Vuk Drašković, književnik i predsednik SPO - Da je ostao Robi, možda bih išao na Marakanu!

(Foto: mozzart sport)

Autor niza jugoslovenskih i balkanskih bestselera Vuk Drašković nedavno je objavio roman "Via Romana" u kojem je obuhvatio vremenski raspon od četiri veka i u kome govori o najbolnijim srpskim podelama. S najnovijim književnim čedom, predsednik SPO je na svojevrstan način zaokružio teme koje su se provlačile u njegovim minulim delima.

Ekskluzivni intervju s nekadašnjim "kraljem trgova" predstavljao je jedinstvenu priliku i da ga, kao strastvenog navijača Crvene zvezde, upitamo, ima li skorog kraja posrtanju našeg najtrofejnijeg kluba...

Ipak, razgovor smo počeli najaktuelnijom temom.

– Zrnca "Via Romana" rasuta su po mojim ranijim romanima, "Nožu", "Molitvi" i "Ruskom konzulu". U sva tri dela priča je ista, a tri romana. Ista reka sa tri rukavca. Neko bi to nazvao trilogija, međutim, meni je draža jedna nova reč koja glasi - trilijada. Tri romana i u sva tri Ilija glavni junak, dok su jadi matica svega. E ta trilijada je prolog napisan pre pada naše Troje, odnosno pre smrti Jugoslavije. "Via Romana" dođe kao epilog koji sam sklopio po padu Troje ili posle ubistva Jugoslavije – kaže Vuk Drašković na početku razgovora za MOZZART Sport.

Kao da ste čekali da se neke stvari dogode?

– Ništa ja nisam čekao, naprotiv. Naprosto, sem poslednja tri poglavlja, roman sam završio pre dve godine. A onda sam došao do 1990. godine. Od Stambola 1602. do Srbije 1990. sve je išlo lako i brzo, izviralo je. Likovi su oživeli i bilo je samo potrebno da se to izlije na hartiju.

Da li ste počeli da kucate na kompjuteru ili ste ostali verni pisaćoj mašini?

– U prvoj verziji pišem isključivo olovkom, jer se tako uspostavlja najintimniji odnos između pisca i papira. Kompjuter je za završne faze, kad se skraćuje, ispravlja. Poslednja tri poglavlja sam pisao duže od godinu dana i našao se pred velikom dilemom šta da radim. Mislio sam da ne smem da preskočim tu poslednju deceniju 20. veka, tu apokalipsu. Nisam smeo da preskočim ni istinu da je svih tih 10 godina u Srbiji trajao otpor zlu i da je postojao čovek na čelu tog otpora i da taj čovek piše roman. Tako da sam zasmetao sam sebi i morao sam da pronađem formu da eliminišem sebe, a da se pritom ne ogrešim o događaje.

I na taj način ste došli u poziciju da onako surovo sebi na kraju presudite...

– Pa naravno. Maksim Kozbaša, koji u romanu predvodi bunu, morao je da bude ubijen.

Zašto ste mu dodelili takvu sudbinu?

– Samo je ta sudbina bila logična. Napokon, ima jedna rečenica u jednom poglavlju ranije, kad se Damjan Čavka seća detinjstva i onoga voćnjaka u kome je počeo da puši i kad je vodio razgovor s komšijom Suljagom koji mu je rekao: "Teže je, sinko, pamtiti, nego postradati!" E iz te rečenice sam došao na ideju da atentat na vođu bune – uspe. Pravo da vam kažem, on je uspeo i u stvarnosti, jer pamtiti nesreću i teže je od nesreće. Konačno, i iz razloga što su istinski ubijeni oni divni, ostvarljivi snovi, stotine hiljada ljudi u Srbiji koji su dali sve od sebe i žrtvovali se od 1990. do 2000. godine za neku normalnu, ljudsku Srbiju koja je mogla da bude, ali je evo – nema!

Šta je presudno uticalo da snovi ostanu samo snovi?

– Nada je ubijena i ubijanje nade i ideala u Srbiji je počelo onoga dana kad su se najglasnije čule fanfare pobede 5. oktobra 2000. godine. Tada je počelo ubijanje tih velikih snova i nadanja naroda Srbije. Ja ne mogu da budem licemer, pa da kažem da su ideale, one poslednje decenije, ubili ovi što su nedavno pobedili. Ne, nisu ih oni srušili, oni su samo nasledili ruševinu naših snova.

