Dražava blagostanja za početnike - Kako se Srbija može spasiti sa ivice ekonomske provalije

Od zemlje siromašnih, sa nerešenim teritorijalnim statusom i rekordnom nezaposlenošću, sa ogromnim socijalnim razlikama i odrođenom političkom elitom, baš odavde, sa ivice provalije, treba stvoriti - zemlju blagostanja, predlažu Mokrogorci.

Ako je tačno da je moderni svet odavno na ivici ekonomske provalije - a tačno je, i ako se složimo da je Srbija, željna da se u taj svet integriše, postala deo tog ikarovskog procesa, izraženog u formuli "masa puta ubrzanje", šta nam je činiti? Imaju li političke elite dovoljno mudrosti, hrabrosti i mišića da Srbiju, dok se ona noktima drži kako se ne bi strovalila u ambis, u poslednjem času izvuku na sigurno? Ili će, kada budemo padali zajedno, glavonje padati ipak nešto sporije, kako bi prvo tresnuli mi, a onda oni na nas, na narodni dušek?

Da sam zao, rekao bih da je to njihov istovremeni doprinos tranzicionoj anatomiji i aerodinamici, po kojoj je bolje u glavu sipati helijum, nego mozak, jer glavu tako održava duže u vazduhu. Mada takva ideja nije naročito genijalna, ni utešna. Jer šta je bolje: završiti kao tikvan u slobodnom padu ili ploviti nebesima u cepelinu Hindenburg?

Ali mesta za malicioznost nema, dok se gleda u ambis bez padobrana, čak i kada se ocenuju novogodišnje i božićne čestitke glavešina koji nam obećavaju da će 2012. godina biti još teža. Iako srpska narodna kletva fatalističkog pravca poručuje "da uvek može gore", glavešine su nas zaista smračile svojim proročkim fatalizmom, mada tu pre ima nemoći i nedostatka ideja, nego zle namere da se ubedačimo za praznike. Ta vrsta defanzive i pakovanja crnih misli u mašnicu, jeste zapravo slika sveopšteg stanja našeg duha, jedna vrsta kolektivne neuroze. Iako nisu pominjane krv i suze, mada bi mnogi od lidera voleli da ih smatraju Čerčilima, ne samo zbog tompusa i viskija, nekako se tragičan kraj smatra jedinim izvesnim. S tim da oni, nešto veseliji, veliko finale obogaćuju šijanovskom dramaturgijom. Da, recimo, umesto o zemlju, tresnu o Savu i Dunav, zavisno s kog se mosta skače u poslednji čin drame.

Ako se složimo da je glupo biti katarzičan, a mrtav, šta nam preostaje? Odgovor je istovremeno jednostavan, provokativan i kontraverzan, a opet, duboko tradicionalan. Od zemlje siromašnih, sa nerešenim teritorijalnim statusom i rekordnom nezaposlenošću, sa ogromnim socijalnim razlikama i odrođenom političkom elitom, baš odavde, sa ivice provalije, treba stvoriti - zemlju blagostanja. Da li je to mokrogorska utopija, predizborni spin, buđenje lažne nade, emitovanje vedre slike Srbije za nečiji račun ili otkrivenje poslednje tajne, otvaranje Sedmog pečata, posle koje će se prikazati Srbija onakvom kakvom je svi želimo. Ali, eto, ne da nam se: pristojna, bogata i ljudska.

Ekipa Mokrogorske škole menadžmenta, naime, veruje da je izgradnja društva blagostanja dalekosežan ali moguć i dostižan cilj. Oni smatraju da su poslovni lideri, koji stvaraju novu vrednost i rukovode privrednim društvima, ta, prva linija, koja ima snagu, znanje i šansu da pokrene društvo u pravcu razumevanja i razvoja društva blagostanja.

