Goran Dugandžija - Duga system Beograd
Kada na ulazu u baštu restorana „Daka“ uočite gospodina u crnom odelu, sa tašnom i diskretnim naočarima, dođe vam da se zapitate: sa kim bi to trebalo da ručate? Dogovorili ste se sa građevincem, a dolazi vam neko ko izgleda kao ministar finansija. Doduše, ne kao aktuelni, već više kao Lazar Paču. Ili, kao direktor neke inostrane banke.
Iako siguran da je stigao tačno u minut, pravi ležeran potez rukom i gleda na sat. Nema kravatu.
„Dugandžija, drago mi je“.
I nama. To je naš čovek. Osnivač i vlasnik Duga systema, preduzeća za projektovanje i izvođenje građevinskih, zanatskih i instalaterskih radova na stambenim, poslovnim i industrijskim objektima. Diplomirani je inženjer arhitekture.
Analitičan
„Ekonomist? Znam. Dobre su to novine. Osim Politike, imao sam prilike i njega da čitam“, konstatuje pre aperitiva. Za aperitiv, kajsijevača. „Devedesetih smo prvo morali da naučimo da čitamo novine“. Kada već pominje devedesete, zašto onda Politika? „Volim analitičnost, a to kod njih, sada mogu da pronađem“. Novine čita ujutru. Jučerašnje. Neko bi rekao - bajate. „Ja u novinama ne čitam vesti. To vidim u naslovima u jutarnjem televizijskom programu. Pomenuo sam već, ja novine analiziram“. Ujutru se još i dugo tušira. Kaže da ga to dobro opušta. „Ako će mi biti dan stresan, ne treba barem da počne tako“.
Naručuje juneći biftek i, standardnu, paradajz salatu. „Uživam u jelu“. Priznaje da je gurman, mada ne jede slatkiše i hleb, koji voli, pogotovo crni.
Da, racionalan je i analitičan i u poslu. „Nema posla bez dobrog plana. Nema ga ni bez rizika, ali ja rizikujem tek kada nešto dobro isproveravam“. Hoće reći, kad ustanovi da se rizik isplati. No, nije paranoičan.
Pitamo da li je bio analitičan i pri izboru supruge? „Upoznao sam je, tako da kažem, slučajno. I nisam mnogo razmišljao“, iskren je Dugandžija. Radili su zajedno na jednom projektu. Ona je takođe arhitekta. „Nisam se dugo zadržavao u vezama. Nekako sam uvek znao koliko će da traju. Kod Ljiljane to nije bio slučaj. Postala je majka moje dece“. Ima dve ćerke. Svaki roditelj voli svoju decu. Ova rečenica, u konkretnom slučaju, nije „izmišljanje tople vode“. Naime, kada Goran Dugandžija priča o svojim ćerkama, to deluje jako uverljivo. Sve vam kaže mimika lica i njegove oči. Za razliku od mlađe kćeri kod koje, kako kaže, mora još da radi na samopouzdanju i buđenju potencijala koji ima, starija je isuviše sigurna u sebe. Dobri su đaci a Goran ih savetuje da u životu nekad bolje prolaze i oni ne tako dobri đaci, ali vrsni plivači kroz život. „Jednom prilikom sam starijoj ćerki ponudio 100 evra da mi donese jedinicu iz škole. Razmišljala je, a onda mi rekla kako ne pristaje na dogovor pošto je njen trud daleko vredniji“.
Na pitanje o „definiciji braka“ se namršti. Dobro, čuli ste da neki kažu kako je brak ugovor. „Hm... Šta su onda deca? Da ja vama kažem! Doći će trenutak kad ćete upoznati neku osobu i oženićete se, ma koliko godina da imate, jer ćete znati da je ta ona prava. Kada shvatite da može da bude majka vaše dece“, jasan je Dugandžija.
