(eMagazin) Kako doputovati do Stokholma?

Dobra mesta za život i poslovanje

VENECIJA SEVERA




Do Stokholma možete doći na više načina. Užurbani poslovni ljudi naravno preferiraju avion. To je brz, siguran i udoban način da dođete i da ništa od mesta na koje idete ne vidite. Ako ste jedan od vojnika u stroju globalizacije, poslovni put u svaki novi grad će vam se svesti na „još jedan aerodrom i još jedan hotel”, što ima svoje opravdanje u uštedi vremena, ali ostajete uskraćeni za doživljaj grada u kojem boravite.


Pogled sa mora

Dolazak u „Veneciju severa” brodom je sjajan način da se ovaj grad, čije jezgro leži na ostrvima povezanim mnogim mostovima između kojih su kanali i zalivi, doživi. On je rezervisan za turiste ali ne propustite panoramsku vožnju čamcem u trajanju od dva-tri sata kroz centralne vodene avenije. Sve najvažnije građevine, kao što su Kraljeva palata i Gradska kuća u kojoj se dodeljuje Nobelova nagrada, nalaze se na obali mora. Ukoliko ste u Stokholmu, obavezno obiđite muzej Vasa. To je muzej u kome je izložen jedan jedini eksponat. Nalazi se u specijalno sagrađenoj građevini, naravno na obali, a do njega se najlakše dolazi taksi-brodićima, najbolje sa ostrva na kome se nalazi nekoliko muzeja, pored ostalih savremene umetnosti i arhitekture, koje možete prethodno obići. Vasa je trebalo da bude ponos Švedske kraljevske mornarice i da dokaže njenu premoć na Severnom moru. Bio bi to zasigurno sa desetinama topova i stotinama mornara da se nije, samo nekoliko minuta posle svečane ceremonije poranjanja i pređenih par stotina metara, prevrnuo i potonuo. Bio je preambiciozno sagrađen u visinu a malog gaza, nedovoljno širok, pa samim tim i nestabilan. Pušten je u vodu, dunuo je vetar, lađa se zaljuljala i nekoliko stotina godina provela na dnu mora.




Vasin multimedijalni muzej

Decenijama su razni avanturisti pokušavali da dopru do olupine, prvenstveno pljačke radi. Sredinom prošlog veka ozbiljna ekspedicija je radeći nekoliko godina uz pomoć sve sile moderne tehnike uspela da dođe do olupine, iskopa je iz mulja koji je sačuvao drvo od truljenja i u celini izvuče u građevinu u kojoj je kontrolisana vlaga i toplota a svetlo prigušeno jer je staro drvo vrlo krto i osetljivo. Iz istog razloga se po Vasi ne hoda, već su oko njega sagrađeni spratovi galerija. Konzervirana olupina kraljevskog bojnog broda ne bi bila ni upola toliko zanimljiva da muzej nije, uz sva dostignuća multimedijalne tehnologije, više vremeplov i igraonica nego velika kuća u kojoj je stari brod. Na sve strane su ekrani na kojima se prikazuju animacije, filmovi, prolaze tekstovi i slike... Pomoću touch screen ekrana možete na primer da se stavite u ulogu graditelja broda i da na njegovim kompjuterskim crtežima menjate parametre kao što su visina, broj paluba, širina trupa, broj topova... Kada ste zadovoljni svojim projektom, porinete ga pritiskom na dugme i čekate šta će se dogoditi. Hoće li otploviti na debelo virtuelno more ili doživeti potapanje? Ovakvih atrakcija je nekoliko i one uz klasičnu muzejsku postavku odeće i opreme nađene na brodu i oko njega daju posetiocima utisak da su bili među hiljadama radoznalaca koji su kličući kralju pratili njegovo porinuče i skamenili se kada je napravio „buć!”.



Primena savremene projekcione i multimedijalne tehnologije u muzejskim postavkama nije naravno ništa novo ni neobično. Osim možda u Srbiji. Iskoristimo bar godinu jubileja Nikole Tesle da se nešto na tom polju pokrene. Njegovi pronalasci su idealni da se animiraju i ožive, a u celom njegovom muzeju koji nedavno obiđoh ne videh nijedan veliki monitor na kojem bi pred očima posetilaca mogla da se oživi magija koja prati velikog naučnika i njegovo delo.




Šoping, kafići i pijaca, i naravno – Ikea

Sam centar Stokholma smešten je na ostrvu prečnika ne većeg od kilometra. Građevine stare po vek-dva su dobro očuvane i održavane, stamene i bez preteranih ukrasa. Ni enterijeri lokala, a u centru dominiraju butici i kafići, nisu pretenciozno opremljeni i u prvom planu je udobnost i uživanje posetilaca. Šveđani su lep, visok i vitak narod, plavokosi i nasmejani. A tek Šveđanke... Sem poslovnih ljudi koji slede dress code, na ulici se najčešće može videti džins, a žene se slabo šminkaju ili to uopšte ne čine. Kao kod svih severnjaka, i kod Šveđana je termoregulacija pomerena za desetak stepeni naniže u odnosu na nas, pa su ulice na 17–18 stepeni pune devojaka u majčicama na bretele. To je posebno lepa slika u letnjim mesecima jer je, valjda zbog geografske širine, sunčevo svetlo posebno sjajno i boje čiste i snažne. Ukoliko se u ovom gradu zateknete u junu, nemojte da vas zaprepaste veselo dekorisani građevinski kamioni puni razdragane omladine koja kruži gradom i veseli se. Radi se o maturantima kod kojih i pored činjenice da im se za nestašluke gleda kroz prste, zbog oštrih pravila u vezi s prometom i kunzumiranjem, nećete videti alkohol. Još jedna junska specifičnost su i duge „bele” noći.


