Radmila Ivetić, predsednica Banke hrane u Srbiji - Nismo izgubili dušu

Radmila Ivetić (Foto: lična arhiva)

Sit gladnom ne veruje, a gladnih je sve više. U siromaštvu i beznađu nema razuma ni kulture, a siromašni su sve brojniji. Možemo to konstatovati i nastaviti dalje, a možemo i zasukati rukave i pomoći koliko ko može.

Humanost je u genima, a akcija stvar principa, tako nam objašnjava Radmila Ivetić, predsednica Banke hrane u Srbiji, čija se dvadesetogodišnja karijera i ličnost mogu opisati samo jednom rečju – humanitarac.

- To je posebna vrsta ljudi. Čini mi se da na to ni način života ni vaspitanje ne utiču. To je jednostavno upisano u gene. Ili jesi ili nisi humanitarac. Moj otac, koji se bavio poljoprivredom i radio dosta dugo u Africi preko Ujedinjenih nacija, često je pomagao bespomoćnima, a kao penzioner redovno se odazivao akcijama za pomoć. Moj brat i ja smo takvi. Uvek ponudimo pomoć, pre nego nam traže – objašnjava naša sagovornica.

Mogla je biti ekonomista, diplomata, prevodilac, a odlučila se za humanitarni rad. Imala je šansu da živi u Tunisu, Kongu, Kanadi, Francuskoj - izabrala je Beograd.

Hrabra i energična, pomogla je mnogim pojedincima i familijama. Nahranila je mnogo dece, starih osoba, izbeglica, raseljenih lica. I dalje traga za balansom između onih kojima je pomoć potrebna i onih koji žele da je pruže.

- Mnogi greše kada misle da smo izgubili dušu i osećaj za pomoć. Naprotiv, nama se svakoga dana javljaju i firme i pojedinci koji žele da pomognu. Banka hrane ima drugi problem, administrativne prirode, nemamo novca za više ljudi, pa ceo posao obavljamo koleginica i ja, a volonteri nam se pridružuju samo na akcijama. Kada bismo mogli bar još jednu osobu da zaposlimo da animira donatore, bilo bi nam mnogo lakše, a i pomogli bismo mnogo više siromašnih.

O sebi i svom radu ne voli previše da priča, dok druge ističe i za simboličan trud:

- Jedan vlasnik kamiona ne samo da nam je naplatio po najnižoj tarifi prevoz donacije za jug Srbije, već je jednom prilikom, svojim paletarom, sam utovario i istovario celu donaciju od 3-4 tone. Pred Novu godinu je takođe utovario i istovario 12-15 paleta sa paketićima, što zaista predstavlja retkost u današnje vreme. Mnogi hoće da nam pomognu i pomažu nam, ali ne na takav način i u toj meri. Takvi ljudi nam potkrepljuju nadu da još ima dobrih osoba koje iskreno žele da pomognu drugima, a poznato je da čovek najviše daje kada sebe daje. Najmanje i jedino što smo mogli da učinimo u znak duboke zahvalnosti je da mu pripremimo zahvalnicu koja je zanemariva u odnosu na njegovu neprocenjivu pomoć i podršku našim akcijama.

U životu se uvek rukovodila idejom, osećanjem da radi ono što želi i, svaki put kada je osetila potrebu za nekom većom promenom, u radu ili uopšte u životu, to je i činila.

- Samim tim sam uvek i volela ono što sam radila, čime sam se bavila. Nisam imala posebnih ambicija, ali su me nekako uvek određene okolnosti, određeni ljudi, iz bližeg ili šireg okruženja, podsticali da idem uvek dalje. Stoga sam u životu uglavnom dobijala više nego što sam očekivala.

Kaže da ne bi mogla ni da zamisli nešto savršenije od onoga što radi.

- Ma ja sam od detinjstva pomagala. U školi, kod kuće. Uvek – kaže Radmila i priseća se da tek što je završila prvi razred i naučila ćirilicu, zbog očevog posla pri Ujedinjenim nacijama, se odselila iz Srbije u Tunis.

Živela je u internatu i završila osnovnu i počela srednju školu, koju je završila u Kongo Brazavilu. Tamo je počela i studije, ali je diplomu ekonomiste stekla u Nici.

