Moma Jakovljević, pomoćnik načelnika KBC "Dragiša Mišović" - Deco, firmirajte mozak, a ne garderobu!

dr Moma Jakovljević (Foto: mozzart sport)

Popularnost i slavu stekao je kao lekar Partizanovih košarkaša koji su na legendaran način 1992.godine pokorili Evropu, a potom i kao i čovek koji je vodio brigu o zdravlju naših najboljih košarkaša u periodu njihovih najvećih uspeha. Osim sportskim, dr Moma Jakovljević, pomoćnik načelnika KBC Dragiša Mišović i načelnik Ambulante za prijem hitnih slučajeva, naoružan je i bogatim manekenskim iskustvom.

Nekadašnji dorćolski šmeker, a danas ponosni otac troje dece u svakom intervjuu pridržava se svima dobro znane maksime Laneta Gutovića koja glasi: "Ne znam zašto sam vam ovo ispričao, ali u svakom slučaju ne može da škodi"!

– Želim da ono što kažem bude od koristi mladim i neiskusnim ljudima, edukativno, a ne da odgovore dajem u stilu "ja, pa ja"! Sve dobre i loše stvari imaju koren u detinjstvu i u vaspitanju. Možda će zvučati neskromno, ali cela moja generacija naučena je da prepozna šta su to prioriteti u životu. Moj, sada pokojni otac Božidar odmalena mi je govorio kako je mnogo bolje da učim, nego da budem neki zanatlija. Dakle, na prvom mestu škola, pa onda devojke ili sport – kaže dr Moma Jakovljević na početku razgovora za MOZZART Sport.

Kako biste uporedili školstvo nekad i sad?

– Pre je školstvo bilo strože i pravičnije! Na primer, đaci su u znak pozdrava ustajali kad uđe nastavnik u učionicu. Današnjim klincima to zvuči smešno, ali onaj ko bi nešto zgrešio stajao bi u ćošku i gledao u zid. E onda su došla vremena kad učenici imaju sva prava, a prosvetni radnici nikakva. Iz tog razloga i imamo ovakvu agresiju po školama. Nekada je to bilo nezamislivo. Ma nije nam na pamet padalo da se potučemo za vreme velikog odmora ili da se nešto koškamo na času fiskulture. Ko je sebi taj luksuz ipak dozvolio, dobijao bi takve karakteristike da više nije mogao nigde da nastavi školovanje.

U jednom intervjuu ste rekli kako je vama i vašim vršnjacima spomenar bio ono što je današnjim klincima Fejsbuk. Da li ste to alergični na moderne društvene mreže?

– Bila su to dobra, romantična vremena koja su nestala pojavom viših sila i viših svetskih interesa. Tačnije, pojavom novog svetskog poretka, kako bi ga nazvali političari. Za mene je taj Fejsbuk budalaština, a najgluplje od svega mi je ta kovanica "virtuelni prijatelj". Šta je tu subjektivno, a šta objektivno?! Jedni druge varaju. Još gluplje mi je, pa neka se ljute ti što su ga izmislili – Tviter! Prvo ide komentar, da bi posle usledio komentar komentara. Smešno. U srećna vremena deca su se učila takmičenju, vodili su nas na Kalemegdan gde smo se trkali na 100 i 200 metara, igrali odbojku ili smo obarali ruke.

Zar i tada turistički inspektori nisu špartali po Kalemegdanu i tražili profesorima na uvid dozvolu za rad u prirodi?

– Znam na šta aludirate, to je strašno, strašno. Ispalo je da je profesor istorije hteo da preotme posao turističkom vodiču. Ranije sam se čudio takvim glupostima, ali sad jedino može da me začudi ako se dogodi nešto pametno.

Pomenuli ste stajanje u ćošku. Po čemu još pamtite školske dane?

– Po haljinama, keceljama, koje su nosile devojčice i sakoima koje smo nosili mi dečaci. Na taj način su bile sakrivene sve socijalne nejednakosti koje su pojedinim skorojevićima bile bitne. A bitno je da mozak bude firmiran, a ne garderoba koju deca nose! Milenko Ristić, moj profesor na Medicinskom fakultetu, bio je veoma strog, maltene nas je maltretirao. Požalio sam se jednom prilikom glavnoj sestri na njega i ona mi je odgovorila da on to čini zato što me voli. Kad je odlazio u penziju, objasnio mi je kako je morao da me "dribla" kako bih postao dobar lekar koji će ga jednoga dana lečiti.

