Projekat "Nova strategija ekonomskog razvoja Srbije" - agrar i agrarna industrija

(Foto: Rajko Karišić)

Ovaj koncept predstavlja sastavni deo "Nove strategije ekonomskog razvoja" i zasniva se na podizanju novih i obnovi postojećih industrijskih kapaciteta koji se oslanjaju isključivo na domaću sirovinsku bazu.

Svi oblici ulaganja bi bili prihvatljivi od domaćih investitora, stranih direktnih investicija, strateškog partnerstva, javno-privatnog partnerstva, međudržavnih sporazuma, investicija dijaspore, do državnih investicija itd. Pravce industrijskog razvoja podelili smo u četiri celine;

1.Agrar i agrarna industrija;
2.Rudna i mineralna bogatstva;
3.Energetika:
4.Industrija reciklaže(ne spada u prirodne resurse);

Ovog puta govorićemo o agraru i agrarnoj industriji.

Naime,

Srbija ima solidno razvijenu prehrambenu industriju, ali za njeno unapređenje je neophodno preduzeti mere na razvoju poljoprivredne proizvodnje, kao i osposobiti velike firme iz ove branše, poput nekadašnjih velikih poljoprivredno-industrijskih kombinata po ugledu na PKB, te Budimke, Srbijanke, Podgorke, Porečja i dr.

Agrar i agrarna proizvodnja su najveća šansa Srbije u okolnostima kada imamo potpisan sporazum o slobodnoj trgovini sa Ruskom Federacijom, koji se gotovo uopšte ne koristi, a koji podrazumeva da, ukoliko se radi o realnim ekonomskim parametrima(cena+kvalitet), srpska hrana, bez ikakve dileme, nema konkurenciju na datom tržištu. Osnovni problem za relizaciju predstavlja nemogućnost isporuke količina sa naše strane i nepostojanje standardizacije u kvalitetu.

Da bi se ovo promenilo potrebno je oformiti krupne agrarne kompanije koje bi bile nosioci izvoza, i koje bi za sebe vezivale veliki broj individualnih proizvođača kroz kooperantske odnose. No,kao uslov svih uslova,neophodne su investicije u sisteme za navodnjavanje, kako bi se njima pokrile sve obradive površine gde god je to moguće. Bez ovog dobro odrađenog posla teško se možemo nadati boljim ekonomskim vremenima.

Takođe, mogu se primeniti i dodatni modeli, koji bi sem povećanja proizvodnje imali i za posledicu smanjenje nezaposlenosti.

Prvi model predstavlja strategiju pokretanja poljoprivredne proizvodnje uz subvenciju nezaposlenima sa spiska Nacionalne službe za zapošljavanje, koji imaju na raspolaganju (porodična, nasleđena, rodbinska, prijateljska i sl.) poljoprivredna dobra. Primera radi, nezaposleni ima mogućnost povratka na selo, u kojem ima na raspolaganju određene poljoprivredne površine i objekte, u cilju zasnivanja poljoprivredne proizvodnje. Država mu dodeljuje subvenciju od 10. 000 € koju će namenski utrošiti u cilju otpočinjanja delatnosti (sadnice, plastenik, osnovno stado, mehanizacija, objekti i sl.). Institucija koja bi vodila ovaj program morala bi vršiti strogu kontrolu namenskog trošenja ovih sredstava.

Od velikog značaja je, u tom kontekstu, osmisliti modalitet koji će maksimalno onemogućiti zloupotrebe i nenamensko trošenje, kao do sada što je bio slučaj sa sredstvima Fonda za razvoj. Prema našoj računici sa milijardom eura bi se, na ovaj način, mogao rešiti problem 100 000 nezaposlenih, a uz pretpostavku da će za ovaj problem najviše biti zainteresovani građani srednje dobi, koji su ostali bez posla u tranzicionom periodu, koji bi se odlučili na ovaj korak uglavnom i sa bračnim supružnikom , a u nekim slučajevima i čitavim porodicama, za očekivati je da bi taj broj dostigao celih 200 000.

Iznos potrebnih sredstava za ovu namenu bi se mogao obezbediti iz privatizacionih prihoda, ili iz aranžmana sa nekom od međunarodnih Institucija, ili bilateralnim aranžmanima.

Treba istaći da se zaista radi o više nego prihvatljivom iznosu, ako se ima u vidu broj ljudi koji bi pronašli zaposlenje. Spiskovi zainteresovanih bi se, naravno, pravili na lokalnom nivou, a bavili bi se onim vrstama proizvodnje za koje im daju preporuke lokalni agronomi u zavisnosti od pogodnosti pojedinih regiona za određene kulture. Na ovaj način bi se značajno podigao nivo poljoprivredne proizvodnje i povećao izvoz.

Kao napomenu navodimo i mogućnost podizanja, prevashodno voćarske proizvodnje, kroz formiranje mini plantaža u okolini gradskih sredina od strane građana koji imaju stabilne i relativno dobro plaćene poslove , koji bi se bavili voćarstvom iz hobija kao izvorom dodatnih prihoda..

Drugi model bi se odnosio na programe podsticanja dela dijaspore, koja potiče iz seoskih sredina, da umesto beskorisnih stambenih jedinica i slanja doznaka, kapital ulaže u formiranje savremenih poljoprivrednih gazdinstava, gde bi posao mogao pronaći veliki broj njihovih rođaka kojima šalju doznake, ali i ostalih nezaposlenih lica.

Takođe se mogu osmisliti i programi za iseljavanja nehigijenskih naselja, uglavnom lociranih, na obodima gradskih sredina, na lokacije napuštenih planinskih sela.

Projekat izgradnje "Srpskog kvantaša u Moskvi" bio bi od presudnog značaja, kako za realizaciju navedenih modela, tako i za razvoj poljoprivrede u celini. Njegovu realizaciju država Srbija treba da ostvari u dogovoru sa nekoliko najuspešnijih domaćih agro kompanija. On bi obuhvatao izgradnju objekta u Moskvi u kojem bi se, na veliko, prodavali poljoprivredni proizvodi iz Srbije, obuhvatao bi i formiranje avio kompanije, koja bi se bavila transportom poljoprivrednih proizvoda, koji zahtevaju brzo prometovanje u svežem stanju (malina, kupina, trešnja, višnja, šljiva, breskva, kajsija, zeleniš, paradajiz, paprika itd)

Za te namene bilo bi neophodno prilagoditi i aerodrome poput Lađevaca, Ponikava, i Niškog.

Na ovaj način bismo organizovano nastupili na ogromnom tržištu, na kojem nam je pristup zagarantovan bilateralnim sporazumima , koji omogućavaju konkurentniji nivo prodajnih cena u odnosu na istovetne proizvode iz ostalih zemalja.

Očigledno je da imamo sve predispozicije u izvozu hrane na rusko tržište, što potvrđuju i najnovije izjave ruskih zvaničnika koje govore da sve što mi proizvedemo iz segmenta hrane oni mogu i žele da kupe od nas. Na nama je da unapredimo poljoprivrednu proizvodnju i uvežemo je sa industrijskim kapacitetima, što bi nam dugoročno omogućilo visoke prihode,posebno u svetlu svih procena koje govore o dugoročnom trendu rasta cena prehrambenih proizvoda.

autor : David Đumić, ekonomski analitičar