Vratimo se knjizi. O čemu ste razmišljali dok ste opisivali scenu borbe između Arslan-bega i njegovog brata Đorđa?

- Arslan-beg smatra ubistvo brata za najveći mogući greh. U tom dvoboju između njih dvojice, a koji je on nastojao da izbegne, on zna da će neko od njih načiniti taj najveći greh. I odlučuje da on bude taj, ne želeći da optereti brata bratoubistvom. Ionako mu nije bilo do života, pošto mu je ludi Murat poslao katul ferman ili smrtnu presudu. Napokon, da je Arslan poginuo, tada ne bi bilo njegovog zapisa. Dakle, preuzeo je greh na sebe, da bi kasnije, jasno se vidi, ubio i sebe.

(Foto: mozzart sport)

Vašem najnovijem romanu poseban pečat daje zabranjena ljubav između Damjana Čavke i muslimanke Zejne.

– Ta veza između njih dvoje proteže se kroz ceo roman, ali ta ljubav je tragična. Kao što su tragične sve ljubavi u "Via Romana". Damjan ne može da spase Zejnu, niti može da spase kćerku. Ubijaju ih. Damjan ne može da spase ni Jugoslaviju koju voli kao državu, a ne kao uređenje. I ona biva ubijena. Siroti Božidar ili Arslan-beg u Stambolu, zaista voli sultana, međutim, ta ljubav prema Osmanu završiće se tako što će postati jedan od organizatora Osmanovog ubistva. Napokon, nikoga nije voleo kao što je voleo brata i majku u zavičaju. I kako se završila ljubav prema majci? Tako što je ona skočila u jamu, a prema bratu tako što ga je ubio.

Moglo bi se reći da ste sa ovim romanom zatvorili krug. Planirate li uskoro da ponovo prionete na posao? Da li će se nova knjiga možda zvati "Via Brisel"?

– Pa ne, to smo mi, s neverovatnim talentom da najmanje podele pretvaramo u večna neprijateljstva. Stvarno ne znam kako uopšte trajemo kao narod pored svih tih podela. Ali postoje neki ljudi – a oni su na vrhovima naše države, bilo da je reč o vrhu Crkve ili vrhu nauke i kulture - koji se naprosto hrane mržnjom i podelom. Da li je normalno da posle svega, posle užasa koji nam se dogodio u poslednjoj deceniji 20. veka, posle stotina hiljada izbeglica, beskućnika i na desetine hiljada mrtvih, i dalje srljamo u mržnje i podele? Strašno je čuti kada sa vrha crkve odjekne poklič da su Crnogorci vatikanci. Ili da svako onaj ko se potpisuje latinicom ili piše latinicom ne može biti Srbin. Evo vaše novine, po tim budalama, ne uređuju Srbi, ne izdaju Srbi. Pokušavao sam da im objasnim, međutim, uludo je takvima govoriti da je latinica Vukova i Daničićeva i da takve latinice nema nigde na svetu. To č, to š, to nj, to ć, to dž. To je srpska latinica, kao što je srpska ćirilica i oboje imaju istog oca. Nimalo me ne bi začudilo ako bi proglasili da su samo oni s plavim očima Srbi.

Do kada ćemo biti taoci podele na partizane i četnike?

- Pogledajte sa kakvom energijom i strašću se tovi ta strašna podela iz građanskog rata. Većina naroda je raspoložena da se rana zaceli, zato što je naš narod mnogo pametniji i mnogo bolji od onih koji ga vode. Oni mu ne daju.

Vuče, hajde da pređemo na temu sporta, mada i tu imamo teške podele. U "Via Romana" glavni junak u više navrata ističe ljubav prema Crvenoj zvezdi. Otkada datiraju vaše simpatije prema crveno-belima?

– Kao klinac sam išao na utakmice Veleža i navijao za Rođene, sve dok u goste nije stigla Zvezda. Sa te utakmice kući sam se vratio kao oformljeni zvezdaš. Evo i kako. Na delu tribine gde sam stajao neki ljudi su stalno skandirali: "Cigani, cigani!" Uopšte nisam znao kome to skandiraju i kad sam čuo da su to ovi, Srbi, fudbaleri Zvezde, istog trenutka sam počeo da navijam za njih. Znate šta znači kad ponizite i uvredite dete? Znam da smo na kraju pobedili sa 2:1.

