Almami Moreira i Stefan Apija, fudbaleri FK Vojvodina - Crne Lale

(Foto: mozzart sport)

Što se FK Vojvodine tiče, zimski prelazni rok odradili su kao nikad dosad. Dovođenje jednog od najpoznatijih afričkih igrača svih vremena i nekadašnjeg plejmejkera Partizana, koji slovi za najboljeg stranog fudbalera koji je igrao u Srbiji, donelo im je preko potreban publicitet u trenutku kada su male šanse da se domognu titule, kao i ekstra kvalitet u borbi za nacionalni kup.

Iz tog razloga, ekipa MOZZART Sporta koja realizuje rubriku Stvari lagane uputila se u Novi Sad, kako bi iz posebne perspektive predstavila Stefana Apiju i Almamija Moreiru

Da nam je neko u oktobru prošle godine rekao da ćemo u martu 2012. godine gledati Almamija Moreiru u crveno-belom dresu, i to u Srbiji, pomislili bismo da je u najmanju ruku mamuran od teške noći. A da je na to dodao još i da će Moreirin klupski drug biti nekadašnji prvotimac Juventusa Stefan Apija, e onda bismo bili prilično sigurni da nije konzumirao samo jednu vrstu alkoholnih napitaka.

Ali grdno bismo se prevarili!

Upravo u to vreme čelnici Vojvodine spremali su "bombe" za zimski prelazni rok, a na kraju su uspeli u nameri da angažuju dvojicu proverenih internacionalaca i velikih zvezda. Uz još nekoliko pojačanja, među kojima je najzvučnije Aleksandar Katai, koji je pristigao na pozajmicu iz Olimpijakosa, Voša je istakla ozbiljnu kandidaturu za osvajanje trofeja u Kupu Srbije u sezoni u kojoj slavi 98 godina postojanja.

I ne samo to - Novosađani su se našli u centru medijske pažnje, pa je pre nekoliko dana i ekipa MOZZART Sporta krenula put srpske Atine...

Uz pomoć Ivane, šarmantne portparolke Vojvodine, dogovorili smo vreme i mesto "randevua" s Almamijem i Stefanom – plato ispred hale Spens. Dočekali su nas nasmejani i spremni da ispune sve zahteve novinara, fotoreportera i snimatelja

Prvo smo želeli da razrešimo dilemu koja postoji kod mnogih – da li je Apija Stefan ili Stiven?

- Ma svejedno, zovu me i Stefan i Stiven, pa sam se navikao da budem i jedan i drugi, a-ha-ha... Ako vas baš zanima, tačno je Stefan – kaže nam na početku razgovora koji već 15 godina "ore" po evropskim fudbalskim "njivama", i to onim najboljim.

Apija je, naime, bio član Parme tokom zlatnog perioda tog kluba, u Breši je igrao s Robertom Bađom i Gvardiolom, bio nezamenljiv član Kapelovog Juventusa 2004. godine... Imajući u vidu njegov si-vi, mnogi su se začudili kada se pojavio u Srbiji.

- Nisam došao tek tako... Kada sam dobio poziv Vojvodine, razgovarao sam s nekoliko prijatelja, među kojima su Mateja Kežman i Savo Milošević. Čuo sam sve najbolje o klubu i gradu, a ubrzo sam imao priliku da se u to uverim. Narod je prijatan, dobar prema stranicima. Grad je takođe zanimljiv. O vašoj zemlji sam dosad uglavnom znao fudbalske stvari jer imate mnogo odličnih igrača. Pre svih Mihajlovića, Vidića, Krasića, Stankovića, Kolarova... To mi govori da fudbal ovde uopšte nije tako loš. Vidim da u odnosu na Evropu ima određenih razlika u smislu taktike i fizičke pripremljenosti...

Apiji je kod Srba još nešto zapalo za oko.

- Mislim da ste vrlo religiozan narod. Skoro svi vaši igrači koje poznajem oko vrata nose lančiće s velikim krstom. Neki od njih imaju i istetoviran taj simbol.

Stefan se o Vojvodini raspitivao kod Save Miloševića, s kojim je odavno igrao u Parmi, i s Matejom Kežmanom, s kojim je sarađivao u Fenerbahčeu.

- Često se čujemo. Nije nam baš zgodno da se vidimo zbog brojnih obaveza, ali su mi obojica poželeli dobrodošlicu. Očekujem da se uskoro nađemo u Beogradu.

