(Ekonomist) Biodizel, velika šansa, energija sa njive

(Aleksandar Pavlov, osnivač Ecomeda)

Beograđani nisu osetili razliku. Vožnja autobusom na biodizel bila je ista kao i vožnja autobusom na “običan” dizel. Konfor, međutim, nije jedini razlog prednosti korišćenja biodizela u javnom gradskom prevozu. Oni gradski prevoznici u svetu koji su se odlučili za tu vrstu goriva, već su se i uverili da je to čistija i jeftinija opcija.

I u Srbiji bi od iduće godine razni potrošači mogli lakše da biraju i nove vrste goriva. Povećanje potrošnje biodizela biće moguće jer je u julu potpisan ugovor o kreditu vrednom 10 miliona eura kojim Evropska banka za obnovu i razvoj učestvuje u finansiranju izgradnje postrojenja za proizvodnju biodizela u fabrici ulja u Šidu, čiji je vlasnik Viktorija grupa. Zoran Mitrović, suvlasnik Viktorija grupe, izjavio je tada da će fabrika u Šidu obezbediti sopstvenu sirovinsku bazu za godišnju proizvodnju 100.000 biodizela, što će zadovoljiti tri odsto potreba za tim proizvodom na tržištu Srbije.

„Proizvodnja biodizela je najprofitabilniji posao na svetu, rame uz rame sa proizvodnjom kompjuterske tehnologije“, kaže Aleksandar Pavlov, osnivač i vlasnik preduzeća Ecomed, objašnjavajući razloge zašto je još pre nekoliko godina odlučio da se oproba u proizvodnji goriva od ulja i masnoća biljnog i životinjskog porekla. Danas njegovo preduzeće ima postrojenje kapaciteta 50 hiljada tona biodizela godišnje, koje će uskoro početi da daje prve količine ovog goriva. Kupac je jedno austrijsko preduzeće. „Žalosno je što se niko kod nas, uključujući i nadležne, ne zanima za biodizel i uopšte biogoriva, koji su ‘najpopularnije’ stvari u svetu“, opominje Pavlov.

Za ovim energentima vlada velika potražnja u zemljama Evropske unije, jer postoji obaveza da svaka članica godišnje povećava supstituciju fosilnih goriva bio-gorivom. Cena nije problem, pošto se radi o proizvodima koji su uglavnom oslobođeni akciza, kako bi se povećalo njihovo korišćenje. Pritom, motivacija nije samo očuvanje životne sredine i poštovanje obaveza koje je većina država sveta prihvatila ratifikacijom Kjoto protokola (što će i Srbija, kako se očekuje, uskoro učiniti), već i o racionalnom planiranju. Kao što je već dobro poznato, rezerve nafte se iscrpljuju i teško da će izdržati da služe čovečanstvu duže od stotinak godina. Zbog toga se svetska industrija, posebno automobilska, okreće upotrebi alternativnih goriva, poput vodonika, etanola ili biodizela. Stručnjaci kompanije Dajmler-Krajsler predviđaju da bi do 2015. godine tržište bio-dizela moglo da zauzme 10 odsto tržišta dizela u Evropi, dok eksperti vlade SAD procenjuju da bi do 2030. godine bio-dizel i etanol mogli da istisnu između 25 i 50 odsto američkih goriva koja se dobijaju od nafte. Utoliko snažnije zvuče reči „vidovitog“ Henrija Forda, koji je još davne 1925. godine izgovorio reči: „U svakom deliću biljke koja može da fermentiše nalazi se gorivo“.

“Gladna” Italija

Za razliku od Evropske unije i ostalog razvijenog sveta, u Srbiji se malo pažnje za sada posvećuje temi razvoja industrije biogoriva. Zbog toga je promotivna upotreba biodizela u autobusima Gradskog saobraćajnog preduzeća Beograd, koja je otpočela pre nekoliko meseci, izazvala dosta pažnje.

Prema rečima Veroslava Jankovića, direktora razvoja Victoria Group, preduzeća koje je i obezbedilo prve količine ekološkog goriva u našoj zemlji, nije se radilo samo o uspelom marketinškom triku. „GSP je predvideo korišćenje određenog procenta biodizela u motorima svojih vozila i mi ćemo sigurno učestvovati na predstojećem tenderu za nabavku tog goriva“. I Victoria Group kao svoje glavno tržište vidi zemlje u okruženju, poput Slovenije i Hrvatske. „Ove zemlje su daleko od kvote korišćenja od 2,75 odsto goriva iz obnovljivih izvora, koliko treba da ostvare u sledećoj godini“, kaže Janković.

Da je potražnja za ovim gorivom velika, potvrđuje i Aleksandar Pavlov: „Da Vojvodina proizvede milion tona biodizela sve bi prodala“. On iznosi podatak da Italiji za ovu godinu nedostaje čak 400 hiljada tona biodizela. Zbog toga ne čudi da su se italijanski biznismeni koji posluju u Srbiji interesovali za njegovo postrojenje. „Zovu me i na Filipine, u Ukrajinu i mnoge druge zemlje. Zanima ih transfer tehnologije, jer smo mi zaista mnogo naučili jer smo počeli od nule i izgradili fabriku svojim rukama“, kaže Pavlov. Prema njegovim rečima, izgradnja postrojenja poput njegovog nije komplikovana i može biti završena za dva-tri meseca.

