Tijana Milošević, violinistkinja - Velikani klasične muzike su jednostavni ljudi

Tijana Milošević (Foto: mozzart sport)

Koncert majstor i prva violina Beogradske filharmonije za MOZZART Sport priča o odrastanju u umetničkoj porodici, specijalističkim studijama u Njujorku i saradnji s velikanima klasične muzike.

Kada je svega sa tri i po godine zalepila nosić na izlog muzičke radnje u Bulevaru u kojoj je bila izložena violina, insistirajući na tome da joj je roditelji kupe, niko nije ni slutio da će uobičajena porodična šetnja biti zapravo početak njene sjajne karijere. Uprkos tome što joj je otac, čuveni klarinetista Božidar Boki Milošević uporno objašnjavao da violina nije igračka, već ozbiljan instrument, nije se smirila dok je nije uzela u ruke. Srednju muzičku školu je upisala sa deset, Muzičku akademiju sa svega četrnaest godina, a specijalističke studije završila je nekoliko godina kasnije na prestižnom njujorškom univerzitetu Džulijard. U devetnaestoj Tijana Milošević je već bila najmlađi koncert majstor na svetu i prva violina Beogradske filharmonije, u kojoj je, kako nam pri susretu u klubu "Informbiro" u hodu objašnjava, nedavno otvorena jubilarna, devedeseta sezona, i to obeležavanjem jevrejske Nove godine koncertom kojim je dirigovao stalni gostujući dirigent maestro Aleksandar Rahbari. Pored rada na programu koji je očekuje u Filharmoniji, zaokupljena je i poslovima koji je kao profesora violine očekuju na Umetničkoj akademiji pri Alfa univerzitetu.

- Uskoro, tačnije 30. septembra, imamo prijemni ispit. To je zasad jedina privatna Muzička akademija kod nas, a ima i mnogo zainteresovanih budućih studenata iz regiona. Nije ni čudo, s obzirom na to da za razliku od ostalih Akademija ima potpuno drugačiji koncept, edukativni pristup i brojne interesantne fakultativne predmete kojih nema na drugim fakultetima - počinje razgovor s nama Tijana, praveći uzgred paralelu između muzičara i sportista - Znate, baš kao i kod profesionalnih sportista, tako i kod nas profesionalnih muzičara ima mnogo krvi, suza i znoja. Talenat je neophodan, ali ako nema truda, učenja i kontinuiteta u vežbanju, malo toga ćete postići.

Kad smo već kod sporta, koliko je za muzičara bitno da je u dobroj fizičkoj formi?

- Kao klinka sam se rekreativno bavila plivanjem, a nešto kasnije sam krenula na jogu, kojom se i danas bavim, jer je, pre svega, idealna za pravilno držanje kičme. Znate, kada počnete da svirate violinu u četvrtoj godini, onda su različiti oblici deformacije kičme, pre svega od stalnog insistiranja na neprirodnom položaju tela, prosto neizbežna stvar.

Kako stojite s ekstremnim sportovima?

- S obzirom na posao kojim se bavim, čak i da me privlače ekstremni sportovi, zbog mogućih povreda nikako ne bi bilo preporučljivo da se bavim nekim od njih. Čak i ne skijam. Svi mi koji se bavimo ovom profesijom smo prilično limitirani što se tiče sporta.

Ali vas to ne sprečava da idete na utakmice. Da li se sećate prve na kojoj ste bili?

- Prvi put, i najverovatnije jedini, otišla sam na utakmicu pre otprilike sedam godina, i to sa mužem. Živeli smo u Atini i sećam se da smo otišli na utakmicu koju su igrali Panatinaikos i AEK. Izdržali smo prvo poluvreme, pogledali se i, uz zaključak "nije ovo za nas", izašli napolje, a-ha-ha.

Suprug je, dakle pravi umetnički tip, baš kao i vaš otac. Vi ste zapravo odrasli u tipičnoj umetničkoj porodici. Otac Božidar Boki Milošević je čuveni klarinetista, majka je divno svirala klavir...

- Tata je kao slobodni umetnik veoma retko bio kod kuće. Otputuje na primer u četvrtak i vrati se u utorak. Sećam se da je tih osamdesetih svake srede bio neki sportski, muški dan, i da se uvek vraćao tada, da bude kod kuće, pa onda sutradan opet na put... No, čim bi ušao u kuću, bio je zadužen za kratak brifing u vezi s tim kako smo u međuvremenu moja sestra i ja naučile da sviramo. Tako je bilo deset godina! Moja sestra i ja smo praktično odrasle samo uz majku, koja je bila alfa i omega za sve u kući.

Kada pominjemo umetničku porodicu, ne možemo da zaobiđemo vašeg dedu Junusa Međedovića, upravnika pozorišta na Cetinju i poznatog crnogorskog pesnika?

