šumama su državne šume. Javna preduzeća "Srbijašume" i "Vojvodinašume" su nadležne za upravljanje državnim šumama. To su preduzeća koja obavljaju pošumljavanje, seču drveća, održavanje i razvoj infrastrukture u šumama i druge aktivnosti vezane za unapređenje šuma.

Pošto je veliki deo šuma u nadležnosti javnih preduzeća "Srbijašume" i "Vojvodinašume", onda ona imaju veoma važnu ulogu u lancu od prikupljanja drvnih ostataka do proizvodnje peleta.

Javna preduzeća "Srbijašume" i "Vojvodinašume" obično jednom godišnje ugovaraju sa firmama isporuku drva i drvnih ostatak iz svojih šuma. Cene svakog proizvoda iz šume (trupci različitih vrsta drveća, razlitih prečnika, drvni ostaci) nastalog sečom drva u šumi sa uključenim troškovima prikupljanja i transporta do šumskog puta određuju javna preduzeća svake godine. U tabeli 5.1. je dat deo cenovnika Javnog preduzeća "Srbijašume" određen u oktobru 2007. godine

Kada ima sa preduzećem "Srbijašume" ugovorenu nabavku određene količine sečenog drveta, kupac nakon toga treba da organizuje transport od šume do željene lokacije.

Privatne šume se sastoje uglavnom od malih parcela u proseku od po 0,5 ha. Stoga ako neki kupac ima potrebu za većim količinama drveta ili drvnog ostatka mora kontaktirati i napraviti dogovore sa najmanje nekoliko vlasnika privatnih šuma.

Za sada nema neke organizacije koja bi okupila privatne vlasnike šume, neka vrsta udruženja. Okupljanjem privatnih vlasnika šuma u udruženje, verovatno na regionalnoj osnovi, bilo bi korisno ne samo njima samima već i onima koji su zainteresovani da sarađuju sa njima.

Generalno privatni vlasnici šuma su bez odgovarajuće opreme za profesionalnu seču drva u šumama. Pored toga oni nemaju teške transportne mašine za panjeve i trupce. Tako je nabavka drva, komercijalnog drveta ili drvnog otpada, iz privatnih šuma još komplikovanija nego u slučaju državnih šuma.

Rukovodstvo opština na čijoj teritoriji rastu šume generalno nemaju nikakve odgovornosti koje se tiču šuma.

Što se tiče seče šuma Javno preduzeće "Srbijašume" ima ograničene mogućnosti da obavi ovaj posao. Samo oko 30% seče drva u državnim šumama obavi ovo preduzeće, dok ostalih 70% u državnim šumama i svu seču u privatnim šumama obavljaju druge firme [13].

Mogućnosti Javnog preduzeća "Srbijašume" i privatnih vlasnika šuma da transportuju sečeno drvo i drvni otpad su takođe vrlo ograničene. Iz tog razloga, transport kupljenog drveta i drvnog otpada organizuje sam kupac.

Obezbeđivanje regularnog snabdevanja drvnim otpadom

Prema sadašnjem stanju, potencijalni proizvođači peleta ili sečke treba da imaju ugovore sa više strana. Najbolja varijanta je ako proizvođač treba da ima samo dva ugovora: jedan sa Javnim preduzećem "Srbijašume" za nabavku drveta uključujući seču drveta, i drugi ugovor sa nekom firmom za obavljanje transporta drva.

Međutim, za proizvođače peleta sa značajnim količinama proizvedenih peleta, preko 10 000 t/god., ova opcija nije verovatna. Kapacitet "Srbijašuma" da obave seču nije visok. Pored toga, drvni otpad u šumi je generalno rasut, tako da bi ograničenje prikupljanja drvnih ostataka samo iz državnih šuma, bez uključivanja privatnih šuma, moglo dovesti do visokih troškova transporta drvnog otpada.

Za potencijalne proizvođače peleta ili sečke verovatno je realnije da imaju više ugovora za nabavku drvnih ostataka, uključujući državne šume i nekoliko vlasnika privatnih šuma, nekoliko ugovora sa preduzećima prerade drveta, zatim jedan ugovor u vezi seče drveća u šumama, i verovatno jedan ugovor u vezi transporta (slika 5.1). Ova organizaciona šema izgleda prilično komplikovana.

Treba napomenuti da u Srbiji postoji preko 2 000 preduzeća koja se bave preradom drveta. To znači da je veliki broj njih sa malim kapacitetom. Najveći deo ovih preduzeća ima određenu vrstu otpada pogodnu za proizvodnju drvenih peleta. Iz tog razloga je za potpuno iskorišćenje drvnog otpada za proizvodnju drvenih peleta potreban veliki broj ugovora.

Organizaciona šema za tipičnog budućeg proizvođača drvenih peleta

U okviru Privredne komore Srbije postoji Udruženje za šumarstvo, drvnu industriju i proizvodnju celuloze i papira. Uprkos činjenici da Udruženje formalno obuhvata šumarstvo, samo predstvanici državnih šuma su članovi udruženja. Predstvanici drvne industrije su aktivni članovi Udruženja.

Privatni vlasnici šuma nisu okupljeni ni u kakvo udruženje. Taj problem je uočen od strane šumarskih stručnjaka, kao problem za održivo i uspešno upravljanje privatnim šumama. Iz tog razloga se očekuje da se u bliskoj budućnosti osnuje neko udruženje privatnih vlasnika šuma.

Sada, pošto vlasnici šuma nisu organizovani, pogodno je za potencijalnog proizvođača drvenih peleta da napravi kontakt sa rukovodstvom opština koje su bogate šumom. Uprkos tome što opštine nemaju nikakve nadležnosti nad šumama, potencijalni proizvođač peleta može pronaći vlasnike šuma uz pomoć opštine. Opštine, kao zainteresovana strana za unapređenje privrede na svojoj teritoriji, pomoći će sigurno investitoru i vlasnicima šuma da postignu dogovor o isporuci drvnih ostataka.