Jeste li strogi prema svojoj deci?

– Moj otac, kad god bih mu se pohvalio tokom školovanja da sam odličan, da sam upisao medicinu ili da sam diplomirao, neprestano je uzvraćao sa:"Pa šta!" Tek kad sam završio specijalizaciju sačekao me je krišom ispred fakulteta i rekao:"E sad ti, sine, čestitam za sve unazad!" Na isti način vaspitavam i svoju decu, sina Luku (18) i kćerke Lanu (16) i Minu (12).

Da li su vam deca sportski nastrojena?

– Luka je prvo trenirao plivanje, da bi počeo da igra košarku u Radničkom. Tu je među dvadesetak, nije vodeći, ali je meni najvažnije što sam ga sklonio s ulice. To mi je poenta, a ne da živim od sinovljeve košarke.

Što, opet, ne znači da nije talentovan?

– Ja sam od onih roditelja koji nikad nisu otišli na trening, niti sam pozvao telefonom nekog od trenera, iako ih sve znam i u Radničkom i u Partizanu.

Kad pomenuste roditelje, gledaste li onomad na TV-u tuču očeva mladih fudbalera na Karaburmi?

– Gledao sam. Smešno i tužno istovremeno! Ne znam kuda vodi to nasilje i agresija na tribinama. Mislim da je krajnje vreme da po ugledu na englesko zakonodavstvo, pooštrimo kaznenu politiku. Na primer, ko se potuče na kilometar od stadiona, ide godinu dana u zatvor. Pa neka izvole.

Kad se dogodila prekretnica u vašem životu?

– Bilo je to kad sam s drugarima krenuo na more u Rovinj. Pred polazak otac mi je dao onu crvenu novčanicu koja je vredela kao današnjih 1.000 dinara.

Popularnog "konja"!

– Da, da. Kažem mu da mi to ne vredi ništa, a on mi odgovori kako nema više i da majka ne radi. I ja se ponosim time. Neki kriju, kao imali su dadilje i tako to. Doduše, imao sam u Rovinju besplatan stan i hranu kod očevih prijatelja. Igrom slučaja, neki moj drug koji je bio akademski slikar radio je ulja na platnu koja sam ja turistima prodavao. Zaradu smo delili napola i posle tri meseca sam kupio automobil. Tada sam shvatio da mogu istovremeno da učim i radim.

A radili ste i kao maneken. Na koji način ste se obreli na modnoj pisti?

– Te 1973. godine praktično sam zavrbovan za manekena. Kažem zavrbovan, jer je meni to bilo glupo zanimanje. A sve se odigralo spontano. Bio sam u Sarajevu u poseti drugu vojniku i tom prilikom su me videle Tamara Bakić i Ljiljana Perović.

Tamara je beše bila mis?

– Ne, ne, Tamara Bakić je 1959. godine prva promovisala manekenstvo u Jugoslaviji. Bilo je to doba komunizma i odmah su krenule priče kako je to nešto dekadentno i prostitucija. Onda je Tamara išla kod Kardelja i Tita i objasnila im da se zahvaljujući modnoj pisti i manekenima eksponira naša konfekcija u inostranstvu. Uglavnom, našao sam se u pravo vreme na pravom mestu, pošto je njima trebao mladić viši od 180 cm, težak 74 kg i da nosi konfekcijski broj 50. Brzo mi se dopao taj posao, i to zbog putovanja i devojaka koji ih je bilo ko pleve. I još te plaćaju, a-ha-ha.

(Foto: mozzart sport)

Hm, dovoljno razloga za mušku ljubomoru!

– Tačno. Nisu me baš svi manekeni "mirisali", pošto sam studirao medicinu, dok me doktori s druge strane nisu voleli jer sam bio maneken.

Doktore, baš ste bili na vetrometini...

– A-ha-ha, moglo bi se tako reći. Ovo najiskrenije govorim. Tu mi, opet pomogne moj profesor Ristić. Ovako me je savetovao: "Baš zato što lepo izgledaš, kolege te doživljavaju kao novog đaka u školi koji ima plave oči. E zato ako oni dolaze u sedam sati ujutru, ti dođi sa sestrama pola sata ranije. Svi idu s posla u 15.00, ti idi u 15.05..." Poenta je bila da radom i znanjem pokažem da sam klasa i to mi je ostalo do dan-danas.