Moreira je pažljivo pratio i slušao. Ponekad bi onako ispod obrve pogledao Apiju, dok nije došao red na njega da odgovara na pitanja. Povratak u Srbiju iz Kine, i to u Novi Sad, mnoge je iznenadio. Ne kao Apijin dolazak, ali takav potez ipak nije bio očekivan.

- Da budem iskren, nisam razmišljao da bih opet mogao da igram ovde, ali kada se ukazala prilika, rešio sam da je iskoristim. Razgovarao sam s predsednikom, dobro smo se razumeli i brzo dogovorili. Znam da se Beograd i Novi Sad razlikuju, otprilike je odnos kao Lisabon i Porto. U manjim gradovima ljudi su nekako drugačiji. Imaju više strpljenja, baš su onako prijateljski raspoloženi. Sjajno je i to što nema toliko gužve u saobraćaju... U Beogradu zbog toga nikako nisam voleo da vozim.

Moreire je bio pokretačka osovina uspeha Partizana, iz kog je otišao 2011. godine u kineski Dalijen. O iskustvu iz Kine nije želeo mnogo da govori... Utisak je da mu sećanja nisu baš najprijatnija.

- Nikad ne pljujem u tanjir iz kog sam jeo. Kina je bila jedinstveno iskustvo, a u životu učite i iz dobrih i iz loših trenutaka. U toj velikoj zemlji za mene je sve bilo novo osim titule, koju sam opet osvojio, a-ha-ha. Posle Partizana nastavio sam niz trofeja.

Moreira je u Srbiji poznato lice, baš kao i Apija, kojeg su mnogi gledali u TV prenosima Serije A i Lige šampiona, a nije malo ni onih kojima je bio omiljen igrač na Soni plejstejšnu, zbog karakteristika neumornog veziste koji retko greši u pasovima. Te karakteristike vrlo rado su koristili i selektori njegove Gane, koji su, igrom sudbine, uglavnom bili Srbi.

(Foto: mozzart sport)

- Uh, da, to je duga priča. Da bih vam je ispričao moram da se vratim u 2002. godinu. Tada je za selektora postavljen Milan Živadinović. Odmah mi je rekao da ima poverenja u mene i učinio mi veliku čast dodelivši mi kapitensku traku. Odlično je počeo, imao je dobar sistem rada, voleo sam da sarađujem s njim, ali imao je neke privatne probleme, pa je brzo napustio Ganu. E onda je 2005. stigao Dujković. Baš je bilo lepo raditi s Ratomirom. Imali smo odlične rezultate, najbolje dotad. Bilo je sjajnih igrača kod nas ranije, možda i boljih nego što smo mi tada bili, ali mi smo se upisali u istoriju – otišli na Mundijal u Nemačkoj i tamo stigli do osmine finala, gde smo izgubili od Brazila. Ratomir je jednostavno uspeo da stvori jedinstvo u timu, nešto što je nedostajalo ranijim generacijama.

Kada je Dujković otišao iz Gane, tamošnji čelnici saveza nisu želeli da menjaju proveren "srpski recept".

- I sledeći selektor, gospodin Rajevac (Apija prezime našeg trenera izgovara kao "Raževic", prim.aut.) imao je mnogo težak posao jer je nosio breme dobrih rezultata. Ali osvojio je srca navijača 2010. na Kupu afričkih nacija, kada je s mladom ekipom, bez nas glavnih zvezda, stigao do finala. Nastavio je sa sjajnim poslom i na Svetskom prvenstvu u Južnoj Africi. Bili smo peti na svetu, sećate se onog četvrtfinala s Urugvajem sigurno! Uf, koliko je tad bilo emocija, bili su to nezaboravni dani... Srpski treneri su uradili mnogo za moju zemlju. Stevanović je poslednji u nizu. Imaju različit način rada, ali im je zajednička osobina da su svi van terena dobri ljudi. Mislim da je to najvažnije.

Reprezentativci Gane nisu poslednjih godina na sebe skrenuli pažnju samo dobrim rezultatima. Vrlo su kreativni u pripremi utakmica, a video-snimci iz njihovog autobusa postali su hit na Jutjubu.