STANJE TEHNOLOGIJA ZA KORIŠĆENJE DRVNOG OTPADA U SRBIJI

Tehnologije proizvodnje čvrstih biogoriva

Postoje dve glavne vrste čvrstog biogoriva. Jedna vrsta biogoriva obuhvata ogrevno drvo, sečku, piljevinu i druge drvne ostatke bez bilo kakve pripreme. A druga vrsta biogoriva obuhvata pelete i brikete, biogoriva koja se namenski proizvode povećavanjem njihove nasipne gustine.

Piljevina

Piljevina se obično javlja u pilanama i u drugim preduzećima drvne prerade. Krupnija piljevina ili sečka, može i namenski da se proizvodi za potrebe korišćenja kao gorivo za proizvodnju električne ili toplotne energije.

Namenska proizvodnja sečke je obično za potrebe domaćinstava. Tipične tehnologije za proizvodnju sečke su prikazane na slici 6.1 To su mašine različitog kapaciteta i različitih mogućnosti. Neke od njih su za sečenje tankih grana i za korišćenje za potrebe jednog domaćinstva (slika 6.1a) sa kapacitetom od 6-10 m3/h, dok su druge namenjene za sečenje tanjih trupaca (slika 6.1b) sa kapacitetom od 100 m3/h. Ove tehnologije za proizvodnju sečke, prema raspoloživim informacijama još nisu primenjene u Srbiji.

Uprkos raspoloživosti šumskog ostatka, postojanju kotlova na biomasu i relativno niske cene mašina za proizvodnju drvene sečke, ova tehnologija proizvodnja drvene sečke do sada nije našla primenu u Srbiji. Nedostatak informacija i promocija korišćenja goriva od biomase, posebno šumskih ostataka, verovatno je glavni razlog zašto se ova tehnologija ne koristi.

Peleti i briketi

Proizvodnja peleta i briketa je u ekspanziji. Briketi su većih dimenzija. Tipične dimenzije drvenih briketa su: prečnik 60 -100 mm, a dužina 20 -200mm. Zbog svoje relativno velike dimenzije briketi nisu pogodni za male i srednje kotlove sa automatskim doziranjem, za razliku od peleta. Briketi su pogodni za kotlove i ložišta sa ručnim loženjem.

Zbog svoje težine i dimenzija briketi su skloniji lomljenju i mrvljenju od peleta. Iz tog razloga su peleti interesantniji kao gorivo. Peleti mogu biti korišćeni u malim kotlovima sa automatskom regulacijom, pošto se doziranje goriva može regulisati. Postoje proizvođači briketa u Srbiji, ali je obim njihove proizvodnje relativno mali.

Proizvodnja drvenih peleta postaje sve češća u Srbiji. U više zemalja postoje proizvođači opreme za proizvodnju drvenih peleta. Nekoliko adresa proizvođača opreme iz Kine može se naći na Internetu: (Xuzhou Orient Industry Co., Henan Double Elephant Machinery, Anyang GEMCO Energy Machinery). U nekoliko zemalja Evrope takođe postoje proizvođači opreme: Andritz - Austrija, Larus Impianti – Italija, Salmatec –Germany, SG Strojirna – Češka Republika, Sweden Power Chippers Ab – Švedska.

Princip proizvodnje peleta je isti. Pelete bi trebalo proizvoditi iz čistog drveta, ali to nije obavezno. Međutim, uobičajena praksa je da se peleti proizvode bez dodatka vezivnog sredstva (lepkova ili smola). Tehnologija proizvodnje peleta treba da ispuni osnovne uslove kvaliteta proizvoda, a to je otpornost na lomljenje i trunjenje pri skladištenju i transportu. Neke evropske zemlje gde se peleti troše u velikoj količini, usvojile su vrlo detaljne standarde po pitanju kvaliteta peleta (tabela 4.3, Švedska, Austrija, Nemačka).

Peleti mogu biti proizvedeni iz drvnog otpada koji je čisto drvo, a mogu biti proizvedeni sa aditivima, ali oni moraju zadovoljiti zahteve po pitanju maksimalnog sadržaja štetnih materija. Peleti treba da imaju deklaraciju sa specifikacijom, tako da je cena peleta na tržištu veća ako je sirovina za pelete čisto drvo.

Vlasnička struktura postojećih fabrika za pelete u Srbiji i onih planiranih za izgradnju je mešovita. Neke fabrike su u zajedničkom vlasništvu domaće i strane firme, neke su u potpunosti ili strane ili domaće. Tehnologije primenjene za proizvodnju drvenih peleta u ovim preduzećima su uglavnom iz Evrope. Međutim manji proizvođači, domaća preduzeća i preduzetnici, obično nabave polovnu opremu evropskog proizvođača ili kinesku opremu, pošto je ova znatno jeftinija.

Tehnologije korišćenja drvnog otpada za proizvodnju energije

Najčešći način iskorišćenja drvnog otpada za proizvodnju energije je sagorevanje u kotlovima ili ložištima. Druge tehnologije, kao na primer gasifikacija koja se vrlo retko koristi, predstavljaju više neku vrstu demonstracionog postrojenja.

Za sagorevanje drvne biomase u kotlovima srednje veličine obično primenjena tehnologija u Srbiji je sagorevanje na rešetki. To znači da biomasa sagoreva u nepokretnom sloju ili na pokretnoj rešetki. Postoji nekoliko proizvođača kotlova srednje snage (0,5 - 20 MW) u Srbiji: www.minel-kotlogradnja.co.rs, www.tipokotlogradnja.co.rs, www.podvisterm.co.rs, www.kirka-suri.com. Jedna tipična konstrukcija kotla za sagorevanje piljevine sa toplotno izolovanim ložištem koja omogućava potpuno sagorevanje biomase data je na slici 6.2.

Što se tiče malih kotlova za sagorevanje biomase (tipično do 300 kW) postoji nekoliko proizvođača u Srbiji:

www.termomont.co.rs, www.podvisterm.co.rs, www.termingkula.co.rs, www.sukom.co.rs
www.alfaplam.co.rs, www.abcproizvod.co.rs, www.megal.co.rs.