Ko je pobedio? Zvezda?

– Ko je pobedio?! Pa mi, Zvezda, ko drugi. Još da kažem da sam kasnije, za sve vreme trajanja Jugoslavije i ondašnjeg fudbalskog prvenstva, boga molio da Velež ispadne iz lige. Nema šanse, s kim god da su igrali, navijao sam protiv njih.

Da li je istina da zbog Crvene zvezde niste upisali fakultet koji ste planirali?

– Trebalo je da odem do Mašinskog fakulteta i da me tamo jedan zemljak, koji je godinu dana bio u Beogradu, odvede na Medicinski fakultet. Pred Pravnim fakultetom naišao je jedan mladić, brka, i pitao za koga navijam. Baš mene. Kažem, za Zvezdu. O super, uzviknu on i reče kako ima jednu kartu viška za meč između Zvezde i Glazgov Rendžersa u Kupu šampiona. Objasnim mu da moram prvo do Mašinskog, pa da upišem Medicinu, na šta mi je on uzvratio: "Ma, kakva medicina, upiši bre prava. Evo, sad sam i ja upisao, znam sve gde je, pomoći ću ti!" U trenutku sam prelomio i otišao s Lukom da upišem Pravni fakultet, posle čega smo požurili na Marakanu.

Pomenuli ste Crkvu kao jednu od institucija koja predstavlja stub srpstva. Isti status davnih dana je zaslužila i Crvena zvezda. Da li je i ona za vas i dalje jedan od stubova srpstva?

– Trebalo bi da bude, ali nažalost... Ne može nešto što je crvotočno da bude potpora kuće. Pri kraju 20. veka kao da je bilo čistilište i tačno se na tom snegu zla ocrtao svačiji trag. Nažalost, većina naših akademika, vladika, pisaca, pala je na ispitu nacionalne mudrosti i odgovornosti i svrstali su se na stranu dobošara smrti i zla. A Zvezda jeste bila stub, kao prvak Evrope i sveta, ali s tim slomom našeg naroda, slomom velike države i slomom moralnih vrednosti, pala je i Zvezda.

Uprkos svemu, Zvezda i dalje uživa ogromnu podršku s tribina. Možete li da ponudite objašnjenje za taj svojevrstan navijački fenomen?

– Zvezda ima armiju vernih navijača koji naprosto vapiju za pobedama. Nažalost, dugo će još vapiti. Mnogo je razloga što smo tu gde smo. Ne samo Zvezda. U našem fudbalu ne postoji tačka poređenja, kao što je uspostavljena u košarci ovom Jadranskom ligom. Mislim da će Zvezda ponovo biti Zvezda kad se formira slična fudbalska liga u kojoj ćemo ponovo igrati s Dinamom i Hajdukom. Smatram da navijači ne bi predstavljali problem.

Jeste li se razočarali zbog kratkog boravka izabranika Aleksandra Jankovića na čelu tabele?

– Sramota je izbiti na prvo mesto nakon dve i po godine i onda s glavom u oblacima, uobraženo, nespremno otići u Suboticu i doživeti debakl. Slutio sam da će tako biti.

Da li ste skoro gledali neku utakmicu na Marakani?

– Ne. Otišli Cvele i Džaja i šta tamo da tražim. Da je ostao Robi, možda bih i otišao.

Interesujete li se za druge sportove, na primer za tenis? Kako biste prokomentarisali srpsku ekspanziju belog sporta?

– Ne igra Srbija tenis, nego pojedinci koji su uspeli zahvaljujući ličnom angažmanu. Uzgred rečeno, pritom su astronomski plaćeni. Mi smo narod pun darovitih pojedinaca. Nema nijedne Olimpijade, niti Svetskog prvenstva, s koga se naši klinci ne vrate kao matematički šampioni. Poklonimo im pažnju dan–dva posle čega ih zaboravimo, što iskoriste strani univerziteti. I neka je tako! Ovde je izvrnuti sistem vrednosti, još malo pa ćemo početi da hodamo na glavi da bi sve bilo u skladu. Ovde je moralna pustoš dostigla takve razmere da više ne vredi ni govoriti, meni se čini. Kao da nema razlike između govorenja i blejanja. Razlika je jedino u tome što je blejanje snažnije i bolje se prima od strane većine. Glupost je na najvećoj mogućoj ceni.