Jeste li u vezi sa ovom pričom prokomentarisali da u Srbiji četiri čoveka iste struke ne mogu nikako da se slože?

– Povod za tu moju izjavu je druženje sa Zdravkom Čolićem, s kojim se od prvog dana družim bez interesa. Čola je velika zvezda i u jednom trenutku krenula su čaršijska ogovaranja njega, Gage Nikolića, Frana Lasića i Nevena Boškovića. Pričalo se svašta, što naravno nije bila istina, jer svi oni su normalni ljudi koji su imali mnogo devojaka. Da ne kažem kako su bili švaleri. Ali zloba kod Srba učini svoje i stoga im je lakše da takve ljude omalovažavaju kako bi se oni sami osećali bolje. Ja sam drugačije razmišljao, pridružio sam se pobednicima i proveo lepu mladost. Prosto kao pasulj.

E sad... Može li direktniji odgovor na pređašnje pitanje?

– Napisaću knjigu pod naslovom "Kompleksi su neizlečiva bolest intelektualaca!" Ta ideja se, između ostalog, dopala nekim mojim prijateljima psihijatrima i književnicima. Jednostavno, hirurzi iz sujete vole da se takmiče između sebe ko ima više pacijenata, ko je brži, bolji. Nesvesno su sujetni. U jednom trenutku dođu do granice kad se deli "kolač" i kad neko treba da bude načelnik. Ko god to da postane, počinje da mrzi ovu trojicu. Isto tako pevači prebrojavaju koncerte i glumci uloge. Ima nešto prokleto u nama. U politici nam je tako od Karađorđa naovamo!

U vrhunski sport ste ušli kao lekar košarkaša Partizana i kasnije reprezentacije. Pod kojim okolnostima se to dogodilo?

– Važne životne odluke oduvek sam donosio vrlo brzo. U to vreme sam bio na specijalizaciji iz hirurgije zajedno sa danas velikim imenom naše ortopedije Slavkom Tomićem. U lekarskoj komisiji FK Partizan bio je jedan rendgenolog, jedan zubar, jedan ginekolog i jedan lekar opšte prakse. Kaže najstariji, taj rendgenolog kako će on biti lekar prvog tima, zubar će biti u drugom timu, a lekar opšte prakse u mladom timu. Ja onda upitam postoje li u klubu petlići ili možda neko obdanište. Doviđenja – prijatno. Okrenem se i odem.

Verovatno nisu ni pokušali da vas zadrže?

– Sad bi neko rekao – što nisi malo istrpeo. Ali ja sam takav. Šta se dešava dalje? U bašti stadiona JNA sedi Dragan Kićanović koji mi je kasnije bio venčani kum. Ugleda me Kića i upita gde sam, šta radim. Ja mu ispričam isto što i vama sad. A on će meni da im je potreban lekar i doda da imaju sjajnu generaciju mladih igrača na čelu sa Divcem, Paspaljem, Đorđevićem, Danilovićem i ostalim.

Verovatno ste pristali "na jedan"?

– Naravno. Tako se priključim ekipi i ubzo prvi lekar napravi grešku tako što je zvao telefonom i pitao kako su igrači. Dođe do glasanja ko će od nas dvojice biti glavni. Digne Grbović ruku, obrati se Paspalju i kaže da su njih dvojica najstariji i kao takvi donose odluku da ubuduće ja vodim brigu o njihovom zdravlju. Dan-danas sam Grbi i Palji zahvalan na tome.

S koliko trenera ste sarađivali?

– Sa njih 14. Igrom slučaja, počeo sam s Duletom Vujoševićem i završio s Duletom Vujoševićem. Na početku mi je dosta pomogao prof. Aca Nikolić koji mi je savetovao da uvek budem na treningu kako bih tačno video kako se igrač povredio, a ne da mi ga donesu. Jedino opravdanje za neprisustvovanje treningu tokom tih 15 godina bili su dečji rođendani, svadbe i sahrane. Bukvalno sam padao na nos, ali se ne žalim. Lepo mi je bilo.

Da li vam je nešto govorilo da imate "posla" s budućim šampionima Evrope?

