Serbia Edition
Serbische Ausgabe
Izdanje BiH
Izdanje Crna Gora
Vesti
Slobodan Ninković, glumac - Najteže mi je kada kćerkine utakmice gledam na televiziji
Petak, 12.10.2012.
13:34
Komentari
Retko se sreće glumac autentičnog lika kojeg ne možete da vežete samo za jednu ulogu, a najupečatljiviji glumac srednje generacije Slobodan Boda Ninković upravo je takav. Istovremeno mu je uspevalo da bude i šaner Kiza ili, kako su ga zvali, beogradski Del Boj sa Zelenjaka ("Dome, slatki dome"), istinoljubivi domobran Antiša ("Braća po materi"), Cane, momak iz susedstva ("Mi nismo anđeli"), konzervativni Crnogorac ("Policajac sa Petlovog brda"), urnebesni doktor Vrabac ("Naša mala klinika")...
Sa novim statusom "slobodnjaka" gledamo ga u BDP-u, ("Doktor D"), Zvezdara teatru ("Život u tesnim cipelama"), a uskoro ga, saznajemo, očekuje i gostovanje u Cirihu i to sa predstavom "Čaj od jasmina" koju je sam priredio. Biće to, kako nam uz osmeh priznaje, idealna prilika da skokne i na neku od utakmica kćerke Nađe koja već dve godine igra odbojku za Volero.
Uz opasku da nas je impresionirala njegova profesionalna biografija, koja broji 20 naslova, Boda pomalo šeretski dodaje da će se na listi uskoro naći i serija "Ravna gora" Radoša Bajića, u kojoj je nedavno završio snimanje svog dela posla.
- Igram bogatog seoskog domaćina Nikodina Janjića, vlasnika kafane na Tari - počinje sa nama razgovor Boda. - Kada general Draža Mihajlović pređe Drinu i uđe u Srbiju, dolazi baš kod Nikodina, gde pada dogovor o formiranju ravnogorskog pokreta. Radoš je vrlo ozbiljno i objektivno, bez favorizovanja bilo koje strane, odradio celu ovu priču, pokazujući da u ratu zaista ima i ovih i onih i sa jedne i sa druge strane.
Istina, igrali ste u apoteozi domaćem fudbalu "Montevideo, bog te video", no malo je poznato da važite za jednog od najvećih ljubitelja fudbala među glumcima?
- Kada sam bio mali, sanjario sam da se profesionalno bavim fudbalom. Sećam se da su mi u to vreme pravi idoli bili Mario Kempes, Džordž Best, Džaja, Momčilo Moca Vukotić... Mario Kempes mi je, međutim, onako sa onom njegovom karakterističnom dugom kosom, ipak, bio najveća faca!
Za koga se navijalo u vašoj kući?
- Svi moji - i otac, i majka, i brat - navijali su za Zvezdu. Samo sam ja uvek bio i ostao partizanovac. Do pre nekih petnaestak godina mnogo sam teže preživljavao Partizanove poraze, naročito u fudbalu. Sad je priča sasvim drugačija. Mišljenja sam da je daleko važnije da je liga kvalitetnija i da imamo što više kvalitetnih klubova, pa makar to značilo i da Partizan i Zvezda mnogo više gube.
Sigurna sam da pamtite prvu utakmicu na kojoj ste bili?
- Bilo je to 1967. godine. Iz Smedereva, u kojem sam živeo, zapucao sam autobusom kod tetke u Beograd, sve sa Partizanovom zastavom koju sam gurnuo kroz prozor da se vijori. Čim sam stigao, naterao sam teču da me vodi na moj prvi derbi! Teča, inače zvezdaš, odveo me je na Marakanu i to pravo na "sever". Ja, naravno, nisam imao pojma gde ko sedi, pa sam se, sve onako mašući usput Partizanovom zastavom, lepo zavalio na svoje mesto... Malo su me čudno gledali, a onda je negde na poluvremenu neko protrčao i oteo mi zastavu. Teča je pokušao da mi je vrati, ali nije uspeo, a-ha-ha. Ma bila su to druga vremena u kojima nije bilo nasilja na utakmicama. Derbi je završen nerešeno, rezultatom 1:1. Ne znam ko je dao gol za Zvezdu, ali se dobro sećam da je za Partizan gol dao Ilija Katić.
Pomenuli ste nezgodne utakmice. Da li je bila neka na kojoj ste bili?
- Pa svakako je nezgodna bila ona između Partizana i Hajduka 1972. godine. Zbog epidemije variole vere bio je proglašen karantin, ali ja nisam mogao da odolim i iz Smedereva sam kidnuo za Beograd. Partizan je vodio sa 3:0, međutim, nekih petnaestak minuta od početka drugog poluvremena desio se faul nad igračem Hajduka i na teren su uletela neka dvojica u belim mantilima da mu ukažu pomoć. Posle te pauze, Partizan se totalno izgubio. Hajduk je dao prvo jedan, pa drugi, pa treći i, naposletku, i četvrti gol i uzeo titulu! E to je stvarno bilo nezgodno!