Koliko su mediji doprineli kreiranju takvog ambijenta? Gledate li televizijski program?

– Neću ja da optužujem medije, a televiziju gledam. Recimo, razlika između naše i hrvatske televizije je ogromna. Naravno, u korist Hrvata. Oni uspevaju da naprave istorijske dokumentarne emisije koje su gotovo na nivou Bi-Bi-Sijevih. I svaka im čast. Mi nemamo ništa slično. Obrazovni program nam je katastrofalan. Osim toga, ako su nam oni najbogatiji, ujedno i najpopularniji, onda oni predstavljaju sistem vrednosti. Ako bi vodeći hirurzi, naučnici, najbolji piloti, inženjeri, pronalazači bili i najbogatiji i ako bi se oni promovisali, onda bismo došli do novog sistema vrednosti.

Šta obično radite u slobodno vreme, imate li omiljena mesta za izlazak?

– Ujutru i posle podne šetam nekih 40 minuta u društvu nemačkog ovčara Lakija i to je to.

BEOGRAD NE DA METROPOLSKI DUH

Postaje li Beograd sve evropskiji grad?

– Ma Beograd još uvek ima u sebi onog metropolskog duha. Ipak, nije to onaj Beograd od pre 30 godina, ali se nadam da će biti. Kada odete u Njujork, imate osećaj da ste došli kući, ne postoji osećaj stranca. Isto tako se osećate u Parizu i Rimu. E tako smo se nekada svi osećali u Beogradu koji je imao taj univerzalni duh. Na sreću, on nije ubijen, bez obzira što su uloženi ogromni napori od strane zvanične nacionalne elite da patriotski aršini, pod znakom navoda, preoblikuju i duh Beograda.

DRAŽO, JAVI NAM SE AKO SI ŽIV!

Kako ste doživeli odluku vlasti da đenerala Dražu Mihajlovića i zvanično proglasi mrtvim?

– Nije mi jasno zašto su izabrali da je streljan 31. jula 1946. godine kada to nije tačno. Streljan je 17. jula 1946. godine. Ceo taj postupak delovao je komično i to nije slučajno. Zna se da je bilo suđenje i kad je bilo suđenje i čemu onda taj cirkus. Maltene je bilo da su slali poziv Draži da se javi ako je živ. Ali kad smo pričali o onim podelama, nema nama leka od nas, jer smo sebi najveći otrov. Evo da poređamo činjenice... Nesporno da je do oktobra 1944. godine 85 odsto Srbije bilo uz Mihajlovića. Komunistički pobednik, radi simetrije u srpsko-hrvatskim odnosima, proglašava Dražu za srpskog Pavelića i saradnika okupatora, dok su četnici proglašeni za srpske ustaše. Danas tutnji od povika da ne može nikako biti da je Draža bio Pavelić i da su njegovi ljudi bili kao ustaše. To viču tobožnji Srbi koji kao baštine antifašističku tradiciju u Srbiji. Kako, ako je Draža bio saradnik fašista, onda nema ni antifašističke tradicije?

ISTI KURŠUMI, RAZLIČITA PRAVA

Da li ste kivni na nedavnu odluku Ustavnog suda u vezi s pravima koja imaju pripadnici ravnogorskog pokreta?

– Kako ne bih bio! Ustavni sud je, ne znam po kom osnovu, presudio da ti nesrećni Ravnogorci nemaju pravo recimo na banju, lekarsku negu i ortopedska pomagala. A kako je bilo? Dvojica staraca, pred grobom, dobili su po kuršum pred Kraljevom ili Čačkom 1941. godine u borbi protiv Nemaca. Jedan pod petokrakom, drugi pod kokardom. Sad, pod starost, žiga ih tamo gde je kuršum udario, međutim, Ustavni sud je odlučio da pravo na banju ima samo onaj sa petokrakom. Zbog svega toga, nema nama nade! Samo, ne zbog Brisela, Vašingtona ili Zagreba, nego zbog nas ovakvih kakvi smo.

Piše: Milorad Plazinić

izvor :