- Život u Africi je radost! Muzika nam mnogo znači, kao i smeh. Tamo ljudi nemaju novac u džepovima, ali imaju duh i energiju, vole da se zabavljaju. Nekako smo uvek srećni, šta god nam se događalo. Čini mi se da smo po tome najsličniji Južnoamerikancima. Ganci imaju taj afrički duh, to najbolje možete da osetite kada dođete u našu zemlju.

Obojica su imali inostrane karijere, dokazani su igrači van granica svojih zemalja. Čuli su jedan za drugog, ali nisu imali priliku da se upoznaju sve do dolaska u Vojvodinu. Da su sličnog senzibiliteta i karaktera brzo su shvatili, pa tako danas, kada ih sretnete zajedno, imate utisak da se poznaju godinama, a ne tek dva meseca.

- Čuo sam za Moa. Čim sam stigao u Vojvodinu, odmah su počeli da mi pričaju o njemu i kako ćemo biti idealan tandem. Brzo se osetila hemija među nama. Postali smo odlični drugovi i cimeri. Razumemo se.

Mišljenje Portugaca se nije razlikovalo.

- Stefan je divan momak. Mislim, to vam kažem sad, dok je diktafon uključen, a posle ću vam reći šta stvarno mislim o njemu, a-ha-ha... Šalim se, naravno, stvarno je sjajan. Imamo mnogo toga zajedničkog. Dosta vremena provodimo u razgovoru, pa smo se brzo sprijateljli. Doduše, tome je doprinelo mnogo i to što je Apija zbog mene odustao od dresa s brojem deset. Odlučio se za četvorku, a i nije imao drugog izbora, a-ha-ha...

Apija se nada da će za vreme boravka u Novom Sadu još više upoznati srpski narod...

- Prvo mi je zaokupilo pažnju to što momci u svlačionici stalno puštaju jednu istu pesmu (ekipa MOZZART Sporta je istraživanjem došla do podatka da je u pitanju pesma "Daleko si" od Ivane Selakov i Ace Lukasa, prim.aut.). Nisam siguran da razumem tačno o čemu se radi, ali ritam je okej. Mada ja najviše volim rege i pop...

Kod Apije se prvo primećuje njegov stil oblačenja. Odmah se vidi da vodi računa i o najmanjim sitnicama.

- Primetli ste sat, a? Ali tek da vidite kakav sat ima Mo, a-ha-ha... Živeo sam toliko godina u Italiji i normalno je da volim da budem u trendu. Način oblačenja mnogo toga govori o čovekovom karakteru, a ja imam takav karakter da mi sve dobro pristaje. Nisam baš kao Mo, ali mogu da prođem, a-ha-ha...

Moreira se samo nasmejao na ovu opasku i nije preterano komentarisao jednu od mnogobrojnih šala koje smo čuli. Portugalac je van fudbala tip koji ima smisla za humor, a koliko je dobar na terenu - uverili smo se mnogo puta dok je bio u Partizanu, u kome se poslednjih meseci mnogo toga dogodilo.

- Čuo sam da je bilo promena, ali nisam upoznat s detaljima. Ne bih voleo da pričam o Partizanu. Ja sam profesionalac, sada imam novi klub i novu porodicu. Uspomene koje imam u vezi s Partizanom su predivne i uvek ću ih se rado sećati. Ali ta epizoda u mom životu je završena, to je sve što mogu da kažem na ovu temu.

Izuzetno bogatu karijeru Apija ne želi da ističe u prvi plan, ali smo ga zamolili da se priseti svojih najboljih dana u Seriji A...

- Sve to je proizvod mukotrpnog rada. Nije to prazna priča. Borio sam se kao lav ne bih li od sebe stvorio nešto. Sa samo 16 i po godina sam došao u Udineze i posle tri godine otišao u Parmu za veliki novac. Dve sezone posle toga pozajmili su me Breši. Sećam se tog dana kad su mi rekli da ću ići u Brešu. Pitao sam se: "Gde me to šalju, šta ću ja u Breši?!" Nije mi bilo svejedno. Odlazio sam iz ekipe u kojoj su u to vreme igrali takvi asovi kao što su Bufon, Kanavaro, Benarivo, Milošević... Ali rekao sam: "Okej, idem u Brešu." Znate, ja nisam običan čovek, kada je najteže - tada dajem sve od sebe. Došao sam u Brešu i tamo igrao, pored ostalih, s Robertom Bađom i Gvardiolom. Postigli smo najbolje rezultate u istoriji kluba, ja sam u tome učestvovao, a moj stav da pružim maksimum doveo me je do transfera u veliki Juventus.