Bili ste i na onoj čuvenoj utakmici između Zvezde i Milana iz 1989. koja je prekinuta zbog magle?
- To je bio fascinantan prizor! Odjednom je preko "juga" počela da nadire gusta magla... Tako nešto nikada pre ni posle na utakmici nisam video. Zvezda je u trenutku prekida vodila sa 1:0 i to golom Savićevića, koji se, sećam se, tada baš bio vratio iz vojske, da bi sutradan, u ponovljenom meču, rezultat bio 1:1, a onda Milan, posle penala, prošao dalje.
Po čemu pamtite detinjstvo u Smederevu? Ko su bili apostoli ulice u kojoj ste odrasli?
- Bilo ih je mnogo. Znate kako kaže ona stara pesma: "Svaki grad uz naše more ima svoga lera." Sećam se izvesnog Sareta Fantoma. Beskućnika koji je radio razne sitne poslove po komšiluku i bio do besvesti duhovit... Njega sam, kasnije, radio kao imitaciju na prijemnom ispitu. Pa onda čuvene braće Voje i Ljubiše, istetoviranih mangupa koji su bili u zatvoru ili, kako smo mi klinci imali običaj da kažemo, na robiji. Moj prijatelj Jovica Tišma, danas čuveni pesnik iz Smedereva, i ja imali smo privilegiju da slušamo njihove zanimljive priče i da nas uopšte puste malo u svoje društvo. Bilo je to vreme kada su se ulični heroji držali nekog kodeksa ponašanja i neke svoje mangupske časti. Nikada neću zaboraviti veče kada nam je Ljubiša Robija rekao: "Slušaj, sine, svi smo mi gosti ove planete." Kasnije smo Joca i ja napravili pesmu "Bluz guz", svojevrsnu posvetu Ljubiši i momcima poput njega. Bio je to način da mu zahvalimo na mudrostima koje je s nama delio.
Šta je bila "najstrašnija" stvar koju su uradila braća Robija?
- Bilo je to vreme kada se o jednom šamaru pričalo u celom gradu. A oni su učestvovali u takozvanim fer tučama koje su zakazivali. U jednom trenutku je Ljubiša Robija bio najjači čovek u gradu. Istina, imali su običaj i da žicaju, ali su poput Robina Huda otimali isključivo od ljudi za koje su smatrali da poseduju ono što im ne pripada. Mrzeli su se sa, kako su ih zvali, "murjašima" i slušali rokenrol. Tako su izgledali ulični heroji.
Neka od tih sećanja na stara vremena planirate sa Jovicom Tišmom da pretočite u film?
- Imamo čak i radni naslov - "Dolina zemlje lova". No, s obzirom na opštu finansijsku situaciju, ne ostaje nam ništa drugo do da budemo strpljivi. Inače, već deset godina zajedno sa Jocom i mojim bratom Ljubom vodim kreativnu grupu "Dečja zemlja", sa željom da za decu i sa decom i mladima napravimo neke fine stvari. I da pre svega obiđemo što više mesta s našim putujućim pozorištem, kako bi i deca iz unutrašnjosti Srbije mogla da uživaju u predstavama.
Kakvi ste vi bili kao dečak, pa kasnije i tinejdžer?
- Već u prvoj godini tehničke škole pravio sam nestašluke, koji su na neki način ukazivali na to da bih jednog dana mogao da se bavim glumom, a-ha-ha. Sećam se kako smo jednom moj drugar Bane Kenedi i ja nagovorili predsednika odeljenja Živorada Pavlovića da zamoli profesora da izvedemo skeč, što je on i učinio, ne sluteći šta smo smislili. Istoga trena izašao sam iz učionice, a Bane se popeo na klupu. Pošto sam pokucao na vrata i Bane mi rekao da uđem, uleteo sam vičući kao Tarzan, a onda kleknuo ispred klupe, dočekavši Baneta kao Džejn u svoje naručje. Profesor je bio u šoku! Nije mogao posle našeg skeča da drži čas. Naravno, odmah je sve ispričao i mom ocu.
Kako je otac odreagovao kada je saznao da želite da se bavite glumom?