- U Nicu sam došla u dogovoru sa drugaricom, a ekonomiju sam završila igrom slučaja. Kada sam se vratila iz Nice radila sam u Ambasadi Libana, a posle sam dobila posao u "Aviogenex"-u. Sledeći korak je bio Alžir gde sam radila kao prevodilac za Hemijsku industriju Pančevo. Kada sam se vratila iz Alžira počela sam da radim za Lekare bez granica. Tražili su prevodioca za rad na Palama.

Iz bede u bedu

Sve ono što je viđala u Africi dočekalo ju je i u domovini - beda, rat, glad.

- Osim te osnovne medicinske pomoći, Lekari bez granica su radili medicinske, logističke, socijalne, psihosocijalne projekte. U toj nevladinoj organizaciji, koja okuplja ljude iz celog sveta, ostala sam 12-13 godina. Uprkos tom teškom vremenu i poslu koji smo obavljali ipak pamtim i nešto lepo. To su svi ljudi koji su tih godina bili na borbenim linijama u svakom pogledu. U decembru 2005. je zatvorena misija u Srbiji. Kako to kod mene obično biva, iznenada mi se javila jedna Francuskinja i predložila da osnujemo Banku hrane. Prvu akciju smo realizovali na proleće 2007. i bio je dosta dobar odziv. U radu su nam mnogo pomogli i dalje nam pomažu Societe Generale i Credit Agricole banka, a dosta nam je pomogao i Fond B92, kao i "Victoria Group". U 21 zemlji Evrope radi oko 230 banaka hrane.

Osnovna delatnost Banke hrane je sakupljanje hrane i distribucija ciljnim grupama.

- Banka hrane ne prosleđuje namirnice direktno ugroženima, već to čini posredstvom socijalnih ustanova i drugih udruženja koja takođe pomažu ugroženom delu stanovništva. Važno je reći i da ne primamo novac za hranu koju distribuiramo, već samo za funkcionisanje Banke hrane. Jedan od osnovnih ciljeva naše organizacije jeste sprečavanje rasipanja hrane, imperativ higijene se strogo poštuje, a sva davanja moraju biti besplatna.

Hrana je život

Mnogi projekti se bave edukacijom i razvojem, ali bez baze nije moguća nadogradnja. Hrana je od vitalnog značaja za sve - neophodna je kao vazduh.

- Kada bi ljudi koji imaju novac samo nekoliko večeri legli gladni, bez večere, verovatno bi bili mnogo solidarniji. Hrana je život, a glad najteži vid siromaštva. Ne može se gladnog stomaka ni razmišljati ni raditi. Ideja naše organizacije se zasniva na ideji doniranja i podele, kao i na promovisanju solidarnosti među građanima. Na taj način želimo da pokažemo da se zajedničkim angažovanjem može pružiti pomoć onima kojima je neophodna.

Na pitanje čija zahvalnost ju je najviše dirnula, naša sagovornica kaže:

- Svi ljudi su zahvalni, a meni je najdraže kada shvatim koliko malo je nekome sve. Osećaj kad neko daje je mnogo lepši nego kad prima. Dobro se uvek vraća dobrim – kaže i dodaje da su humanitarci spremni da rade bez radnog vremena, da se odreknu privatnog života i da to nikada ne shvate kao opterećenje već veliko zadovoljstvo.

Pored Banke hrane, Radmila radi u još jednoj organizaciji, pa joj ostaje malo vremena za mladalačke ljubavi - tenis, odbojku, vožnju bicikla itd.

Iako se opstanak Banke hrane u poslednje vreme dovodi u pitanje, pozitivni stav Radmile Ivetić opet je dozvao pozitivne nagoveštaje.

- Nedavno mi se javio jedan naš lekar iz New Jersey-a, inače vlasnik kompanije "Euro Atlantic Corporation", koja sprovodi nacionalnu kampanju "Čiste ruke naše dece" širom Srbije, i ponudio nam dugoročnu saradnju, u smislu da se kroz zajedničke akcije obezbede u kontinuitetu finansijska sredstva za funkcionisanje Banke hrane. On je sarađivao sa Bankom hrane u USA i želi da pomogne i Banci hrane u Srbiji. Tako da nam ova priča zvuči prosto neverovatno, bajkovito. Svakako da uspeh tih akcija odnosno održivost Banke hrane neće zavisiti samo od naše saradnje već i od uključenja raznih potencijalnih kompanija-partnera....

Marija Kambić