Zlatko Šćepanović (Metalka Majur)

(Zlatko Šćepanović)

Mala zanatska radionica postaje tržišni lider. Microsoft? Ma, jok. Metalka Majur. U Jagodini! Nakon 20 godina od osnivanja, danas zapošljava 250 ljudi i vodeća je na lokalnom tržištu sklopki, priključnica, prekidača, razvodnih tabli i kutija, kao i ostalog elektro-pribora. Značajno je prisutna i na sijaset ostalih tržišta, a apetiti joj, s razlogom, sve više rastu. Uverljiv je dokaz za to da Srbija ima još nešto osim malina; i fantazija o proizvodnji automobila, tenkova, “aviona i kamiona”...

Zlatko Šćepanović, njen izvršni direktor, takođe ima vrlo zanimljivu životnu priču. “Posle treće godine studija na beogradskom Građevinskom fakultetu, shvatio sam da mi nije životni cilj da nastavljam porodičnu tradiciju i okrenuo se onome što me je dugo privlačilo - marketingu”, započinje. Prijavljuje se, potom, na nekoliko konkursa koje su raspisale ovdašnje agencije i opredeljuje se, ne naprečac, za Mark Plan, iz koga, ne previše zadovoljan, odlazi već nakon par meseci. Sledi osnivanje vlastite marketinške agencije, što mu je, do 1999. godine, glavni posao, da bi se posvetio poslovima prodaje i distribucije, u kome stiče vredne reference, radeći za kompanije kao što su Wrigley’s, Delta, Telekom, investicioni fond Salford (Imlek, Somboled...). Danas se, pak, deklariše kao “profesionalni menadžer”.

Veze bezveze

Previše impresivno. “Nijedan posao - sem prvog - nisam dobio preko oglasa, već na preporuku ili poziv. Ali, ne zato što sam nečiji ‘brat od tetke’”, objašnjava. “Drugo, vrlo sam aktivan. Zbog toga sam, posle jednog seminara na kome sam učestvovao 2003. godine, i dobio angažman u Metalki, u kojoj sam, od početka ove godine, izvršni direktor”, dodaje.

Ne, opet, “preko veze”. “Kompanija je prihvatila akcioni plan koji sam predložio i, za godinu dana, postala lokalni tržišni lider na polju elektro-galanterije. Držimo 60 odsto domaćeg tržišta, vodeći smo i u Bosni i Hercegovini, prisutni u svim zemljama u okruženju, ali i u Rusiji, a planiramo i prodor i u skandinavske zemlje”, zrači zadovoljstvom Šćepanović.

“Ali, nisam ja stvorio Metalku!”, ne busa se u prsa junačka. “Samo sam doprineo tome da prepozna samu sebe i svoje potencijale, pomoću kojih može postati ne samo lokalni, nego i regionalni lider”. Nije, međutim, ni lažno skroman. “Angažovanje vrhunskih profesionalaca, kao i ostala neophodna ulaganja, mogu se, u prvi mah, činiti velikim, ali - isplate se”. “Jer”, insistira na pojašnjenju, “domaće firme uglavnom nemaju mnogo iskustva sa stranim klijentima i nisu upoznate sa međunarodnim standardima. Jalovo pokušavaju da se probiju dampinškim cenama i preko ‘prijateljskih veza’”.

Suprotni smer

S reči je, za divno čudo, prešao na dela. Otprilike, četiri dana provodi u Jagodini, a svega tri u svom Beogradu. “Porodica preterano ne trpi. Uostalom, da me supruga nije nagovorila da prihvatim posao sa ljudima sa kojima sam godinama uspešno sarađivao i u koje sam imao poverenje, ne bih prihvatio ovaj posao”, iskren je.

Nije to, međutim, i jedini razlog njegovog “egzila” iz prestonice. “Metalka je firma sa velikim međunarodnim ambicijama, a supruga i ja želimo da i naša dece budu od malih nogu internacionalno orijentisana, što bi trebalo da im da mogućnost da se školuju i, kasnije, rade u inostranstvu. Jednostavno, trudimo se da im obezbedimo mogućnosti koje mi nismo imali; ili nismo znali da iskoristimo”, odvezuje svoju “Boss” kravatu Šćepanović.

Protivrečno? “Nije”, objašnjava ne bez trunke gorčine u glasu, ali uveravajući da se ne oseća preterano frustriranim. “Glupo je žaliti za nemogućim. Krivo mi je samo zbog toga što nisam živeo tamo gde su moje ambicije bile ostvarive i nagrađivane”. Ne misli, međutim, da živi loše. Istina, stan na beogradskom Lionu nasledio je od roditelja; mada, kaže, mogao ga je i sam priuštiti. “Doduše, uz pomoć kredita”, dodaje.

U slobodno vreme, posvećuje se uglavnom deci - kćerkama Sofiji (5 godina) i Mariji (3 godine). Njima podređuje sve, pa i planiranje odmora i putovanja. “Upravo zbog njih putujemo pretežno po obližnjim zemljama - Sloveniji, Grčkoj...” Iz istih razloga, omiljenu muziku sluša u kolima, dok kćerkama prepušta DJ inicijativu u kući. Pred njima ga nije briga za garderobu. Nije, naravno, isti slučaj na poslu. Za “brendove”, protivno struci, preterano ne mari, ali pred “ozbiljne” klijente uglavnom izlazi u komadima marki “Navigare” i “Zegna”. Ne pamti, međutim, kada je garderobu kupio u inostranstvu.

Ne pali cigaretu, a tokom celog razgovora srkuće mineralnu vodu. Neo-japi? “Beli” monah? “Ni jedno, ni drugo. Mada”, priznaje, “na prvi pogled, mondijalista i osvedočeni pristalica ‘new age’-a, vernik sam. Ranije sam proučavao mistiku, a - da li zato što sam postao otac? - sada najviše, osim stručne, volim literaturu tipa ‘Lestvica’, Jovana Lestvičnika”.

Briše usta i žuri u Jagodinu. “Tamo sam otišao zbog profesionalnog izazova i prepoznavši svoje šanse. Nažalost, isto ne važi za većinu ljudi u ‘provinciji’. Oni koji misle da nešto vrede beže glavom bez obzira u Beograd ili inostranstvo. Uprkos tome, mislim da imam odličan posao. I - osećam se korisnim!”, kaže na kraju Šćepanović.

Kada sedne u službeni Ford S Max primećuje da je mnogo više vozila u smeru Beograda nego Jagodine.

Čudno?

Poučno!

( poziv na pretplatu na na www.ekonomist.co.yu )