- Na letnjem raspustu između prve i druge godine gimnazije, koju sam upisao pošto sam ponavljao prvi razred u tehničkoj, otišao sam sa društvom na kampovanje u Makarsku. Tamo se javim na neki konkurs, otpevam "Odiseju" i osvojim prvu nagradu publike i drugu žirija. Kad sam stigao kući, izvadim fotku sa mikrofonom i bendom, a majka i otac u očaju uzviknu: "O ne, zar i ti", a-ha-ha. Pošto je moj stariji brat Ljuba u to vreme već bio u grupi S vremena na vreme. Istog leta sam naučio da sviram neke stvari na gitari, a u novembru sam s bendom već bio na javnom snimanju čuvene emisije "Veče uz radio" Nikole Karaklajića. Tako sam počeo da se bavim muzikom, a kroz nju i glumom. Naime, pišući songove za amatersko pozorište u Smederevu, polako sam ušao i u glumu, da bih, nakon maturiranja, na nagovor sjajnog Branka Čubrilovića koji je u Smederevu uspostavio mnoge principe otišao na prijemni, i iz prve upisao Akademiju.
Negde, u to vreme sa svojim rok bendom Pseudo pank cirkus grupe opis pobeđujete na "Zaječarskoj gitarijadi". Sve je govorilo da ste na putu muzičkog uspeha. Šta se onda desilo?
- Bilo je to 1979, a desilo se to da su njih četvorica iz benda otišli u vojsku. I tako umesto da snimamo ploču, oni su bili u armiji, a ja sam konobarisao u Crkvenici... Do avgusta, kada sam i ja dobio poziv da idem u vojsku, a-ha-ha.
Bilo je to vreme kada su se rokeri prilično ekscentrično oblačili na sceni. Da li je to važilo i za vas?
- Pa mislim da je dovoljno da vam kažem da sam pevao u bokserskim gaćama sa bokserskim rukavicama na rukama, a da je recimo Joca Tišma, koji je inače pisao tekstove, izlazio na scenu u untracigeru. Svi do jednog smo bili kostimirani, jer smo zapravo bili muzičko-scenska atrakcija. Publika nas je volela, jer smo umeli dobro da se zezamo na sceni.
Što se muzike tiče, verovatno je dosta uticaja na vas imao vaš brat Ljuba, koji je već uveliko bio u bendu S vremena na vreme?
- Sećam se kako je noću slušao Radio Luksemburg, skidao najnovije hitove, i odmah ih sutradan izvodio na smederevskim igrankama. Svakako da je kao stariji brat uticao na moj ukus.Voleo sam Bitlse, nešto kasnije Džimija Hendriksa. Pamtim kao da je juče bilo, kada je 18. septembra 1970. godine umro Džimi Hendriks. Bio sam u školi i nisam mogao da dođem sebi od suza! Čovek je stvarno bio genije. Voleo sam i Led Cepelin i Kinkse. Iz tog vremena pamtim sjajne koncerte bendova Džetro Tul i Nazaret.
Sigurna sam da u to vreme niste propustili legendarni koncert Bijelog dugmeta kod Hajdučke česme?
- Bijelo dugme je u to vreme, što muzički, što marketinški zaista bio bend vođen po svetskim standardima. Ljudima može da se sviđa ili ne sviđa taj zvuk, ali niko ne može da ospori Bregoviću da je oduvek tačno znao šta, i kako treba da radi. On je uspeo ono što niko pre njega nije - da veći deo sveta zarazi s našim trubama! Za to mu skidam kapu.
Da li ste kao većina mladih glumaca honorar od prvog profesionalnog angažmana hirovito potrošili?
- Sećam se najluđe potrošenog honorara. U nekoj šetnji sam, onako uzgred, u nekom dvorištu ugledao staru limuzinu marke "ostin". Bilo je više nego očigledno da je automobil problematičan, ali meni se nešto svideo sve sa onim kožnim sedištima i lepim menjačem. Ma morao sam da ga imam! Uđem ti ja u dvorište tog čoveka, on me u čudu gleda. Verovatno nije mogao da veruje da ikoga interesuje taj automobil. Ali mi ti se tu dogovorimo da mi ga proda otprilike za onoliko para za koliko sam pre toga kupio JVC video-rekorder. Čim sam seo u njega, okrenuo ključeve, dim je počeo da kulja na sve strane! "Englez" je trošio više ulja nego goriva, ma užas jedan, a-ha-ha. Još ja, ne bih li se pohvalio svojima u Smederevu, organizujem put kolima do tamo sve sa suprugom i starijom kćerkom. Na kraju su one morale na autobus, a ja sam u "ostin" limuzini putovao četiri sata do Smedereva! Taj automobil je prešao 700 kilometara i zauvek ostao na parkingu u naselju u kojem smo živeli u to vreme.
Bilo je to otprilike u vreme kada ste stekli najveću popularnost kao Kiza, u serijalu "Dome slatki dome". Ko vam je bio model pri građenju tog lika?