Međutim, samo jedan od njih nudi male kotlove sa pomoćnom opremom za sagorevanje peleta (slika 6.3). Još jedan proizvođač nudi pomoćnu opremu za automatsko doziranje goriva, ali uglavnom za piljevinu. Ostali obično proizvode kotlove za sagorevanje biomase ali uglavnom za ogrevno drvo, brikete ili druge krupne komade drvnog otpada (slika 6.4).

Kratak pregled proizvođača kotlova u Srbiji pokazuje da oni već proizvode kotlove za sagorevanje drveta i drvnih ostataka. Pošto su proizvodnja peleta za tržište Srbije i potražnja za drvenim peletima mali, onda proizvođači malih kotlova u Srbiji ne nalaze interes da razvijaju kotlove namenjene za sagrevanje peleta uključujući i dodatnu opremu za automatsko doziranje peleta i rad kotla.

Svi kotlovi proizvedeni u Srbiji zadovoljavaju standarde po pitanju bezbednosti i efikasnosti propisane domaćim standardima. Na žalost standardi i pravilnici koji se odnose na sagorevanje u malim i srednjim kotlovima su doneti pre dvadesetak godina, i oni ne mogu propisivati savremene granice nivoa emisija, i stepen sagorevanja i korisnosti kotlova. Uzimajući u obzir da su kotlovi stari, kao i druga oprema u većini preduzeća prerade drveta, da standardi ne postavljaju visoke zahteve po pitanju nivoa emisije i stepena korisnosti kotlova, rezultat toga je da kotlovi rade sa srednjim stepenom korisnosti do 70%.

Iz tog razloga, neophodna aktivnost je usvajanje novih standarda i pravilnika za emisiju gasova iz malih i srednjih kotlova. Ova mera će primorati domaće proizvođače da obrate više pažnje efikasnosti kotlova. Biomasa kao gorivo ne mora biti iskorišćena samo za proizvodnju toplote već i za proizvodnju električne energije. Za sada u Srbiji svi kotlovi koji sagorevaju biomasu proizvode topao vazduh, toplu vodu ili paru za neki proces. Ne postoji postrojenje u Srbiji sa proizvodnjom električne energije koristeći biomasu.

Drvno prerađivačka preduzeća, skoro sva izuzev običnih pilana, obično imaju komore za sušenje drva. Pošto ova preduzeća koriste električnu energiju za rad mašina, to znači da preduzeća za preradu drveta imaju potrebe za toplotnom i električnom energijom. Iz tog razloga, ako se posmatra sa tehničkog stanovišta, preduzeća prerade drveta su idealno mesto za ugradnju postrojenja sa kombinovanom proizvodnjom toplotne i električne energije (CHP).

Prednost postrojenja CHP je njihov visok ukupni stepen korisnosti (80%) u poređenju sa stepenima korisnosti odvojenih postrojenja za proizvodnju toplote (85%) i proizvodnju električne energije (35%). Viši stepen korisnosti znači manju potrošnju goriva, a manja potrošnja goriva za datu raspoloživu količinu drvnog otpada znači veću proizvodnju toplotne i električne energije. Električna energija proizvedena u preduzećima može biti iskorišćena za zadovoljenje sopstvenih potreba ili može biti predata mreži i prodata. Iz tog razloga su ova preduzeća u principu zainteresovana za što veću proizvodnju električne energije, posle zadovoljavanja svojih potreba za toplotnom energijom.

Tipično, a u isto vreme savremeno rešenje za CHP postrojenje, koje kao gorivo koristi drvni otpad, je parni kotao sa parnom turbinom. Kapaciteti CHP postrojenja koje nude proizvođači opreme mogu biti od nekoliko stotina kilovata do nekoliko stotina megavata (tabela 6.1).

Pošto se postrojenja sa malom instalisanom električnom snagom mogu nabaviti na tržištu, to znači sa tehničkog stanovišta da čak i mala preduzeća prerade drveta mogu da instaliraju ovu vrstu postrojenja. Međutim konačan odgovor na opravdanost ovakvog tehničkog rešenja dobiće se nakon ekonomske analize, koja uzima u obzir veoma važan parametar – cenu električne energije. Iako je cena električne energije u Srbiji niska, a Zakon o energetici usvojen 2004. godine potvrđuje da CHP postrojenja, posebno ako se kao gorivo koristi biomasa, spadaju u takozvanu grupu povlašćenih proizvođača, za sada nema usvojenih novih zakona ili pravilnika koji bi preciznije odredili povlastice za povlašćene proizvođače.

Drvni otpad može sagorevati zajedno sa drugim fosilnim gorivima u jednom kotlu. Ovaj način sagorevanja biomase naziva se ko-sagorevanje. Ako je drugo gorivo ugalj slične veličine kao što je drvni otpad, tada postojeći sistem za doziranje može biti iskorišćen za oba goriva, uz vrlo male investicione troškove. Ovakvo tehničko rešenje za korišćenje biomase je najjevtinije, međutim podrazumeva da postojeći kotao već ima tehnologiju sagorevanja koja je pogodna za sagorevanje otpada biomase.

Ako to nije slučaj, onda je neophodno uraditi određene konstruktivne izmene na kotlu kako bi mogao dodatno sagorevati i otpad biomase. Na primer, ako kotao sagoreva mleveni ugalj, a preduzeće ima krupne komade drvnog otpada, onda konstrukcija kotla mora biti prilagođena za efikasno sagorevanje krupnih komada otpada biomase uz dogradnju novog sistem za doziranje.

Ko-sagorevanje je dobro rešenje za preduzeća drvne prerade sa relativno malim količinama drvnih ostataka u poređenju sa njihovim potrebama za gorivom i u poređenju sa već instaliranim kotlovima, posebno ako su neki od tih kotlova na ugalj. Jedna vrsta ko-sagorevanja može biti istovremeno sagorevanje biomase i tečnog ili gasovitog goriva, međutim u tom slučaju neophodno je izvesti znatne izmene na konstrukciji kotla. Međutim, ove izmene su ipak jevtinije nego imati dva kotla, jedan za sagorevanje biomase, a drugi za fosilno gorivo.