Kada je to već tako, postavlja se pitanje zbog čega se ljudima zainteresovanim za proizvodnju ovog „goriva budućnosti“ ne omoguće bolji uslovi za poslovanje, zasnovani na ozbiljnoj i dugoročnoj strategiji države u ovoj oblasti? Biodizel bi kod nas bio jeftiniji desetak odsto od običnog dizela, ali uz ispunjenje određenih preduslova. Tu se, pre svega, misli na oslobođenje od akciza i primenu PDV-a od, recimo, osam umesto 18 odsto. Pored toga, regulativa treba da ide u korak sa onom u okruženju i Evropskoj uniji i podsticajno deluje na razvoj svesti o potrebi korišćenja energije iz obnovljivih izvora. Srbija, doduše, ide ka takvim rešenjima, ali nije „odradila“ sve što je trebalo, kažu naši sagovornici.

U maju je u Službenom listu objavljena Uredba o prometu biodizela (sa oznakom B100) koja, između ostalog, uređuje i način obeležavanja pumpi koje prodaju ovu vrstu goriva. „Bilo bi dobro da Srbija ubrza donošenje odgovarajuće regulative i usvoji rešenja koja predviđa direktiva EU 2003/30, kako bismo bili ispred drugih u okruženju“, kaže Veroslav Janković. Usvajanje rešenja pomenutog dokumenta predviđeno je i članom 20. Ugovora o energetskoj zajednici, koji je naša zemlja prošle godine potpisala, a nedavno ratifikovala.

Prelazno rešenje

Osim toga, u Vladi kažu da se za promociju proizvodnje i korišćenja biodizela, ali i ostalih goriva iz obnovljivih izvora, priprema niz dokumenata. Prema rečima profesora Vladana Karamarkovića, pomoćnika ministra rudarstva i energetike, u finalnoj je fazi izrada podzakonskog akta o sticanju statusa povlašćenog proizvođača, saglasno Zakonu o energetici. Pored toga, radi se Program ostvarivanja strategije, čiji će jedan modul biti posvećen obnovljivim izvorima energije. Njime će biti predviđeni potencijali, vremenski rokovi, finansijska sredstva, ciljne grupe, zakonska regulativa i standardi u ovoj oblasti. Takođe, Ministarstvo rudarstva i energetike, uz podršku međunarodne zajednice, radi na izradi dokumenta o podsticajnim merama za veće korišćenje električne energije iz obnovljivih izvora. U skladu sa očekivanom ratifikacijom Kjoto protokola, Ministarstvo je otpočelo i aktivnosti na izradi Strategije za korišćenje mehanizma čistog razvoja u delu koji se odnosi na sektor energetike. Očekuje se i ratifikacija Sporazuma o formiranju energetske zajednice, čime se Srbija obavezala da, po pitanju obnovljivih izvora energije, usvoji rešenja koja postoje u EU. Sve ovo, kako tvrde u Vladi, pokazuje da su nadležni aktivni u regulisanju oblasti obnovljivih izvora energije.

Razloga za takav pristup ima mnogo. Kako objašnjava pomoćnik ministra, u Srbiji bi danas iz biomase, u koju spadaju i biodizel i biogas, moglo da se dobije oko 2,6 miliona tona ekvivalentne nafte. „Od te količine, 1,6 miliona tona bi moglo da bude obezbeđeno iz poljoprivredne biomase, a milion iz drvne biomase“, objašnjava Karamarković i dodaje da bi se iskorišćenjem ovog potencijala moglo zadovoljiti oko 18 odsto ukupnih potreba za primarnom energijom u Srbiji, odnosno 20 odsto potreba za fosilnim gorivima.

Nije zanemarljiv ni ekološki aspekt cele priče. Na ovom planu preporuke Evropske unije moraju vrlo ozbiljno da se shvate i da se, ako je moguće, barem uhvati priključak sa razvijenim zemljama, ako Srbija ne može ni u ovome da budemo korak ispred svih, iako izobilje plodnog zemljišta pruža takvu mogućnost. Tako Srbija i dalje baca životinjsku masnoću na otpad, pa su za nju zainteresovani jedino stranci, koji je kupuju i od nje prave biodizel. „Sistem bi trebalo tako urediti da ljudi imaju interes da istope tu masnoću i prodaju je. Ovako, gubimo sirovine i zagađujemo životnu sredinu“, kaže Pavlov. Takođe, prema propisima u EU, postoji obaveza svakog ugostitelja da sabira ulje iz friteza, koje se odlaže na propisana mesta i dalje se prerađuje.

Jedno od „prelaznih“ rešenja u Srbiji moglo bi da bude i mešanje biogoriva u fosilna goriva. To je rasprostranjena praksa u državama-članicama EU, gde propisi nalažu “umešavanje” biodizela od minimum 20 odsto. „Našim poljoprivrednicima bi to odgovaralo, jer ne bi morali da čekaju po šest meseci za otkup roda, kao što je sada slučaj, već do 15 dana, ili bi čak isplatu dobijali avansno“, poručuje vlasnik Ekomeda. Kada bi i poljoprivredne mašine počele da koriste biodizel, krug bi se zatvorio. „To bi značinilo da konačno funkcioniše koncept organske proizvodnje“, potvrđuje direktor razvoja Victoria Group.

Sve u svemu, tržišta u Srbiji za ovu vrstu biznisa bi lako moglo da bude, a možda će, ukoliko nadležni to potpomognu, priča o biodizelu i ostalim vrstama biogoriva za koju godinu biti priča o jednom od glavnih proizvodnih sektora u našoj zemlji.

poziv na pretplatu na na www.ekonomist.co.yu