- Mamin otac Junus bio je istinski kosmopolita, erudita i boem. Bavio se i glumom, igrao je u prvom posleratnom jugoslovenskom filmu "Slavica", divno je pevao, iza sebe je ostavio tri knjige, a interesantno je i da jedna škola u Bijelom Polju, odakle je rodom, nosi njegovo ime. Nikada neću zaboraviti kako smo nas dvoje na simsu prozora naše kuće, sa kojeg se pružao pogled na krst Crkve svetog Marka, u rano jutro imali običaj da hranimo golubove. Kao ni duge šetnje s njim po Tašmajdanu i sedenje u "Šansi", čiji su stolovi u to vreme imali one čuvene crvene karirane stolnjake i plave limene piksle, a-ha-ha.

Koliko je otac uticao na izbor profesije kojom ćete se baviti?

- On je pre svega prepoznao talenat kod mene i moje sestre, baš kao što i ja sada prepoznajem talenat kod starijeg sina Aljoše, kojeg smo upisali na violinu u muzičkoj školi "Josip Slavenski" kod profesora Gorana Uzelca.

I vi ste sa svega četiri godine počeli da svirate violinu. Da li kod sina prepoznajete izazove s kojima ste se i sami suočavali u njegovim godinama?

- Kao što je bio slučaj sa mnom u tim godinama, najveći problem s kojim se on sada suočava je - fokus. Naime, ne možete deci da držite koncentraciju duže od deset minuta. To je neki maksimum. Tako praktikujemo vežbanje više puta dnevno, trudeći se da mu pritom ne stvorimo averziju prema sviranju. I, naravno, da napravimo odgovarajući balans između shvatanja sviranja violine i kao igre, ali i kao veoma ozbiljne stvari. Od ovih početaka, zapravo zavisi kako će se kasnije sve odvijati.

(Foto: mozzart sport)

Interesantno je da ste vi sami izabrali violinu?

- Sećam se da smo izašli u uobičajenu porodičnu šetnju Bulevarom i ja sam onako, sa svega tri i po godine, zalepila nosić na izlog jedne muzičke radnje u blizini kafane "Tri lista duvana", u kojoj je bila izložena violina, uporno insistirajući na tome da mi je roditelji kupe. Sećam se da mi je tata objašnjavao da to nije igračka, međutim nisam nikako htela da odustanem! Nije bilo druge, nego da mi je kupe. Sve ostalo je istorija,a-ha-ha.

Bili ste peti razred osnovne škole, u vreme kada upisujete srednju muzičku školu. Koliko vam je bilo teško da se uklopite u društvo?

- Uvek je postojao taj generacijski jaz. Bila sam u raskoraku i sa svojom i sa četiri godine starijom generacijom. No, moram da kažem da su me, bez obzira na razliku u godinama, sjajno prihvatili u srednjoj muzičkoj školi. Tamo sam ostvarila lepa drugarstva, čak mi je jedna drugarica iz tog perioda postala kuma. S druge strane, balansiranje između različitih generacija je imalo i pozitivnu stranu. Naime, pored starijih drugova sam u nekim stvarima brže sazrevala, a istovremeno sam imala priliku i da prođem sve "bubice" sa svojom generacijom.

Sa svega četrnaest godina upisujete Muzičku akademiju. Šta su vam pored škole bili prioriteti u to vreme?

- U osnovnoj školi sam imala priličnih problema sa kilažom, te sam nosila isključivo tatine košulje. Uz njih sam kombinovala i espadrile raznih boja, koje sam u to vreme, kada je bila popularna rep muzika, iscrtavala znak "peace", pa violinske ključeve, ma svašta, a-ha-ha. U vreme kada sam upisala Muzičku akademiju prvi put sam se ozbiljno zaljubila i smršala čitavih 20 kilograma! E tada su konačno tatine košulje i kravate izašle iz mog ormara. Od tog vremena do danas imam neki svoj stil, koji čine strože linije, minimalizam, meni omiljena crna boja i blago ekscentrični komadi garderobe. Recimo da od kreatora volim Vivijen Vestvud, naročito njene cipele... Inače, u vreme studija nisam mnogo izlazila. Ustvari nikada nisam bila noćna ptica. Ponekad bih s klasom otišla do Akademije ili Sineme, slušala sam Stinga, EKV, Azru, kasnije smo išli na bilijar u Balkan i Pionir, ali zaista samo ponekad. Svi smo odista bili opčinjeni muzikom. Bili smo zaljubljenici svog posla. Imali smo mnogo programa i vežbali po ceo dan u Akademiji. Eventualno bismo posle nastave i vežbanja skoknuli do Stupice ili Manježa na piće, pa svako svojoj kući.

Posle bombardovanja odlazite na specijalizaciju na prestižni Džulijard. U Njujorku vas je dočekala starija sestra Gordana, a pomogao vam je, između ostalih, i Stefan Milenković?