- Niko drugi do moj televizijski brat Komina - Ratko Tankosić. Sećam se da nam je režiser Milutin Petrović podelio tekstove na probi i da nam nikako nije išlo... Kad najednom zazvoni Ratku telefon i on se u svom fazonu, a la Komina, kakav je zapravo privatno i bio, javi: "Kaži", sve sa onim mekim "ž". Tu ga svi pogledamo i ja mu kažem: "Slušaj, tekst ćemo izgovarati u tom tvom fazonu, a ja ću samo tebi da se prilagodim." I tako je rođen švercerski tandem Kiza i Komina.
Da li i dalje stojite iza toga da su vam omiljene uloge one koje ste ostvarili u filmovima "Braća po materi" i "Normalni ljudi"?
- Njima bih dodao i ulogu u filmu "Made in Yu". Film "Braća po materi" smo snimali ’88. u Krajini. Svega godinu dana nakon toga, u istim krajevima snimali smo Paskaljevićevo ostvarenje "Vreme čuda" i već su ljudi bili naoružani i čuvali stražu. Ona crkva iz filma nije kao drugi filmski objekti bila građena kao kulisa, nego ozbiljno, tako da ostane tu i posle našeg snimanja. Prvo su lokalne vlasti bile protiv gradnje, a onda je, naravno, čim smo završili snimanje i otišli odatle crkva srušena.
Na snimanju koje serije se ekipa ubedljivo najbolje zabavljala i ispred i iza kamere?
- Snimanje "Naše male klinike" u Ljubljani je definitivno bila najveća od svih zabava! To je najbolja TV produkcija u kojoj sam radio u poslednjih nekoliko godina. Sve je onako slovenački štimalo u sekundi, a pritom smo imali i neograničenu slobodu u improvizovanju. Režiser Branko Đurić Đura okupio je sjajnu ekipu. Pored Srđana Miletića, kojeg stvarno obožavam, uživao sam da radim i sa fantastičnim Reneom Bitorajacem.
Za razliku od drugih glumaca, koji imaju neostvarenih glumačkih želja, kod vas ima jedan drugi problem. Ima jedna uloga koju nikako ne uspevate da odigrate?
- Reč je o ulozi Don Kihota u mjuziklu "Čovek od La Manče". Prvi put je trebalo da ga igram umesto Dragana Lakovića koji je, na dan treće reprize te ’90. Godine, umro. Izađem na scenu, počnem da pevam, kad cela ekipa: Danica Maksimović, Ivan Bekjarev, balet, orkestar - ma svi do jednoga stanu da plaču iza mene... Nije vredelo ni ponavljanje, jednostavno nisu mogli da se umire. Tu ti ja odustanem. Posle 20 godina, negde proletos, pozove mene Erol Kadić da igram istu ulogu u Tivtu. Oduševim se, prihvatim, počnem da vežbam songove, siđem dole sa Đuzom Stojiljkovićem, kad posle nekoliko dana vidim nešto mi se manta. Rešim da skoknem do Beograda na neobaveznu kontrolu i tu ti se skroz razbolim. Devet dana sam ležao u krevetu i, naravno, ponovo propustio priliku da igram u ovoj predstavi. No, ko zna, možda će biti "treća sreća", a-ha-ha.
SUSRET SA ŠAMPIONKOM U CIRIHU
Kako je izgledalo navijanje, kada je vaša ćerka Nađa, sa odbojkaškom reprezentacijom Srbije osvojila Evropsko prvenstvo?
- Atmosfera je bila fascinantna! Samo moram da kažem da se mnogo više nerviram kada gledam njene utakmice na televiziji, a-ha-ha. Inače, drago mi je što je Nađa sama krenula tim putem. Ja sam samo pomogao onda kada je bilo gusto, kad je trebalo redovno da se ide na treninge. Mogu da kažem da sam je maksimalno podržao. Danas, evo već drugu godinu igra odbojku u Cirihu za Volero. U novembru bi trebalo da se vidimo, pošto ću tamo gostovati s predstavom "Čaj od jasmina", pa ću svratiti i na neku od njenih utakmica.
REJF FAJNS ME JE ODUŠEVIO
Kako je izgledao rad na filmu "Koriolan" Rejfa Fajnsa?
- Imao sam to zadovoljstvo da dva dana radim samo sa engleskim glumcima i da vidim šta znači vrhunski rad! Rjef Fajns me je oduševio! Igrao je glavnu ulogu, režirao, bio je koproducent, uspevajući pored svega toga da ima tu vrstu koncentracije da se svakome iz ogromne ekipe posveti na adekvatan način. Svakome se obraćao poimence, tačno je znao šta od koga hoće i šta kome treba da kaže. Fascinantan čovek!
Piše: Katarina Vuković
izvor :
Beogradsko Dramsko pozorište
Zvezdara teatar Beograd
Stepanović & Šipka Beograd
Mozzart d.o.o. Beograd