Kada mi je osnivač Mokrogorske škole Srđan Janićijević nabacio ovu ideju, priznajem, najpre sam pomislio da je ovaj nekadašnji visokorangirani menadžer kompanija "Philip Morris" i "Coca Cola", zatim generalni direktor "Politike", a sada Kusturičin duhovni partner u sferi biznisa, isuviše često navraćao na obližnju Kremnu.

Tamo su se, uzgred, okupljali Tarabići i proricali nam uspone i, uglavnom, žešće padove, kao da su braća od tetke zlog lorda Voldemora, hraneći se gljivom muharom koja utiče na aktivnosti pinealne žlezde. Oni koji pojedu gljive, taj LSD majke prirode, doživljavaju prekognitivne epizode. Odnosno, vide budućnost. Ali kako ne biste pomislili da sam ih se i ja najeo, dajući naučnu podlogu Tarabićevim proročanstvima, citiram vam samo šta mi je pre šest godina o tome pričao član Svetskog borda "Mense" dr Ranko Rajević, jedan od Srba sa najvećim koeficijentom inteligencije i osnivač kluba najpametnijih Jugoslovena. Dr Rajević je, kao lekar, dugo godina istraživao uticaj ove gljive na rad pinealne žlezde, te došao do fascinantnih zaključaka, provodeći mnogo vremena na pašnjacima, po kojima su srpsku budućnost tripovali Tarabići. Ne bih ovde o tome da je do sličnih zaključaka došao i Pentagon (takođe citat dr Rajevića), ali i Manituov izaslanik u Srbiji, vrač plemena Lakota Usamljeni Orao, veliki Rajevićev prijatelj koji svake jeseni podiže vigvam na Tarabića poljima, čitajući budućnost za crvenu braću.

Skretanje sa glavnog toka priče bilo mi je potrebno zbog moje dileme – da nije, možda, Srđan sa ekipom boravio na tim poljima i tamo pokupio ideju o zemlji blagostanja, usred ovolikih sranja.

Dilema je trajala kratko, jer, zaista, ako preživimo prvi napad crkavanja od smeha i povratimo se, a zatim se duboko zamislimo... Šta nam je drugo preostalo, osim potpune promene kursa i postavljanja ambicioznih ciljeva, koji će nas prenuti iz sveopšte nacionalne narkoze. Ukoliko stanje ovakve vontrirovske melanholije potraje, ono može doneti blagostanje samo farmaceutskoj industriji, čiji profiti skaču do neba prodajom antidepresiva Srbima i pripadnicima ostalih etničkih zajednica. Mokrogorci, paradoksalno, nude sasvim logičnu i samo na prvu loptu apsurdu ideju, jer kako drugačije probuditi mrtvaca i naterati ga da bar diše?

Dakle, umesto da se valjamo u blatu, hajde da se rvemo u čokoladi. Takvom stanju duha sklon je i Emir Kusturica, pa, kada mu stari prijatelj Džoni Dep otkaže glavnu ulogu u filmu "Pančo Vilja", Kusta se ne vadi na zaveru velikih holivudskih sila, već lakonski odgovara:

- Šteta, sada će Panču igrati Benisio del Toro.

Ali, pustimo sad Kustu, da nije nazvao Benisia, pokupio bi negde usput Endija Garsiju. Da li je, međutim, put od ovakvog sranja, do blagostanja na nacionalnom nivou zaista ostvariv? Odgovor na ovo pitanje zahteva rešenje jedne lingvističke zagonetke, koja može doprineti zabuni, ili pesimizmu, kao ključnom stanju svesti za odbacivanje ove ideje. Naime, rečnik Matice srpske definiše blagostanje kao dobro materijalno stanje, odnosno, obilje materijalnih dobara, bogatstvo, imućnost, izobilje. Ili, dobar udoban život u izobilju, pa bismo, prema srpskoj definiciji, mogli zaključiti da je zapravo reč o jednoj vrsti državnog uređenja bliskom zemlji dembeliji, podsvesnom istorijskom snu svakog poštenog Srbina.