Za sada u Srbiji se ko-sagorevanje primenjuje u nekim preduzećima. Neka od njih se ne bave preradom drveta, ali su locirana u regionima koji su bogati šumom i pilanama. Piljevina kao nus-proizvod nekih pilana se ne koristi u tim pilanama, i onda su te pilane voljne da je besplatno daju. Ovu pogodnost koriste neka preduzeća, mešaju piljevinu sa ugljem koji se već koristi u postojećim kotlovima. Ovo ko-sagorevanje se obavlja uglavnom bez modifikacija na kotlovima i sistemima za doziranje. Pošto je biomasa, odnosno piljevina besplatna onda kod ovih firmi nema interesa da koeficijent sagorevanja piljevine bude visok.

LOGISTIKA NABAVKE SIROVINE

Logistika pre proizvodnje peleta mnogo zavisi od toga da li je buduća farbika peleta smeštena unutar preduzeća prerade drveta koje već ima raspoloživi drvni otpad za proizvodnju peleta ili nije.

Vrlo jednostvano rešenje bi bilo kada bi fabrika peleta bila unutar preduzeća za preradu drveta, i kada bi potrebe fabrike peleta za sirovinom bile zadovoljene raspoloživim drvnim otpadom iz tog preduzeća. U tom slučaju drvni otpad bi trebalo samo prebaciti sa jednog mesta na drugo unutar preduzeća, kako bi bilo blizu linije za proizvodnju peleta. Za tu svrhu transport bi mogao biti obavljen vazduhom (pneumatski) kroz cevi, ili uz pomoć beskonačne trake pokrivene radi zaštite od kiše i snega.

U slučaju da fabrika peleta nije blizu nekom preduzeću za preradu drveta, a zasniva svoju proizvodnju na sirovini koja treba da bude prikupljena u šumi ili dovezena iz nekog udaljenog preduzeća za preradu drveta, onda rukovodstvo preduzeća treba da reši problem pouzdanosti snabdevanja sirovinom. Pouzdanost snabdevanja nije samo pitanje troškova i obezbeđivanja transportnih vozila, nego raspoloživosti drvnog ostatka na dugi rok. Može se očekivati da investitori instaliraju linije za proizvodnju peleta samo malog kapaciteta ako nemaju svoju sopstvenu sirovinu, barem neku ograničenu količinu.

U svakom slučaju, ako neko odluči da gradi fabriku za proizvodnju peleta uz dogovor sa vlasnicima šuma i preduzećima za preradu drveta on mora angažovati nekog za transport drvnog ostatka ili kupiti transportna vozila. Drvni otpad u šumi se prikuplja u određenoj meri, ali se ne prikuplja sav ostatak pri seči, i ono što se prikupi biva složeno pored puta u šumi. Obično ostaci koji ostaju u šumi čine grane tanje od 7cm. Sav ovaj otpad treba da bude prikupljen ručno.

Srbija ima 1,98 miliona ha šume, seča drveta u šumama iznosi 2,58 miliona m3, a razni ostaci nastali pri seči drva u šumama iznose 1,1 milion m3. Uzimajući u obzir da nije sav šumski otpad raspoloživ, već samo jedan njegov deo od oko 60%, i da je od svih preduzeća koja se bave preradom drveta praktično drvni otpad samo iz pilana raspoloživ za proizvodnju peleta, onda se može reći da svaki hektar šume u proseku daje 0,3 m3 šumskog otpada i oko 0,2 m3 različitog otpada tokom prerade drveta koji su raspoloživi za proizvodnju peleta.

Uzimajući u obzir samo najveće površine pod šumama može se zaključiti da su najpogodnije opštine za izgradnju fabrika za proizvodnju peleta Majdanpek, Kuršumlija i Prijepolje.

Prema raspoloživim podacima (JP "Srbijašume", www.ebrdrenewables.com, www.pellets.ua, www.tradekey.com, www.vitalsource.info) šest preduzeća za proizvodnju peleta kapaciteta preko 10 000 tona godišnje će biti u pogonu u 2009. godini. Neka od tih preduzeća su u završnoj fazi pred početak proizvodnje, a neka su u fazi izgradnje. Jedno od njih je već u pogonu ("Lika system", pored Beograda, kapacitet 60 000 t/god.). Ostala su u fazi pred puštanje u pogon ili u fazi izgradnje. Nijedna veća fabrika peleta (preko 10 000 t/god.) za sada nije u pogonu u Srbiji.

U Novoj Varoši, na jugozapadu Srbije, gde je pre nekoliko godina bila najveća koncentracija pilana, jedna fabrika za proizvodnju briketa i peleta počinje sa radom u maju 2008. godine sa kapacitetom od 10 000 t/god. i sa namerom da poveća proizvodnju. Jedna fabrika sa najvećim kapacitetom u Srbiji od 100 000 t/god. treba da bude izgrađena u Negotinu, i planiran je njen početak rada u 2008. godini. Fabrike peleta u Beogradu ("Lika sistem", kapacitet 60 000 t/god) Bajinoj Bašti (zapadna Srbija na Drini), Prokuplju i Doljevcu nedaleko od Niša (30 000 t/god.) zajedno će imati proizvodnju manju od 150 000 t/god. Može se pretpostaviti da će ukupna proizvodnja peleta iz ovih fabrika peleta biti do 250 000 t/god.

Prema procenjenim raspoloživim količinama drvnog otpada u šumama i u preduzećima prerade drveta može se zaključiti da postoji raspoloživa količina otpada za dodatnu proizvodnju od 250 000 tona peleta godišnje, što bi ukupno bilo 500 000 tona peleta godišnje.

Ako neko traži lokaciju za novo postrojenje za proizvodnju drvenih peleta neophodno je da izbegne blizinu neke od prethodno pomenutih fabrika peleta (Prokuplje, Negotin, Beograd, Doljevac, Bajina Bašta, Nova Varoš). Tako je predloženo sedam potencijalnih lokacija za nove fabrike peleta. Ovih 7 lokacija obuhvata 16 opština. One su izabrane tako da rad tih fabrika bude pod što manjim uticajem prethodno pomenutih 6 fabrika (slika 7.1). Izabrane lokacije za buduće fabrike peleta omogućavaju kapacitete svake od njih veće od 10 000 t/god.

