Dragan Životić, profesor na Fakultetu za sportski menadžment i direktor AK Partitzan - Trčao, učio, doktorirao

prof.dr Dragan Životić (Foto: mozzart sport)

Nešto stariji ljubitelji "kraljice sportova" sigurno dobro pamte markantan izgled na stazi i graciozan, dug korak našeg sagovornika, kojim je punih 13 godina špartao po atletskim arenama širom Evrope. Kada se u jednom momentu našao pred dilemom da li da ode na operaciju, pa da nastavi sportsku karijeru, ili nastavi školovanje, odlučio se za knjigu i nikada se nije pokajao zbog toga.

Danas svakom mladom sportisti, kao dugogodišnji profesor na Fakultetu za sportski menadžment, savetuje da uporedo s podvizima na sportskom polju završavaju "visoke škole"

Proslavljenom srpskom atletičaru, danas redovnom profesoru na Alfa univerzitetu, članu predsedništva OK Srbije i direktoru AK Partizan, prof.dr Draganu Životiću, trebalo je prilično vremena da bi shvatio kako su sprinterice njegova sudbina. Iako je početkom 70-ih godina prošlog veka, na prvom treningu koji je odradio na stadionu Partizana legendarnog Franju Mihalića naterao da kao hipnotisan gleda u štopericu, nekoliko meseci je u širokom luku zaobilazio sportsko zdanje u Humskoj ulici. Samo zahvaljujući pravovremenoj reakciji njegove majke Milke i, naravno, neviđenoj upornosti tadašnjeg učitelja atletičara Partizana, postao je trkačka zvezda eks SFRJ i nezamenljivi reprezentativac, a po završetku karijere uspešan trener i selektor.

Na početku razgovora za MOZZART Sport, Dragan Životić se prisetio prve dve godine detinjstva koje je proveo u Vukovaru.

- Moja majka Milka bila je učiteljica, radila je u školi u Klisi. U okviru školskog dvorišta bio je i naš stan, pa sam odrastao u školskom ambijentu. Otac je bio vojno lice u Sarajevu, pa smo zbog njegove službe živeli razdvojeno. Tako je bilo do 1957. godine, kada smo se preselili u Beograd.

U kom kraju Beograda ste nastavili odrastanje?

- Na Zvezdari smo imali stan na 11. spratu, u onim crvenim soliterima blizu SC "Olimp". Po ceo dan sam jurio po terenima za fudbal, košarku, tenis... Tamo smo živeli nekih deset godina, posle čega smo se preselili u Nebojšinu ulicu kod Karađorđevog parka. Tu sam, na Neimaru, pa može se reći, punih 40 godina.

Pamtite li momenat koji vas je usmerio prema atletici?

- Bez ikakve dileme, bila je to trka Lučana Sušnja na EP u Rimu 1970, kada je samo tako pometlao rivale. Na mene je ta njegova pobeda ostavila impresivan utisak, zato sam s velikim elanom igrao s drugarima iz kraja čuvenu dečiju igru "lopova i žandara".

Vi mora da ste stalno bili žandar?

- Da, da, uvek sam ih lovio. Primetila su to braća Galić, koji su bili sinovci čuvenog fudbalera Milana Galića, i odveli su me u Partizan da zajedno s njima treniram fudbal. Vredno sam trenirao sve dok pokojni Conja Matekalo, moj trener, nije primetio kako mogu dugo da trčim, gotovo bez prestanka, ali da mi fudbalska tehnika nije bila na previsokom nivou. I tako mi je predloženo da počnem da treniram atletiku.

Sećate li se prvog treninga bez lopte, sa atletskom majicom na sebi?

- Bilo je to 1972. godine. Jože Međumurac bio je naš predstavnik na OI u Minhenu i naš rekorder na 800 metara. Odlično se sećam tog avgustovskog dana kada je odlazio u Nemačku, taj trenutak za mene je bio jako upečatljiv. Uglavnom, na prvom treningu, onako bez ikakve prethodne pripreme, istrčim 400 metara za 56 sekundi. Franjo Mihalić koji je to merio, prosto je zanemeo od iznenađenja. Uzgred sam pobedio čoveka koji je uveliko trenirao. Igrom slučaja, ubrzo počne škola, pa skoro čitavu zimu nisam odlazio na stazu.