– Uvek ističem da sam bio jedan šraf koji nije iz košarke, nego iz medicine. Ono što znam to je da te 1992. godine niko nije mogao da sanja kako je to šampionska generacija. Da vas podsetim, Divac i Paspalj su otišli, iz jednog IMT-a koji se raspadao došli su Dragutinović i Koprivica, iz NAP-a je stigao Rebrača koji je bio rezerva Šilobadu i Stevanoviću, a Lončar je došao iz Kragujevca. Ista priča kao ovaj sadašnji tim koji Dule pravi... I to je velika Partizanova umetnost da stvara igrače. Sistem rada im je fantastičan. Da se ne ljute u Zvezdi, Nebojša Ilić je veliko ime, Saša Obradović takođe, ali u poslednjih 40 godina u reprezentaciji dominiraju Partizanovi igrači rasuti po svetu.

Po čemu pamtite saradnju sa velikim Sašom Đorđevićem?

– Ja njega obožavam. Čitao sam kasnije po novinama da on, Divac i Danilović nisu međusobno govorili. To su oni izjavili, da ne ispadne da sam ja rekao, međutim to stručni štab tada nije interesovalo. Uostalom, nismo ni znali da ne govore, jer su na terenu bili vrhunski profesionalci. Išla je ta lopta uvek gde treba! To govori o njihovoj veličini i zato su bili veliki igrači. I još da pomenem ovu epizodu. Jednom sam Đorđeviću davao infuziju u stanu, a on je za to vreme drugom rukom držao daljinski upravljač i analizirao igru nekog crnoputog igrača Makabija protiv koga sutradan igra. Ponašao se kao da je kod frizera dok mu je sestra bola venu iglom. Nikad to neću zaboraviti.

Zašto ste prekinuli saradnju sa crno-belima?

– Došlo je do nesporazuma. Pošteno, ponudili su mi da, usled moje prezauzetosti, dovedu još jednog lekara koji bi sedeo na klupi dok bih ja bio konsultant. Doživeo sam to kao uvredu, a ne bih da su mi objasnili da bi trebalo polako da pripremam naslednika.

Idete li na utakmice?

– Jedno vreme nisam, bio sam ljut, ali sam krenuo opet.

Da li ste konačno u prilici da raspolažete nekim slobodnim vremenom, izlazite li?

– Još se dobro držim, mladolik sam, ne farbam kosu, mada mi niko ne veruje da je u pitanju genetika i vedar duh, a-ha-ha.

Ranije sam morao da vadim ličnu kartu i dokazujem da imam 21 godinu, a sad moram da dokazujem da imam 60, ali to činim s ponosom. Sad sam u nekoj fazi kad subotom i nedeljom pre podne sednem u neki "nefensi" kafić i s dobrim drugarima popijem kafu i neko piće pred ručak. Ćaskamo o klasičnim muškim temama, politici, sportu, ko je nekad bio švaler, ko je uspeo, ko je propao! Gledam da se družim sa šaljivdžijama, volim te razgovore za dušu koji me opuštaju...

RIJALITI ŠOU – TAKMIČENJE GLUPIH AVGUSTA

Gledate li televiziju, možda neki rijaliti šou?

– Ministar kulture bi trebalo da zavede red u srpskim medijima. Rijaliti šou! Znate li šta je to?! To je jedan besmislen svet koji ima vremena da tri meseca sedi na nekoj farmi i dvoru i budu nagrađeni za to što glume budale i zasmejavaju narod. Pravo takmičenje Glupih Avgusta. Svi koji su učestvovali to su za mene. Kažu, ima to i na Zapadu. Pa šta. Mi to nećemo!

TREBA BITI REALAN

Da li je bilo potrebe da se pored šmekerskog izgleda, zarad šarmiranja devojčica, malo bavite i sportom?

– Mi smo u Prvoj beogradskoj gimnaziji igrali trule kobile i tu bi se devojčice okupile da vide ko će najviše da se razbije. Posebno je bilo isticanja na časovima fiskulture. Kakvi noževi i pajseri! Konkretno, što se tiče sporta, jedno vreme sam trenirao u OFK Beogradu u generaciji sa Petrom Borotom. Samo, nisam bio poseban talenat. Uvek sam imao objektivnu sliku o sebi. Iz tog razloga sam i Tamari Bakić rekao da ako me iz publike budu gledali belo i posle tri-četiri revije niko ne upre prstom u mene i ne pita ko sam, silazim s piste. Lepo je imati zdrave ambicije, samo pritom treba biti realan. A naši ljudi veoma često imaju nerealne ambicije.

izvor :