Pretpostavka je da da će glavni deo sirovine za proizvodnju peleta koji će se sastojati od šumskog otpada i otpada iz preduzeća prerade drveta (pilana) biti prikupljen samo sa teritorija imenovanih opština, što znači da dužina transporta drvnog ostatka neće biti duža od 50 km.

Troškovi sirovine uglavnom zavise od lokacije postrojenja. Ako je postrojenje za proizvodnju peleta locirano unutar preduzeća za preradu drveta, tada je drvni ostatak besplatan. To je optimalna varijanta, ne samo zbog toga što je cena sirovine nula, već mnogo više što je snabdevanje sirovinom osigurano.

U slučaju kada fabrika peleta treba da nabavlja sirovinu, onda bi se transport drvnih ostataka (piljevina, kora) obavio kamionima ili traktorima u zavisnosti od transportne razdaljine i vrste drvnog otpada. Ako je sirovina kompaktna, kao na primer kora ili komadi drveta, onda bi transportni troškovi po toni sirovine bili manji. Ako je razdaljina za transport kratka, na primer do 10km, onda transport može biti obavljen traktorima, što bi bilo jevtinije nego kamionima. Ali ako je razdaljina duža onda je kapacitet transportnog vozila značajan parameter, i u tom slučaju bi transport bio obavljen kamionima.

Ukupan broj pilana u Srbiji je veći od 1 500. Na slici 7.1 su date lokacije (opštine) za 100 pilana koje imaju najveći prihod. Druge pilane, očigledno mala preduzeća, su locirana uglavnom u regionima bogatim šumom.

Sirovina za proizvodnju drvenih peleta može biti direktno iz šume ili iz neke pilane. Ako proizvođač peleta treba da nabavi drvni otpad direktno iz šume onda bi cena drvnog otpada bila najviše 25 €/t. Ovo je cena uzeta iz cenovnika JP Srbijašume (tabela 5.1). Može se očekivati da drvni otpad iz privatnih šuma bude jevtiniji.

Pretpostavljajući da je trasnport drvnog otpada kamionom sličan trasnportu uglja, onda je cena transporta u opsegu od 0,7 do 1,4 €/km za razdaljine do 50km za kamion kapaciteta 25 tona. Prevođenjem ovih troškova po toni peleta, dobija se cena od 1,8 do 3,6 €/t. Cena zavisi vrlo mnogo od transportne gustine drvnog otpada. Ako je drvni otpad piljevina, sa malom nasipnom gustinom, onda će cena transporta biti veća nego za na primer tanke grane ili panjeve.

PROIZVODNI PROCES

Tehnologije za proizvodnju peleta

Najprostija linija za proizvodnju peleta je ona instalirana u okviru neke pilane, gde su piljevina i sitni ostaci pri seči, sirovina za proizvodnju peleta. U tom slučaju sirovina za pelete je suva, nije potrebna sušara niti mlin za drvni otpad, a najveća pažnja treba da se obrati na zaštiti drvnog otpada od upada nečistoća (metalnih predmeta). Pored toga, ako je kapacitet proizvodnje peleta mali, na primer 300 tona godišnje (1 t/dan) , onda jedina mašina u fabrici peleta je mašina za presovanje odnosno za pravljenje peleta. Sve druge aktivnosti mogu biti obavljenje manje ili više ručno, kao što su pakovanje, interni transport i skladištenje.

Ako se sirovina sastoji od kore ili drugog krupnijeg komada drveta, zatim vlažna piljevina ili sečka, i ako je kapacitet relativno veliki, preko 10 000 t/god. (30t/dan), onda se fabrika peleta sastoji od više mašina za znatnim stepenom automatizacije.

Glavni procesi u fabrici peleta su (slika 8.1):
• Prijem sirovine – istovar iz kamiona ili železničkog vagona;
• Skladištenje – sistem treba da omogući optimalno skladištenje za dalje manipulacije;
• Čiščenje – pre mlevenja, sirovina prolazi kroz sita i magnetni odvajač kako bi uklonile nečistoće kao što su kamenje i metalni predmeti;
• Transport – sistem za interni transport može biti horizontalan i vertikalan;
• Mlevenje – ono je neophodno u slučaju ako sirovina nije piljevina ili drvni ostatak sa dimenzijama manjim od dozvoljene gornje granice za datu presu, obično do 3mm, ali usvakom slučaju manjim od prečnika pelete;
• Termička priprema – sirovina prethodno pripremljena na odgovarajuću veličinu, piljevina i drvena prašina se greju na temperaturu do 200°C obično parom, kako bi se iz drveta oslobodio lignin koji kasnije služi kao vezivno sredstvo. Pored toga, sirovina mora biti osušena tako da sadržaj vlage ne bude viši od 20%, a onda može ići u presu da bi se pravili peleti;
• Mlevenje i sušenje sirovine može biti kombinovano, to jest izvedeno zajedno, ako je neophodno sušenje. U mlinovima sa sušenjem se istovremeno suši i melje drvni ostatak. Mleveni drvni ostatak se lakše suši, a takođe se suvi drvni ostatak lakše melje. Čestice drvnog ostatka posle mlevenja treba da su jednake veličine i jednakog sadržaja vlage. Što je vlaga u peletima homogenija, to su oni duže otporni na lom i mrvljenje;
• Za sušenje se koristi obično topao vazduh, a kao gorivo se koristi raspoloživi drvni ostatak;
• Pravljenje peleta - peleti se prave u presama pod velikim pritiskom. Pripremljena sirovina za pravljenje peleta se stavlja u presu. Proces presovanja se izvodi valjcima koji mlevenu drvnu masa koja se stavlja u doboš sa malim rupama na kružnom zidu istiskuju kroz te rupe. Tipičan doboš sa rupama za pravljenje peleta dat je na slci 8.2. Na levoj strani te slike je cilindrični valjak koji se kotrlja unutar doboša i istiskuje pelete;
• Hlađenje peleta se obavlja pod odgovarajućim uslovima kako bi se dobili kvalitetni peleti;
• Pakovanje – linija za pakovanje priprema pelete za dalji transport;
• Utovar na kamion ili železnički vagon.