Pogledajmo, međutim, kako "Vebsterov rečnik" definiše državu blagostanja ("Welfare state"). Kao tvorevinu zasnovanu na principu da je blagostanje svakog pojedinca kolektivna odgovornost zajednice. Blagostanje još znači fizičko i moralno zdravlje jednog društva.

Ukratko, zapad blagostanje tretira kao stanje društva sa pristojnom lovom, do koga se došlo konsenzusom svih društvenih grupa, uz poštovanje minimuma moralnih kodeksa. U rečniku, naravno, nije data skala sa vrednostima moralnog zdravlja jedne nacije, ali teza o državi blagostanja u modernoj Evropi figurira veoma dugo, a kome se čini da je mokrogorska škola mišljenja još jedna srpska bajka, može da pogleda jednu od najreferentnijih knjiga koja definiše socijalne režime evropskih država, čiji je tvorac jedan - Andersen. Ali ne Hans Kristijan, već Gosta Esping Andersen, danski sociolog koji u svom delu "The Three Worlds of Welfare Capitalism" tvrdi da različiti evropski socijalni modeli gube bitku pritisnuti neoliberalnim idejama, uz globalna i unutrašnja previranja. Da su naši lideri umesto onog Andersena, čitali ovog Andersena, verovatno bi socijalna mapa Srbije izgledala nešto drugačije i ne bi se pretvorila u sveopštu socijalu.

Mokrogorci su, razvijajuću svoj aksiom, čak stvorili i formulu države blagostanja, koju sačinjavaju tri preduslova: Rad (R) kao osnovni uslov, zatim Sistem vrednosti (SV) i zajedničku usmerenost ka cilju (Zajedništvo).

Ovde, primetio bih, nedostaje i Pašićev čuveni Prvi zakon nacionalnog opstanka koji glasi: "Spasa nam nema, propasti nećemo", kao filozofska potka novom učenju.

U mokrogorskoj državotvornoj postmoderni, da ne bude zabune, nema ni trunke utopizma ili romantičarskog revolucionarnog zanosa. Ma kakvi, tu je stacionirana uglavnom biznis ekipa, pa je reč o čistom interesu, s tim da sada mudri deo bogatog sveta i menadžerskog sloja shvata da taj interes nije moguć na bezdušnoj ekploataciji, kakvu nam prodaju neoliberali. Da je u stara vremena poslovala takva, žestoka sorta neokonzervativaca, Adam Smit bi, kladim se u poslednju paru, postao delegat Prve internacionale, sedeći u prvom redu Generalnog saveta, između drugova Karla i Fridriha.

Zato oni uz rad, kao osnovni uslov države blagostanja, unose dva važna elementa: sistem vrednosti i zajedništvo. Sistem vrednosti podrazumeva da naši bogataši krizu više ne mogu da posmatraju kao katastrofu, tako što će, umesto jahte od 20 mil USD, morati da plove novim čamčićem od svega 17 mil USD. Zaboga, zar da plove barkom, dok njihovim razmetljivim, razmaženim radnicima kasni šest plata, ili, ako je dobijaju redovno, ona ne prelazi gigantskih 200 EUR, pa šljakeri obitavaju kao zombiji: prema ekonomskim računicama oni su odavno mrtvi, ali biološki, oni hodaju, dišu, zveraju i reže. Pametniji među bogatima shvataju da društvo po alanfordovskom modelu, od satirčnog stripa, ubrzo može evoluirati ka Šekspiru, od Sir Olivera do Ričarda Trećeg. Istorija je pokazala, kada srpska drama postane šekspirovska, tu sreće nema ni za lordove, ni za puk.