Šta vas je nanovo inspirisalo da se vratite pod trenersku pasku nenadmašnog Mihalića?

- Franjo je na moju kućnu adresu poslao 67 dopisnica, u kojima me je pitao zašto ne dolazim na stadion. Nenormalno je bio uporan, na kraju me je majka iskritikovala i rekla da nema smisla što se bar ne javim čoveku. Poslušao sam je i već posle šest meseci sam ušao u juniorsku reprezentaciju tadašnje SFRJ.

Da li ste imali tremu pred prvu zvaničnu trku?

- Debitovao sam u Obrenovcu na asfaltnoj stazi, a tremu nisam imao. Mislim da je bilo u pitanju Prvenstvo Beograda, a osvojio sam prvo mesto. Trka je bila na 400 metara, tu distancu sam pretrčao za 52,1 sekund. Bio sam izuzetno talentovan, tako da sam već kao 19-godišnjak postao i član seniorske reprezentacije.

Kada ste prvi put imali zvaničnu trku u dresu sa državnim grbom?

- Bilo je to u Španiji, gradu San Sebastijanu, 1975. godine. Moram da kažem da sam od starta karijere trčao i gotovo sve kroseve, pošto mi je Mihalić stalno govorio kako moram da budem multifunkcionalan. Čak me terao da jedne godine trčim kros u blatu do kolena, na hipodromu u Preljini kod Čačka. To nikad neću da zaboravim, tim pre što mi je malo nedostajalo da uđem i u kros reprezentaciju.

(Foto: mozzart sport)

Obožavaoci sportova s loptom oduvek su se čudili atletičarima kad trče "na suvo". Kroz kakva sve iskušenja treba da prođe atletičar da bi opstao u "kraljici sportova"?

- Rekao bih da je u pitanju čista ljubav prema atletici, koja omogućava čoveku da se iznova dokazuje sam pred sobom u večitoj trci sa štopericom i vremenom. Nimalo nije lako pobediti samog sebe. Na površini me je održala osobina koja me je oduvek krasila, a to je upornost. Uz to, bio sam vrlo vredan. Bez voljnog momenta, unutrašnje snage i neprestanog postavljanja ciljeva, ne može se postići uspeh. Pritom, ti moji ciljevi nisu bili nimalo jednostavni. I u sportu i u životu, uvek sam postavljao visoke ciljeve. Maksimalno sam se trudio da ih dosegnem i u ogromnom broju slučajeva to mi je polazilo za rukom.

Jeste li i vi, kao većina vrhunskih sportista, imali problem u prepoznavanju dana kada treba razdužiti opremu?

- Treninzi, trke, pobede, slavlja, porazi i aplauzi vremenom čoveku uđu u krv. Ja sam mogao još nekoliko godina da trčim, ali sam se našao na prekretnici kada sam zadobio voma tešku povredu Ahilove tetive. U ono vreme ta povreda se nije lečila efikasno kao danas, zato sam sebe stavio pred izbor: ili da idem u Helsinki na operaciju ili da nastavim studije na Fakultetu za fizičku kulturu. A često imam običaj da zakažem "sudare" sam sa sobom. I tada sam stao ispred ogledala i upitao sebe: šta sada? Znao sam da me čeka dugotrajan oporavak i velika neizvesnost da li ću moći da trčim kao nekad. Imao sam u džepu kartu za Helsinki, ali sam u poslednji čas prelomio i okrenuo se fakultetu.

Imate li neki savet za one koji moraju da okončaju sportsku karijeru zbog "više sile"?

- Prošao sam tim putem, znam šta znači biti vrhunski sportista, znam šta znači slava, pobede i porazi, znam šta znače povrede i tuga. U životu možeš da ostvariš materijalne vrednosti, samo, šta ćeš sutra da radiš? Možeš da otvoriš kafić i budeš kafedžija! Ali ako imaš fakultet, ti i dalje ostaješ u sportu, da li kao direktor kluba ili neke sportske organizacije, nije bitno. Automatski na taj način dojučerašnji sportista dobija adekvatan status u društvu. Zbog svega toga, u svakoj prilici savetujem te mlade ljude da se obrazuju.