Ako fabrika peleta koristi oblovinu kao sirovinu, onda je u tom slučaju prvi korak u procesu proizvodnje pelata pravljenje drvene sečke, a zatim mlevenje na odgovarajuću veličinu pogodnu za presu. Mobilne mašine za pravljenje sečke su prikazane na slici 6.1b, dok stacionarne mašine primenjuju istu tehnologiju ali mogu da obrađuju veće komade drveta.

Troškovi proizvodnje

Cena peleta se formira na osnovu investicionih troškova, troškova pogona i održavanja, troškova transporta, taksi i poslovnog profita. Operativni troškovi se sastoje od: troškova nabavke drvnog ostatka, troškova energije (električne i toplotne), troškova za plate, održavanje i osiguranje. Udeo pojedinih troškova je prikazan na slici 8.4.

Ako na primer fabrika peleta dobija drvni ostatak od JP Srbijašume po prosečnoj ceni od 15 €/t, što spada u niže cene iz njihovog cenovnika (tabela 5.1), onda najveći udeo u operativnim troškovima ima trošak za nabavku sirovine (51%). Pošto maksimalna cena drvnog otpada koji nudi JP Srbijašume iznosi 25 €/t, onda udeo troškova drvnog ostatka može biti znatno veći.

Troškovi goriva su na drugom mestu po važnosti među operativnim troškovima. Proces sušenja i mlevenja drvnog ostatka, kao pripremna faza pri proizvodnji peleta, zahtevaju električnu energiju za mlevenje i manipulacije kao i toplotnu energiju za sušenje. Presa, kao glavna mašina pri proizvodnji peleta, zahteva takođe električnu energiju za svoj pogon. Ako je cena drvnog ostatka mala, onda troškovi energije mogu porasti preko 50% ukupnih troškova pogona. Ovo je za uslove u Srbiji, gde je cena električne energije tri puta niža nego u Austriji.

Postrojenje za proizvodnju peleta sa maksimalnim kapacitetom od 30 000 tona godišnje je uzeto kao primer za ekonomsku analizu. Ova maksimalna proizvodnja se postiže samo u slučaju da postrojenje radi u tri smene cele godine.

Investicioni troškovi su procenjeni na 1 milion €. Pretpostavljena je greenfield investicija i ona obuhvata: troškove opreme (sušara, presa, kotao), troškove kupovine zemljišta, građevinske troškove izgradnje skladišta i zgrada za pogone, povezivanje na električnu mrežu, vozila za unutrašnji transport.

Kratka analiza investicija i operativnih troškova pokazuje da su godišnji operativni troškovi vrlo visoki, i da mogu biti viši od investicionih troškova. Čak i kada su troškovi sirovine niski, godišnji operativni troškovi su vrlo bliski ukupnim investiconim troškovima. To znači da investicioni troškovi nemaju važnu ulogu u proceni ekonomske opravdanosti projekta proizvodnje drvenih peleta.

Dva osnovna operativna parametra za postizanje ekonomske opravdanosti projekta proizvodnje drvenih peleta su: cena sirovine i cena električne energije. Druga dva vrlo važna parametra su: broj smena u kojima radi fabrika i cena transporta, posebno kada su u pitanju druge relacije.

U slučaju kada je fabrika peleta smeštena u Srbiji, troškovi plata ne predstavljaju značajan udeo u ukupnim operativnim troškovima. Ipak u razvijenim zemljama, ovaj trošak može predstavljati značajnu stavku u operativnim troškovima.

Sledeći parametri su usvojeni pri tehno-ekonomskoj analizi:
Investicioni troškovi: 1 milion €
Godišnja proizvodnja: 20 000 tona (2 smene, 5 radnih dana nedeljno)
Cena drvnog otpada: 27 €/t (uključujući troškove transporta do fabrike)
Cena električne energije po 1 toni peleta: 7,84 €/t
Godišnja plata: 6 000 € po radniku
Radna snaga: 6 radnika u 1 smeni
Cena transporta peleta u Srbiji: 6 €/t
Cena transporta za Evropu: 36 €/t (kamion + brod)
Cena peleta u Srbiji: 80 €/t (bez PDV, transport uključen)
Cena peleta u EU: 120 €/t (bez PDV, transport uključen)
Diskontna stopa: 10%
Radni vek: 15 godina

Godišnji prihod fabrike peleta pod prethodno postavljenim pretpostavkama je 1,6 milion € u slučaju prodaje na tržištu Srbije, a 2,4 miliona € ako se pelete izvoze u EU. Godišnji prihod znatno prevazilazi ukupne investicione troškove.

Pošto su investicioni troškovi mali u odnosu na operativne troškove, onda prosto vreme povratka investicija i interna stopa povrtaka investicija (IRR) nisu dobri pokazatelji ekonomske opravdanosti investicije. Prosto vreme povratka investicija nije ni pod kakvim pretpostavkama veće od dve godine, a u nekim slučajevima je manje od 1 godine. Interna stopa povratka investicija se takođe odnosi na ukupne investicione troškove tako da ni ona ne može dati pravi odgovor o ekonomskoj opravdanosti projekta.

Relevantni finansijski pokazatelji za procenu opravdanosti investicije u projekat su: odnos ukupnih prihoda i troškova (B/C) i dobit (B-C). Prihodi (B) i troškovi (C) predstavljaju sadašnje vrednosti diskontovanih svih prihoda i troškova tokom radnog veka postrojenja.

Ako se drveni peleti prodaju u Srbiji (slika 8.5) onda korišćenje drvnog otpada po ceni od 25 €/t donosi ukupnu dobit tokom radnog veka postrojenja (B-C) od 3,58 miliona € sadašnje vrednosti, a odnos B/C je 1,46. Ako proizvođač peleta može da nabavi drvne ostatke po nižoj ceni, za na primer 8€/t, onda bi projekat proizvodnje peleta postigao bolje finansijske parametre: ukupna dobit tokom radnog veka bi bila 6 miliona €, a odnos B/C bi bio 2,11. U oba slučaja je interna stopa povratka investicija vrlo visoka, 38% i 49% respektivno.