Baveći se drugim elementom, novim sistemom vrednosti, Mokrogorci nisu izučavali teatrologiju, svesni potrebe za uspostavljanjem konsenzusa svih društvenih grupa, a nedavno je, mada nesvesno, takvu ideju predočio moj prijatelj težak stotinak miliona evra. Čovek možda dve decenije nije ušao u gradski autobus, sve dok ga sin, pre oko mesec dana nije naterao, rekavši mu: "Ajde, matori, upadaj. Budi ponovo čovek".

Ušao je, provozao se nekoliko stanica i doživeo ritualnu inicijaciju, ušavši u javno društvo, u običan svet. Ma koliko ovaj primer banalno izgledao, sistem vrednosti kao element države blagostanja ne znači da će puniše da se voze šesnaesticom i da kupuju karte kod vozača, kako bi pokazali da imaju dušu. Zašto bi, kada mogu da kupe sebi autobus i smire savest. Ne, oni dušu nemaju, a nisu ni naročito emotivni. Ideja je da će pristati na pravedniju raspodelu društvenog bogatstva kroz poreski sistem, uz pozitivno iskustvo skandinavskog običajnog prava, da je sramota razmetati se bogatstvom. Teoretski je logično da bogataši pristanu na odricanje od dela bogatstva radi opšteg napretka i amortizovanja socijalnih tenzija, jer održavanje status-kvoa regrutuje rizičnu masu koja sve manje prihvatata ulogu zombija na bensedinima.

Praktično, taj scenario je teško zamisliv, reći će cinici, jer, za takvu vrstu samožrtvovanja nedostaju dve stvari: jedan Putin, i jedan podmlađeni Jovo Kapičić. Prvog nemamo, drugi nije u najmlađim godinama, ali i takav, namerava da zapali u Montenegro. Mokrogorci, međutim, glasajući za treći element, za zajedništvo, ne aludiraju na obnovu kolhoza, sovhoza, petogodišnjeg plana i uvođenje revolucionarnih komiteta, mada, pitajte narod, Crveni oktobar mu je sve miliji i draži, već inspiraciju vide u istorijskim pozitivnim iskustvima: od jezuitske strategije kneza Miloša i vremena herojstva, pregalaštva i nemogućih pobeda u epohi kralja Petra, do zbijanja redova i akcijaškog zanosa u doba vladavine Josipa Broza, do narodne i građanske solidarnosti tokom bombardovanja NATO-a.

Bilo je, naravno, mnogo težih trenutaka u nacionalnoj istoriji od ovoga, ali samo kada bi nam zagustilo, tek u iznudici vremena, pronalazili smo spasonosna rešenja. Teglili smo kao marve, usvajali sisteme vrednosti kojima smo se kasnije dičili, a solidarnost se podrazumevala. Poslednja reč, solidarnost, je indikativna, jer, zaboga, ne moraju valjda bombe da nam padaju svaki dan na glavu, da bi u nama probudili ljudskost. Mokrogorci, uzgred, pravi štreberi, zato smatraju da se nacionalne strategije više ne smeju praviti kampanjski, kada smo u nogdaunu i sudija je već izbrojao osam. Zato su, možda i nesvesno, tezu o državi blagostanju predstavili kao jednačinu. Dakle, kao fiziku, kao Drugi zakon nacionalnog opstanka. Jer je Prvi zakon, rekoh, postavio Pašić.

I, konačno, razrada ovog aksioma i javna debata tek će se razviti na mokrogorskom samitu u martu. Tamo će se okupiti ekonomski, medijski i intelektualni krem Srbije, biće tu i psihoanalitičara, jer valjda smo se već složili da je svakome od nas potreban bar jedan kauč. Logično je i sledeće pitanje - ko će od glavešina stati iza ove priče? Predviđeno je da se na martovskom samitu pojavi duet čiji će dolazak izazvati tek nešto manje iznenađenja od eventualnog prikaza zagrljenih Lovca i Vuka, ali ovaj kratki esej služi kao vodič za početnike kroz Srbiju blagostanja, a ne kao uvodna scena za politički triler.

Aleksandar Apostolovski