Možete li da navedete imena vrhunskih asova koji su bili vaši studenti?

- Postoji čitava plejada: na prvom mestu bih pomenuo Aleksandra Šapića, koji je sada blizak saradnik gradonačelnika Beograda, i kompletnu vaterpolo reprezentaciju Srbije koja je završila naš fakultet. Od fudbalera diplomu je stekao Jovan Veselinović, nekadašnji igrač Zemuna, dok su aktuelni studenti Goran Bunjevčević, zatim Marko Vešović iz Crvene zvezde, pa Milan Jovanić, golman Visle iz Krakova...

Ima li na spisku košarkaša?

- Braća Dragićević, Uroš Tripković, Vule Avdalović... Ipak, izdvojio bih Kostu Perovića, koji je bio sjajan student. Šta da vam kažem, momak koji je tada igrao u NBA ligi zvao je uredno iz Oklahome radi konsultacija u vezi diplomskog ispita. Dakle, tu je slava, tu su pare, ali on razmišlja o fakultetu. I još da pomenem Vladu Vujasinovića, jednog od mojih omiljenih studenata: reč je o izuzetnom čoveku, odgovornoj osobi i sigurno jednom od najboljih vaterpolista svih vremena.

Kako biste opisali aktuelni trenutak srpske atletike. U kojoj meri je srpska omladina zainteresovana za ovaj sport?

- Moram da priznam da interesovanje nije kako bi trebalo da bude, iz jednostavnog razloga što je atletika veoma naporan sport. U eri novih tehnologija, kompjutera i svega ostalog, današnji klinci nisu spremni da se toliko žrtvuju i upuste se u borbu sami sa sobom. Posebno ne zato što atletika nije komercijalizovana i ne obećava adekvatnu naplatu uloženog truda. Živimo u teškim vremenima, roditelji decu mahom usmeravaju ka isplativijim sportovima poput fudbala i košarke, a u poslednje vreme prednjači tenis. Jednostavno, kroz decu oni hoće da ostvare neke svoje ambicije. Atletika je, zapravo, odraz ekonomije, kulture i opšteg stanja u jednom društvu. Ako vam kažem da sam nedavno bio na atletskom mitingu u Briselu koji je posmatralo 55.000 gledalaca, sve će vam biti jasno.

Hoćete da kažete kako na horizontu nema novih asova?

- Mi u stvari trenutno imamo jako dobru poziciju, jer stasava izuzetno talentovana generacija koju predvode Mihailo Dudaš, Emir Bekrić, Ivana Španović, Tatjana Jelača i Asmir Kolašinac. Oni poseduju ogroman potencijal, čak i za medalje, pošto su na svetskim juniorskim prvenstvima beležili sjajne rezultate.

Mislite na medalje na predstojećim OI u Londonu?

- Ne, za našu atletiku u ovom trenutku to je isuviše pretenciozno. Potajno priželjkujem, svakako, da posle više od 50 godina neko od naših 12 takmičara ponovi uspeh Franje Mihalića i Ivana Gubijana, ali biće to jako teško.

Pomaže li država u dovoljnoj meri našim olimpijcima?

- S te strane nikada nismo imali bolju situaciju. Olimpijski komitet, na čelu s Vladom Divcem i generalnim sekretarom Đorđem Višackim, sjajno radi svoj posao. Obezbeđeno je nikad više sredstava za vrhunske pripreme, zaista nema brige za naše sportiste u Londonu.

VLASNIK REKORDA STAROG 33 GODINE

Dragan Životić je veoma ponosan na rekord koji je ostvario pre više od tri decenije i koji još uvek odoleva pred naletima trkača na 800 metara.

- U septembru 1979. godine, dakle pre 33 godine, postavio sam rekord Mediteranskih igara u trci na 800 metara (1.45.20). U pitanju je najstariji rekord ovog takmičenja. Sudeći po njemu, mogu slobodno da kažem kako sam bio ispred svog vremena.

izvor :