U samom centru je sve podređeno turistima, a svaki treći lokal je prodavnica suvenira. Ipak, u samom srcu je ostalo mesta za tradicionalnu pijacu, koju turisti rado obiđu, dok poslovni ljudi tokom pauze opsedaju okolne kafiće. Pravi trenutak za obilazak centra i drugih mesta za zabavu su večeri petkom i subotom, kada se stres nakupljen tokom radnih dana utapa u rekama alkohola a zabava traje do ranih jutarnjih sati. A kada se u subotu naspavate i otreznite – pravac Ikea. Mada je ne jedna, nego kompleks robnih kuća ovog globalnog brenda u oblasti uređenja kuće lepim, funkcionalnim i, za zapadne prilike jeftinim nameštajem na dalekoj periferiji, lako ga je naći. Do njega vodi posebna autobuska linija od centra. Sem turista nekoliko robnih kuća koje su dograđivane godinama pa sve međusobno povezane, opsedaju i sami Šveđani. Većinom mladi parovi. Čim se zaposle, mladi su u ovde u mogućnosti da iznajme „skroman” stan koji bi odgovarao našem dvosobnom. Potpuno opremljen računar je obično prva stvar koja se u novi životni prostor unosi, a priključak za brzi internet smatra se standardnim koliko i struja i voda. Pre punih pet godina momak koji je brinuo za dobro raspoloženje na žurci nudio mi je da izaberem pesmu, a onda je direktno puštao sa www.nostalgija.com.


Kikice u vozu

No vratimo se samom dolasku u grad. Autoputevi su savršenstvo građevinske veštine i stalnog održavanja, a stotinama kilometara oko grada pružaju se šume kroz koje oni vijugaju ili fjordovi čijim obalama vode. Ukoliko želite da zaista doživite putovanje kroz Švedsku i od prvog momenta osetite mentalitet ljudi koji je naseljavaju, odlučite se za voz. Vozovi švedske državne železnice su metafora zemlje kojim se kreću. Čisti su i uredni do perfekcije, a opet jednostavni i skromni u dizajnu i unutrašnjem uređenju. Brzi su i bešumni, pri tome svedeni na meru čoveka i nepretenciozni. Narod koji se njima vozi istih je osobina. Idući početkom juna 2001. godine na svetski kongres interneta INET 2001 vozom od Beograda do Stokholma, imala sam priliku da poredim pejzaže na ovom više hiljada kilometara dugom putu ali i ljude sa kojima sam se u vozovima upoznavala. Šveđani su ostavili utisak najopuštenijih i najneposrednijih. Po prelasku švedske granice na putu iz Kopenhagena voz su ispunile „Pipi Duge čarape”. Poznata vam je ova junakinja dečije proze kojoj su kikice u plavoj kosi zaštitni znak. Pipi sa kojima sam se vozila bile su storosti od 7 do 77 godina, mahom u kariranim košuljama i sve sa kikicama u plavim kosama. Vraćale su se sa višednevne proslave nacionalnog praznika, što je prilika da se šveđani prepuste boravku u prirodi, koji neobično vole. Bez obzira na socijalni status i obrazovanje, karirane košulje i kikice se podrazumevaju.


Kopenhagen

Kao uostalom i u svakom drugom mestu, najbolji vodiči kroz ovaj prelepi grad su sami njegovi stanovnici. Ukoliko su vam domaćini „naše gore list”, može vam se desiti da pored standardne ponude turističkih znamenitosti zastanete ispred povelike ali ni po čemu posebne zgrade državne uprave. Tu je smešten sud u kome se osamdesetih sudilo „jakim momcima” poreklom iz naših krajeva. Beg skokom kroz zatvoren prozor sa drugog sprata i danas se prepričava. U Švedskoj ima mnogo stranaca, usled ekonomske emigracije iz šezdesetih i sedamdesetih, kao i zbog imigranata sa kriznih područja, samim tim i ljudi poreklom sa prostora bivše Jugoslavije. Neprimetna ali efikasna policija, razvijeno sudstvo ali prvenstveno mogućnost da se radi, zaradi i lepo živi utiču na smanjenje tenzija. Šta je uostalom čoveku više potrebno od stabilnog društva, socijalne sigurnosti i prilike da dobro zaradi i u miru uživa u zarađenom.


Kopenhagen



Bele noći i kobasičice

Ako ste ušli u kolotečinu života zaposlenih i ne ostajete u gradu „do zore” kao kad ste bili mlađi, u Stokholmu vam se može dogoditi „flash back” – da budni dočekate zoru. To i nije tako teško jer se desi da se smrkne u 2 a svane u 3 sata ujutru pa su teške, neprozirne zavese obavezne na prozorima. Ipak, u koje god doba dana i noći prolazili gradom, možete da probate nacionalni specijalitet koji se sastoji od domaćih kobasica u tortilji, sa dosta salate, često i pire krompira, neretko uz dodatak prženog luka. Čak i ako ste poslovni čovek koga domaćini izvedu na večeru sve sa kafom i konjakom, na kraju će vam u sitne sate ponuditi da sačekate ispred kioska da se prezalogaje kobasičice pa da se ide na počinak.




Piše: Tijana Sekulić
www.emagazin.co.yu