Kako smo pojeli morske pse?

Otkako ronim, a to je podosta vremena, svaka dobra ronilačka priča počinjala je sa "… tu smo mi mirno ronili, a onda su se pojavili morski psi…"

Uvek smo sa žarom u očima, prepričavali ko je i gde video morske pse poznatije kao ajkule, jer i pored hiljada sati ronjenja nije baš bilo lako naići na njih.

Oni koji se nisu bavili ronjejem uvek su nam postavljali isto pitanje "Zar se ne plašite ajkula dok ronite…", a mi smo sa blagim osmehom, koji je trebalo da dokaže našu neustrašivost i sa puno detalja opisivali kako i gde smo ih videli i kako u stvari one imaju više razloga za strah od nas nego mi od njih.

Nažalost, to naše mladalačko ronilačko hvalisanje poslednjih godina pretvorilo se u stvarnost.

Ljudi su vekovima pokušavali da nađu siguran način kako da se zaštite od napada ajkula. Iako postoji dosta izuma i tehnika koje su smislili da se zaštite i sačuvaju, kako ne bi završili u čeljustima neke od ajkula u morima i okeanima sveta, izgleda da je najzad pronađen čarobni napitak koji će nas zauvek sačuvati od ovih morskih nemani.

Parčići šunke, komadići pilećeg belog mesa, sitno iseckana biljka surimi, jedno jaje, malo đumbura i dosta vode…To su sastojci čudesnog napitka koji skuvan na tihoj vatri i pomešani sa komadićima peraja tih istih strašnih nemani, ima sve šanse da nas zauvek sačuva od ajkula i pruži nam sigurnost dok se brčkamo na nekoj plaži ili ronimo.

Prednost tog čarobnog napitka koji štiti od ajkula je što čak i ne moraju da ga piju oni koji se kupaju ili rone, već ga hiljade kilometara daleko popiju nepoznati gosti nekog luksuznog restorana ili zvanice na nekoj od svadbi koje se organizuju u Kini.

Kao i sve što je u vezi sa Kinom, priča o čarobnom napitku koji će nas sačuvati od ajkula, počinje jako davno, za vreme vladavine dinastije Ming koja je od XIV do XVII veka vladala tim delom sveta. Carski simboli moći i besmrtnosti pokazivani su između ostalog i kroz jela koje su carevi i mandarini imali u svom jelovniku. Jedno od tih božanskih jela bila je i supa od ajkulinih peraja. Onaj koji je nju služio morao je da ima carski status i da služenjem tako napravljene supe istakne njene lekovite osobine, podstakne potenciju i ukatko demonstrira svoju moć.

Rast ekonomske moći i razvoj Kine doneo je sa sobom želju sve većeg broja običnih smrtnika da se počaste ovom tradicionalno carskom poslasticom. Zamisliti kinesku svadbu bez supe od ajkulinih peraja bili bi isto kao zamisliti srpski svadbeni ručak bez pečenja ili sarme. Danas nijedna i malo uglednija svadba u Kini ne može da se zamisli bez supe od ajkulinih peraja kao predjela, nijedan ozbiljan poslovni ručak ne može da počne bez nje.

Cena ovog čarobnog napitka i dalje je u boljim restoranima takva da se mnogima zavrti u glavi, tako da u zavisnosti od restorana u kojem se jede može da varira od 100 do 600 EUR po porciji. No, za one koji baš i nemaju toliko para situacija nije loša jer u svakoj samoposluzi mogu se naći konzerve pune supe od ajkulinih peraja koje je lako podgrejati u mikrotalasnoj peći.

I dok su stari mandarini njen ukus cenili zbog verovanja da želatin koji se dobija iz ajkulinih peraja utiče povoljno na ten i na potenciju, današnji mandarinčići koji mogu da je priušte u skupim restoranima to rade iz čistog prestiža.

Supa od ajkulinih peraja, koja krasi trpeze mnogih gozbi pre svega Kine a bogami i po celom svetu ima svoj razarajući efekat na populaciju ajkula u morima i okeanima sveta. Godišnje se u svetu ubije preko 200.000 tona ajkula da bi se sa njih skinulo 8.000 tona peraja.

Uhvaćene zbog svoje prirodne alavosti neumorne grabljivice na parangal ili u mrežu privučene drugom uhvaćenom ribom, milioni ajkula svih veličina izvlače se na palube ribarskih brodova gde im se brutalno odsecaju leđna i grudna peraja a pošto njihovo meso nema komercijalnu vrednost osakaćene se bacaju nazad u okean gde umiru ili postaju,gle paradoksa hrana drugim ribama, jer bez peraja ne mogu da se kreću.