- Stefan me je upoznao sa čuvenom profesorkom Doroti Dilej, kod koje sam odlazila dve i po godine na razne seminare preko leta, radeći istovremeno u Beogradskoj filharmoniji. Posle toga mi je sestra Gordana, koja je ’99. otišla da živi u Njujorku, sredila neophodnu dokumentaciju za prijemni na Džulijardu, međutim profesorka Dilej se razbolela i umrla. Sve bi propalo da me koleginica Ana Milosavljević nije upoznala s profesorom Kaplanom. On me je čuo kako sviram i odmah primio u svoju klasu na Džulijardu i pritom mi obezbedio neophodnu stipendiju za školovanje i stanovanje u Njujorku.

Može li se vaš prvi susret sa Njujorkom opisati kao izvesni kulturološki šok?

- Baš tako. Nisam znala ni da li mi se sviđa, ni da li mi se ne sviđa. Jednostavno sam bila u šoku i samo sam skupljala informacije. Sve mi je izgledalo ogromno, nebo mi je zbog silnih oblakodera bilo nekako nisko... Njujork mi je ličio na košnicu, veliki konglomerat raznih rasa i kultura, u kojoj su, naposletku, ipak svi jedno - Amerikanci! E to mi se dopalo "na prvu loptu" baš kao i to što svi igraju po dobro znanim pravilima i niko nikog ne ugrožava. Svi se jedni prema drugima ophode sa izvesnim poštovanjem, čak i prema onome što možda ne razumeju. Tamo sam naučila da ne postoji ni ispravno, ni krivo, nego samo drugačije. Tokom studija na Džulijardu sam baš sazrela.

Da li vam je žao što niste ostali tamo da živite?

- Splet okolnosti je bio takav da sam se vratila u Beograd. I emotivno sam osećala da treba da se vratim. I mislim da nisam pogrešila. Zadovoljna sam životom kakav danas živim i ne bih ga menjala.

Na master klasu profesorke Dilej svirali ste sa najboljim violinistom sveta Isakom Perlmanom? U kakvom vam je sećanju ostala ta saradnja?

- To je čovek čiji koncept sviranja najviše poštujem. Uz to je i odista divan i neizmerno duhovit čovek! Nikada neću zaboraviti kad mi je rekao: "Mlada damo, odavno nisam čuo takvu rajsku muziku. Hvala vam što svirate sa nama." Bila sam do te mere opčinjena njegovim sviranjem da mi je sve delovalo nestvarno.

Mladi ste, ali ste u karijeri imali prilike da svirate sa brojnim velikanima klasične muzike. Šta im je svima zajedničko?

- Svi veliki ljudi su jednostavni! Uvek tople duše, spremne da vas prihvate, da vas uvaže i da vam se nađu. Takva je bila i Doroti Dilej, takav je utisak na mene ostavio i Hoze Kareras i Zubin Mehta, koji je dovoljno da vas pogleda i već znate šta treba da radite.

Koju pesmu volite da naručite u kafani za svoju dušu?

- Draga mi je "Magla padnala v dolina". Ovu pesmu je veoma lepo pevala moja majka, i uvek me seti na nju.

SVEDOK TERORISTIČKOG NAPADA

U Njujork ste doputovali svega pet dana pre rušenja kula bliznakinja Svetskog trgovinskog centra. Kako je izgledalo to jutro tamo?

- Čim sam ustala, zatekla sam muža moje sestre Gordane kako na televiziji gleda snimak prvog udara aviona u zgradu Svetskog trgovinskog centra. Onako, još uvek bunovna, pitala sam ga koji to film gleda, na šta je on uzvratio: "Nije film, to se zaista dogodilo pre petnaest minuta." U prvi mah sam bila ubeđena da se šali sa mnom. Nisam mogla da verujem da sam stigla iz Beograda, koji je nepune dve godine pre toga bio bombardovan, i da sada prisustvujem sličnom haosu u Njujorku. Međutim, prava panika je usledila nekoliko dana kasnije, kada se Njujorkom pronela vest da će sledeći potez terorista biti raspršivanje antraksa. Sećam se da su ljudi na ulici bili strašno nepoverljivi jedni prema drugima, i to naročito prema onima koji su nosili kofere, pa makar to bio, kao u mom slučaju i kofer s violinom.

MALEROV I ŠTRAUSOV SAVREMENIK

Savremenik kojeg velikog kompozitora biste voleli da ste mogli da budete?

- Volela bih da sam bila u orkestru u postromantičarsko doba. Recimo u vreme kada su stvarali Gustav Maler i Rihard Štraus. Volela bih da znam šta se vrzmalo po glavi mnogim kompozitorima, naročito onima koji su ostali nedorečeni i nisu mnogo pisali o svom stvaralaštvu. Na toj listi su svakako Čajkovski i Klod Debisi.

Piše: Katrina Vuković

izvor :