Slična analiza je sprovedena u slučaju da se peleti izvoze u EU sa cenom od 120 €/t, ova cena uključuje i troškove transporta (slika 8.6). Pošto troškovi trasporta na tržište EU imaju značajan udeo u ukupnim troškovima onda cena sirovine – drvnog ostatka ima manji uticaj na odnos B/C i na dobit. Smanjenje cene sirovine sa 25 €/t na 8 €/t dovelo bi do povećanja dobiti sa 5 na 7,44 miliona €. Odnos B/C bi se malo povećao sa 1,41 na 1,77, dok je interna stopa povraćaja investicije i dalje vrlo visoka 45%, odnosno 54%.

Prethodna analiza je sprovedena na osnovu pretpostavljene prodajne cene peleta od 120 €/t. Ova cena uključuje transport kamionom kroz Srbiju i transport brodom od Srbije do neke zemlje EU. Prema informacijama iz preduzeća JRB koje se bavi transportom rekom i morem, transport brodom do 1000 km razdljine je 30 €/t i uključuje utovar i istovar robe. Pa bi u slučaju izvoza peleta u zemlje EU ukupni troškovi transporta, uključujući i prevoz kamionom u Srbiji, bili 36 €/t.

Problem bi mogao biti to što luka u Beogradu nije oprmeljena da može obaviti utovar peleta na brod. U tom slučaju druga varijanta je da se transport u potpunosti obavi samo kamionom. U tom slučaju su troškovi viši.

Povećanje troškova sa 36 €/t na 50 €/t dovodi do smanjena dobiti (B-C) sa 5 miliona € na 3 miliona €. Ako se transportni troškovi još više povećaju na 60 €/t onda je dobit tokom celog radnog veka postrojenja od 15 godina svega 1,58 miliona € sadašnje vrednosti (slika 8.7). Odnos B/C se snižava sa 1.41 (za troškove 36 €/t) na 1.10 (za 60 €/t). Interna stopa povratka investicije (IRR) je visoka (45%) za niske troškove transporta (36 €/t), ali se za više troškove transporta (60 €/t) IRR smanjuje na 26%.

Može se zaključiti da povećanje troškova dramatično utiče na opravdanost proizvodnje drvenih peleta. Iz tog razloga je neophodno detaljno istražiti različite načine transporta i pažljivo odabrati destinaciju (tržište) na kome će se prodavati peleti.

Pošto su operativni troškovi dominantni za procenu opravdanosti projekta proizvodnje peleta, onda je neophodno istražiti svaku mogućnost za smanjenje bilo kog elementa operativnih troškova.

Fabrika može da radi u jednoj, dve ili tri smene. Promena broja smena u kojima radi fabrika ne menja potrošnju bilo kog resursa (sirovina, energija) niti troškove transporta izraženu po jedinici proizvoda (tona peleta), jedino što se investicija bolje koristi. Ako je rad fabrike u tri smene mašine su više angažovane i trebalo bi da je veća dobit. Međutim, investicioni troškovi imaju vrlo ograničeni uticaj na dobit pri proizvodnji drvenih peleta.

Povećanjem broja radnih smena sa 1 na 2 ili 3, broj radnika bi se povećao ali ne linearno. Tokom noći nema potrebe za radnicima koji primaju robu (drvni ostatak) i koji predaju pelete kupcima.

Tarife po kojima se plaća električna energija uzima u obzir ne samo utrošenu električnu energiju nego i angažovanu snagu. Stoga se troškovi električne energije izraženi po toni peleta smanjuju sa povećanjem vremena angažovanja mašina. Za postrojenje koje radi u jednoj smeni ukupna cena električne energije je 9.9 €/t, dok ako radi u 3 smene ukupna cena je 5.76 €/t peleta.

Povećanje broja radnih smena na 3 umesto 2 dovodi do smanjenja troškova električne energije i verovatno plata. I suprotno, smanjenjem broja radnih smena sa 2 na 1 se troškovi električne energije povećavaju. Sa povećanjem broja radnih smena povećava se proizvodnja. Ukupni finansijski parametri se menjaju sa promenom broja radnih smena. Sa promenom rada fabrike sa 1 na 3 smene povećava se dobit preduzeća sa 1,75 miliona € na 8,5 miliona € (slika 8.8). Odnos B/C je malo povećan sa 1,26 na 1,49, dok se interna stopa povratka investicija (IRR) povećala sa 27% na 57%.

Minimalna cena (bez PDV) drvenih peleta, uključujući troškove transporta kamionom u Srbiji i brodom do EU, je 66 €/t ako se prodaja obavlja u Srbiji, a 96 €/t ako se prodaja obavlja u EU. Ove cene su određene za rad farbike u 1 smeni. Za rad fabrike u tri smene minimalne cene su: 51 €/t za prodaju u Srbiji, a 81 €/t za prodaju u EU. Pod minimalnom cenom se podrazumeva da je dobit (B-C) jednaka nuli tokom radnog veka postrojenja od 15 godina

Finansijski parametri, prost period povratka investicije i interna stopa povratka investicije ne mogu biti realni pokazatelji opravdanosti proizvodnje drvenih peleta. Investiciona ulaganja su mala u poređenju sa operativnim troškovima. Za rad fabrike u tri smene sa proizvodnjom od 30 000 t/god. godišnji operativni troškovi su veći od ukupnih investicionih ulaganja.

Kao konačan rezultat ekonomske analize može se zaključiti da je investiranje u proizvodnju drvenih peleta u Srbiji vrlo finansijski privlačno rešenje. Uslovi za uspeh su niski operativni troškovi, posebno troškovi sirovine, to jest drvnog otpada i transporta. Iz tog razloga sva preduzeća koja se bave preradom drveta imaju izuzetno veliku prednost, pošto imaju drvni ostatak kao nus-proizvod, a time je cena sirovine za proizvodnju peleta jednaka nuli.