Osušena na suncu na palubi ribarskih brodova ili na terasi ribarske kuće, lepo upakovana peraja se prodaju restoranima i samoposlugama gde svaka domaćica može od njih da napravi jednostavnu supu. Skine im se tvrda koža, ostave se preko noći u mlakoj vodi, ujutro se ostruže želatinasta masa koja pokriva hrskavicu i sve je spremno za gozbu...

Iako nisu dokazana nikakva hranljiva svojstva, a još manje magični efekti supe od ajklinih peraja, tradicija i dalje nalaže da se cenjeni gosti na svadbama u Kini kao oni koji mogu da plate astronomsku cenu po restoranima, počaste ovom poslasticom.

Dok jedu manje više bezukusnu supu, malo ko od njih će da se zebrine što je u Tasmaniji gotovo nestalo jastoga čiji je izvoz bilo glavni izvor prihoda ovog ostrva na jugu naše planete. Pošto su zbog svojih peraja potamanjene gotovo sve ajkule oko Tasmanije, broj hobotnica koje su jedna od omiljenih ajkulinih poslastica, je toliko narastao da su jednostavno pojele gotovo sve jastoge koji su opet njihova omiljena hrana.

Brzina kojom se tamani nekadašnji kralj okeana mora i strah i trepet za mnoge kupače, dovela je do toga da čak i Ujedinjene nacije donesu rezoluciju o zaštiti njihovih prava. Kineska vlada zabranila je da se supa od ajkulinih peraja služi na zvaničnim banketima, reklame protiv upotrebe supe krase zvezde kao što je košarkaš Yao Ming ili gimnastičar Li Ning.

No, nažalost kao i uvek naše ljudske reakcije u vidu svesne akcije za zaštitu nečega što smo već upropastili pretvorile su se u nemušt pokušaj. Prirodni lanac ishrane u okeanima tamanjenjem ajkula ostao je bez važne karike koja je održavala raznolikost eko sistema koji milionima godina uspostavlja svoj red.

Ali time što smi ih gotovo istrebili opasnost od toga da nastradamo od ajkula nije sasvim nestala.

Statistike pokazuju da i dalje godišnje oko 5 ljudi na planeti bude pojedeno ili raskomadano dok se kupa ili roni ali zato od trovanja supom ili alergije koju ona izaziva glavom plati svoj ekstravagantni banket više od 250 ljudi...

I tako iako smo i dalje daleko od svesti o tome da je lanac ishrane u prirodi stvaran milionima godina osetljiv na naše prohteve i navike a još više na ekonomske izazove koji nas često vode u ćorsokak , srljamo u grešku koju nećemo moći lako da ispravimo.

Od svake ajkule koja se ubije, koriste se samo peraja što je samo 2% njene težine dok se ostatak baca nazad u okean. Suvozemnim rečnikom ovaku obest možemo ilustrovali izrekom da ubijamo kravu zbog šnicle no u ovom slučaju ubiti ajkulu zbog peraja, je otprilike isto...

Znajući da su ajkule uglavnom živorotke i da rađaju po jedno mladunče kojem treba oko 15 godina da postane prava ajkula možemo da shvatimo da ritam kojim se još uvek pune trpeze restorana bljutavom supom od ajkulinih peraja ne ostavlja ni mnimalne šanse da se prirodno obnovi njihova populacija i spasu od popunog istrebljenja.

Ako se pokolj ajkula nastavi ovim ritmom u ovom veku kupači na plažama i ronioci mogu da se opuste jer opasnost od ajkula neće da ih vreba iz vode, već sa trpaza restorana. Retke preživele primerke ajkula čuvaćemo u velikim akvarijumima a mi koji smo imali prilike da ih u prošlosti vidimo u prirodi pod vodom pričaćemo u stilu "… ja sam ih video, još dok su živele u morima …" mada nam možda to tada neće niko verovati.

U dubini okeana skrivene od smrtonosnih mreža i parangala malobrojne preživele ajkule će svojim malim ajkulama pevati jedan stari gotovo zaboravljeni hit grupe "Metak": Da mi je biti morski pas, bar jedan dan, jedan sat, jedan tren,
biti morski pas. Imao bih lijepe ralje,
plivao bih dalje, dalje,
pratio bih ledolomce,
čekao bih brodolomce,
gutao bih sve od reda,
ribe, zvijezde i torpeda, kante, barke, razglednice,
plutače i podmornice. Imao bih oštre zube
za konzerve i za tube
ronio bih nemilice
ispod neke kobilice
i bio bih na sve spreman
kao prava morska neman…

(Autor teksta: Slobodan Mihajlović, Instruktor CMAS-M2N3E)