Epizoda u Staroj dami za Apiju je trajala mnogo kraće nego što je mogla, jer ga je stavljanje svoje zemlje ispred kluba skupo koštalo.

- U prvoj sezoni nisam propustio nijednu utakmicu, a Fabio Kapelo me je čak stavljao i na štopera kada su ostali bili povređeni. Toliko mi je verovao. Međutim, leto 2004. godine je sve promenilo. Otišao sam na Olimpijske igre da igram za svoju zemlju, a Kapelo mi to nije oprostio. Ne znam da li nije mogao to da shvati, ali meni je moja zemlja uvek na prvom mestu! Dakle, došlo je vreme da se selim, a Fenerbahče, moja sledeća stanica, posebna je priča. Očekivao sam da u Istanbulu naiđem na žene umotanih glava, na konzervativnu sredinu, a naišao sam na fantastičan grad. I navijače! Fener ima možda i najbolje navijače na svetu.

Vreme koje je proveo u Feneru pamtiće i po teškim trenucima. Naime, 2007. godine pogrešna lekarska dijagnoza umalo ga nije koštala završetka karijere. Čak mu je i život bio ugrožen. Doktori su konstatovali da ima problema sa astmom i da se zbog toga teško kreće. Ali komplikacija nije bila u tome, već u krvnim zrncima koja su mutirala posle operacije kolena u levoj nozi.

- Sponzor kluba je bila bolnica i stvarno su svi stali iza mene. Baš sam imao sreće. Kazali su mi da ne mogu više da igram fudbal. Posle jednog od susreta s lekarima moj menadžer, Italijan, umalo nije zaplakao. Rekao sam mu da se opusti jer sam verovao ne da ću živeti, nego da ću opet igrati dobar fudbal, što sam i uspeo. I tako sam pokazao da sam čovek s ogromnom voljom. Nikad se ne predajem. Verujem u Boga, volim izazove i uvek hoću da se borim. Ne znam da li to možete da stavite u novine, ali reći ću vam da većina ljudi ima dva testisa, a ja imam tri!

Apija je tokom karijere upoznao s neverovatno velikim brojem vrhunskih fudbalera. O svima ima podjednako dobro mišljenje.

- Nijednog ne mogu da izdvojim kao najboljeg. Mo je rekao nešto zaista interesantno o tome. Vrhunski igrači imaju istu osobinu - velikodušnost. Znate, u životu prazni i neostvareni ljudi stvaraju buku, traže pažnju, stalno govore: "Ja, ja, ja i samo ja!" Velikim igračima to nije potrebno. To su profesionalci i dobri ljudi. Verujte, tvrdim da je svaki od najvećih asova sjajna osoba. Lično sam se uverio u tome.

Tokom fotografisanja i razgovora s dvojicom fudbalera uverili smo se da su i oni vrlo opušteni i raspoloženi za razgovor. Zato smo im tražili da čitaocima MOZZART Sporta otkriju kakvi su van terena...

- Ja sam miram porodičan, tip, valjda i dobar prijatelj. Tako kažu, evo neka Apija to potvrdi. Ne mogu da govorim o sebi. Lakše mi je da govorim o drugima.

Stefan je bio kratak:

- Ja sam oženjen čovek i imam četvoro dece.

Takav odgovor inspirisao je Moreiru...

- Stefan ima slatku devojčicu, a pošto ja imam sina, jasno je da ćemo u budućnosti postati familija, a-ha-ha...

Apija se dobro snašao.

- Nismo još ništa precizirali. Ima vremena do toga, još ćemo razgovarati, a-ha-ha... Nego da se vratim temi. Moja porodica živi u Italiji, ali trenutno su u Gani jer želim da upoznaju svoju zemlju. Drugačije se osećaju deca koja su rođena u Evropi, nemaju odnos prema kulturi svog naroda, pa se zbog toga trudim da što češće posećuju Ganu. Što se mene tiče, rekao bih da sam skroman i zahvalan čovek. Nisam od onih koji vole da toliko vremena provode u javnosti. Izlazim, ali retko. Muzika me opušta, prija mi da sam u kući.

izvor :