Volonterski dan u Zoo vrtu

Dvadesetak mladih volontera Zoološkog vrta Beograd svakodnevo pomažu u pružaju preko potrebnu nege stanovnicima "Vrta dobre nade".

Razlozi zbog kojih se mladi odlučuju za ovakav angažman mogu biti brojni, ali, kako volonteri sami kažu, objedinjuje ih velika ljubav prema životinjama.

Bekstvo iz grada

Kada ljudi kažu da žele da "pobegnu malo u prirodu", većina misli na šetnju po šumi, kraj reke ili u obližnjem parku. Manji broj njih ode i korak dalje, sa željom da prirodi uzvrati na svemu pruženom.

Marina Marković, koja volontira već četiri godine, kaže da ju je zanimalo da li bi se lepo slagala sa životinjama u njihovom okruženju i prema njihovim pravilima.

Danas kaže da uživa u svakom trenutku provedenom sa njima i sigurna je da će studirati veterinu.

Odluku o radu donela je još kao mala, kada je kao posetilac upoznala direktora Zoo vrta, Vuka Bojovića.

- Sa 9 godina šetala sam sa bakom zoološkim vrtom i naišla sam na direktora, gospodina Vuka Bojovića. Kada smo se upoznali, rekla sam mu da mnogo volim životinje i predložio mi je da kad napunim 12-13 godina dođem i probam da radim. Zapamtila sam to i kada sam napunila dvanaest godina zaista sam došla. Mogu samo da kažem da mi je prelepo -ispričala je Marina Marković.

Bezbednost pre sega

Kada je reč o ovakvom angažmanu, budući volonteri se obično brinu isključivo za svoju bezbednost.

Ali, za 4 godine volonterskog rada, Marinu nijedna životinja nije povredila.

Zahvaljujući dobroj organizaciji i pre svega ljubavi prema životinjama, njihov odnos je više nego harmoničan, a radni dani, kako kaže, prolaze gotovo rutinski:

- Ja radim u "bebi zoo vrtu". Kada dođemo, čuvamo i hranimo životinje, pripremamo hranu i opominjemo posetioce da ih ne hrane lišćem i travom - kaže Marina.

- Predveče, kada je malo manja gužva izvedemo pse. Njima je najpotrebnija šetnja i trčanje i zato im posvećujemo više vremena - ispričala je ona.

Vuk i švajcarski ovčari

Prilikom rada sa životinjama, volonteri upoznaju i njihovu ćud, način života, ali i neke posebne potrebe.

Vuk Obradović je volonter Zoo vrta tek nekoliko meseci i došao je kada i dva švajcarska ovčara, kojima je to bio prvi kontakt sa ljudima.

To je od Vuka zahtevalo da im se približi na mnogo prisnijem nivou. Kaže da mu je njegovo ranije iskustvo sa psima najviše značilo:

- Svi ovčari imaju samo jednog gazdu. Potrebno je da se takav pas privikne na čoveka koji će da ih voli, neguje i hrani - ispričao je on.

- One su se privikle na mene, jer sam dosta vremena provodio sa njima, i svaki slobodan trenutak sam kod njih i igram se s njima, da bi se oslobodile tog straha od ljudi koji im je usađen - kaže Vuk Obradović.

Velika prijateljstva, male čarke

Vuk nam je sa sigurnošću tvrdio da je rad u Zoološkom vrtu bio njegova životna želja, i da mu radno vreme ili bilo kakav zadatak ne predstavljaju nikakav problem.

Kao i njegova koleginica Marina, o volontiranju i zaposlenima u Vrtu misli sve najbolje, ali i priznaje da ga nisu baš sve životinje tako brzo prihvatile.

- Na početku, kada sam tek došao ovde, jedan radnik je davao majmunima vodu. Ti majmuni su se vezali za njega, vole ga i braniće ga. Znajući to, rekao mi je da pokušam da ga udarim preko ograde. U trenutku kada sam ja to pokušao, on je davao majmunima vodu, i jedan od njih me je iste sekunde celog ispolivao tom vodom. Očigledno je da su hteli da ga odbrane od mene - navodi Vuk.

On sa olakšanjem kaže da su se odnosi sa majmunima vremenom popravili.

Mladi volonteri zajedno su poručili svim budućim kolegama da bez nedoumica dođu i upoznaju se sa radnicima i stanovnicima "Vrta dobre nade", jer kakve god sumnje i nedoumice imali – nestaće već posle prvog radnog dana.

Aleksej Krpan