Poseban šmek leskovačkom roštilju - Meštani vranjanskog sela Mijovce vekovima najbolje ćumurdžije na jugu Srbije

(Foto: stockcreations/shutterstock.com)

Planinsko seoce Mijovce, u podnožju planine Kukavice na tridesetak kilometara od Vranja, u kome živi 60 ljudi, poznato je po "garavom zanatu". Svi žive od proizvodnje i prodaje ćumura.

U porodicama Trajković, Mančić, Antić, Novković, Milosavljević, pričaju da se drevne porodične tradicije ne bi odrekli ni za šta. Ponosni su jer "od njihovog ćumura nema boljeg".

- Ne postoje dobri leskovački ćevapi i pljeskavice, bez našeg ćumura. Za vranjske i leskovačke roštiljdžije pravimo ćumur od grabovog drveta koji je najkvalitetniji i sa posebnim mirisom, to je ono što daje poseban šmek, pa svi tvrde da je na jugu najbolji roštilj. Tajna nije samo u grabovom drvetu, ali ne mogu baš sve da vam odam - priča 78-godišnji Stojan Mančić.

Stojan je tajnu pravljenja "dobrog" ćumura namenjenog leskovačkim i vranjskim roštiljdžijama preneo na sina Radivoja. Porodični zanat je prerastao u pravi biznis, pa danas imaju dve ćumurane, jednu u dvorištu pored kuće, a drugu visoko u šumi na mestu zvanom Golema padina. Tamo imaju kolibu u kojoj provode i po 15 dana dok prave ćumur.

- Naše selo je na 500 metara nadmorske visine pored reke Veternice. Šume su na istočnoj, sunčanoj strani. Od bukovog, cerovog i grabovog drveta, pravi se najbolji ćumur. Priroda nas je nagradila bogatstvom i mi ga koristimo. Nema te kafane od Niša do Preševa, koja ne koristi naš ćumur - priča zadovoljno Stojan.

Iako mnoga sela u okolini polako izumiru, ćumurdžije iz Mijovaca, nemaju nameru da napuštaju domove, već da se udruže i naprave brend.

(Joca Ilić pored ćumurane)

- Iskoristićemo ono što su naši preci radili godinama, polako nam prenose tajne ovog zanata, koji stalno osvežavamo novim idejama i počinjemo da ulažemo u marketing, kako bi povećali prodaju - pričaju mlade ćumurdžije iz Mijovaca.

Iako sa puno ljubavi i zanosa pričaju o pravljenju ćumura, svi su saglasni da ovaj posao nije nimalo lak. Dok se pravi ćumur nema ni trena odmora, radi se i danju i noću.

- Kada uđemo u ćumuranu, počinje borba. Ne vidiš vatru dobro i sve vreme se nadmudruješ sa njom. Ćumur se pravi tako što se drva od bukve, cera ili graba, slažu unakrsno u ukopanom delu ćumurane. Ukopani deo je pod nagibom. Gornji deo ide do visine od 1,5 metar, a donji se završava na 80 centimetara. U jednoj turi, naređa se pet kubika drva. Kad se drva naređaju, pokriju se trulim senom, pa se nasipa zemljom debljine 20 centimetara. U nižem delu ostavi se otvor za loženje, a u višem dva otvora, da bi izlazio dim, a ulazio vazduh - objašnjava Stojan Mančić.

Kada vatra krene da hvata maha, zazidaju se vratanca, a kad prestane da plamti, žar počinje da tinja. To traje čak dve nedelje. Kada je sve gotovo ćumurdžije tradicionalno izgovaraju rečenicu "Na zdravlje nam bila pečena para"!

Izvoz u Italiju

Od jedne ture pakuje se 180 džakova po 15 kilograma. Cena po vreći je 250 dinara. To je ćumur za leskovačke i vranjske roštiljdžije, ali ćumur iz Mijovice završi i u Italiji, jer otkad ga otkupljuje zemljoradnička zadruga Kooperativa iz obližnjeg Vlasa.

- Mijovički ćumur pakujemo u vrećice od po kilogram. Na vreći su etikete za italijanske firme "Algija", iz Milana, i "Roseli", iz Torina. Mesečno izvezemo za Italiju po četiri šlepera ili 5.200 vreća. Italijani su oduševljeni kvalitetom, a tek kad bi znali kako se pravi - hvali Joca Ilić.

(Napomena: Tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Novosti" od 20.09.2011.)