Za ostale koji žele da grade fabriku za proizvodnju peleta bez osiguranih minimalnih količina drvnog ostatka iz svog procesa proizvodnje, postoji rizik da neće moći da nabave sirovinu po prihvatljivoj ceni, ili da uopšte neće moći da nabave sirovinu. Sa povećavanjem potražnje cena drvnog ostatka biće viša. Na drugoj strani, vrlo velika današnja potražnja drvenih peleta u Evropi i verovatno još veća u budućnosti vodi ka povećanju cena peleta na tržištu, što bi verovatno eliminisalo negativan uticaj povećane cene sirovine.

Generalno, proizvođači peleta u Srbiji imaju dve mogućnosti: da izvoze pelete u neku zemlju EU ili da prodaju na domaćem tržištu.

Drveni peleti koji se sada proizvode u Srbiji uglavnom se izvoze. Međutim u budućnosti, nakon usvajanja mera za promovisanje obnovljivih izvora energije i mera podrške za njihovo korišćenje, može se očekivati da će se drveni peleti koristiti i u Srbiji.

Što se tiče izvoza peleta, glavne destinacije su Italija, Grčka, Nemačka, Holandija i druge severne evropske zemlje. Glavni pravci transporta za potencijalni izvoz drvenih peleta su prikazani na slici 9.1.

Što se tiče izvoza u Italiju postoje dve glavne rute. Jedna je drumom preko Hrvatske direktno do potrošača u Italiji. Druga varijanta je da se koristi voz do luke Bar u Crnoj Gori, zatim brod preko Jadranskog mora do neke luke u Italiji. Najbliža luka je Bari, ali bi to mogla biti i luka u Ankoni. Problem sa ovom rutom je što je potrebno nekoliko puta utovarivati i istovarivati pelete, pa je neophodno imati raspoloživu opremu za manipulaciju teretom u luci Bar i lukama u Italiji, kako bi peleti mogli biti prebačeni iz voza ili kamiona na brod i obrnuto.

Ako je izvozna destinacija Nemačka, onda postoji mogućnost transporta peleta brodom Dunavom, ili železnicom preko Mađarske ili Hrvatske i zatim Austrije do Nemačke.

Jevtinije rešenje je transport drvenih peleta u rasutom stanju, bez pakovanja u vreće. Međutim, luke i železničke stanice u tom slučaju moraju imati opremu za pneumatski transport drvenih peleta iz jednog transportnog sredstva u drugo. Pošto se peleti u Srbiji i Crnoj Gori praktično ne koriste, ova vrsta opreme na železničkim stanicama i lukama ne postoji.

Pneumatski transport drvenih peleta na železničkim stanicama i lukama može se izbeći ako su peleti upakovani u velike vreće, naprimer težine 1/2 tone. U tom slučaju obične mašine za transport mogu utovarivati i istovarivati pelete. Međutim, proizvođač peleta bi morao biti opremljen odgovarajućim mašinama za pakovanje u velike vreće i za manipulaciju njima.

U stvari u sadašnjim uslovima jedini način transporta drvenih peleta u Srbiji je kamionom. Transport kamionom je najskuplji u poređenju sa železnicom i brodom.

Sadašnja cena transporta drvenih peleta kamionom kapaciteta 25 t na razdaljinu od 200 km bi bila oko 0,7 €/km, ili oko 6 €/t uključujući osiguranje. Razdaljina od 200 km je pretpostavljena kao srednje rastojanje između budućeg proizvođača peleta i tržišta u Srbiji, odnosno luke u Beogradu ili Prahovu na Dunavu.

Ako bi transport bio Dunavom, cena transporta bi bila oko 30 €/t za rastojanje od 1000 km, uključujući osiguranje, utovar i istovar.

SERTIFIKACIJA ŠUMA U SRBIJI

Javna preduzeća "Srbijašume" i "Vojvodinašume" su odgovorne za upravljanje šumama na celoj teritoriji Srbije. JP "Vojvodinašume" je odgovorno za šume na teritoriji pokrajine Vojvodina, dok je JP Srbijašume odgovrno za šume na preostalom delu teritorije Srbije.

Četiri nacionalna parka nisu u nadležnosti ovih javnih preduzeća. To su Fruška Gora u Vojvodini, a ostala tri Tara, Đerdap i Kopaonik se nalaze u zapadnom, istočnom i južnom delu Srbije. Nacionalni parkovi su državna preduzeća i ona upravljaju šumama na svojoj teritoriji.

Veliki deo, skoro 50% šuma je u privatnom vlasništvu. Međutim privatni vlasnici šuma nemaju slobodu da seku drveće prema svojim željama i potrebama. Zakon o šumama [12] propisuje da je JP Srbijašume nadležno da markira drveće za seču u privatnim šumama. Svake godine služba JP Srbijašume markira drveće u šumama, kako državnim tako i privatnim, koja mogu biti posečena.

To znači da, uprkos činjenici da je neko vlasnik šume, seču drveća ipak određuju javna (državna) preduzeća "Srbijašume" i "Vojvodinašume". Ova javna preduzeća svake godine određuju obim seče u Srbiji za tu godinu. Na ovaj način ona osiguravaju da se šume u Srbiji koriste na održiv način.

Što se tiče međunarodnog sertifikata (FSC – Forest Stewardship Council), JP Srbijašume namerava da sertikuje sve šume. Za sada samo jedno šumsko gazdinstvo, ŠG "Boranja" iz Loznice u istočnoj Srbiji, ima međunarodni sertifikat. Sertifikat je dobijen 2007. godine. Sledećih pet šumskih gazdinstava u okviru JP "Srbijašume" priprema se za dobijanje međunarodnog sertifikata do kraja 2009. godine. Plan JP Srbijašume je da svih 17 šumskih gazdinstava dobiju FSC sertifikat u naredinh nekoliko godina.

Dobijanje međunardonog sertifikata za privatne šume biće malo komplikovanije, uzimajući u obzir da je prosečna površina privatne šume svega 0,5 ha.

Napomena: Tekst je preuzet iz dokumenta-vodiča za invesitore "Studija korišćenja drvnog otpada u Srbiji".

Projekat je realizovan uz podršku "USAID Projekat za razvoj konkurentnosti Srbije".