Koreni
Inače, prezime Dugandžija je iz Like, odakle mu se otac doselio u Beograd. Živo se seća detinjstva i vremena kada je kao dete odlazio u Liku. Odlazio je tamo i kasnije. A danas? Spušta glavu i daje negativan odgovor. „Ne... nemam gde da odem“, jedva da izgovori spuštene glave. U poslednjem ratu su mu zapalili kuću.
Seća se kako je sa majkom dolazio iz Grocke u Beograd. „Nije mi se mnogo išlo, ali mi je zauzvrat kupovala loptu. Pošto je uvek probušim, često sam joj pravio društvo“. Goranova majka se, godinama, u Ruskoj ambasadi i Crvenom Krstu raspitivala o bratu njene majke, Arseniju Radiću, Srbinu koji je napravio zavidnu političku karijeru posle Oktobarske revolucije u Rusiji.
Konačno, devedesetih godina prošlog veka upoznao je Arsenija Radića, ali mlađeg - unuka starog Arsenija Radića, kome je iz zvanične biografije izbrisan podatak o poreklu. Moralo se, zbog zaštite njegove porodice u Kraljevini Jugoslaviji.
Nije se opekao u životu. Ili, bolje reći, nisu ga opekli, pa nije od onih koji prijatelje mogu da nabroje na prste jedne ruke. „Imam dosta prijatelja i još uvek ih stičem. A negativno iskustvo nisam imao zato što ne mešam posao i prijateljstvo“, konstatuje.
Deluje sigurno. Nikad nije radio u državnoj firmi. „Otac moje supruge je bio sumnjičav po putanju sudbine svoje jedinice“, kaže uz osmeh. Za razliku od svog oca i pretka Arsenija Radića, nije voleo komunizam. „Igrao sam nagradnu igru u Politikinom zabavniku i pitanje je bilo ko će pre sleteti na mesec - Rusi ili Amerikanci? Znate da je dečacima otac neka vrsta idola. Pričao mi je kako su Rusi velika sila i nacija koja se podigla iz bede, imperija. Da je neminovno da oni budu prvi. Zaokružio sam Ruse i prvi put video da je moj otac pogrešio“. To objašnjava ideološkom zaslepljenošću. On, inače nije član ni jedne političke organizacije. Ne bi se nazvao ni simpatizerom, ali ima favorite. „Mene politika zanima svake četvrte godine. Podržavam one koji znaju da vode racionalnu i realnu politiku“. Koristi izraz „mi Srbi“. Objašnjava i zašto. „Ne mislim da smo nebeski narod. Ali nismo ni najgori. Svaki narod je u svojoj istoriji radio neke ružne stvari“.
Vlasnik je preduzeća, ali izgleda nije škrt. „Čuo sam od drugih da moji radnici imaju dobro mišljenje o meni“. Hrani se u elitnim restoranima, a nije snob. Upravo odgriza pola čena belog luka. „Beli luk ima neverovatnu aromu“. Porodičan, a nije mu strana kafana. „Nemam baš mnogo vremena. Volim da odem u Fresku“. U kafani voli da naruči narodne izvorne pesme, čije naslove ne želi da pomene.
Kaže da i u kući, on i njegova porodica, ne mogu bez muzike. „Za vreme studija slušao sam klasiku“, objašnjava svoj muzički ukus. A ako bi primetio da iz ćerkinog školskog ranca viri disk neke pevačice novokomponovane muzike? „Ne bih je prekorio. Siguran sam da to nije njen izbor. S druge strane, nije loše ni da se upozna sa tim, kako bi znala da se ukopi u različite vrste društava“, smireno će Dugandžija.
Navijač
Navija za Partizan i pamti sve utakmice na kojima je bio. Prvu, na koju je otišao kao vojnik. Drugu, na koju ga je odvela devojka. I treću, kada je sa prijateljem otišao u Madrid da gleda Real protiv Partizana.
Ne žali pare na putovanja. „Na početku braka, supruzi sam na televiziji pokazivao turističke destinacije na koje ću da je vodim, mada nam budućnost tada nije bila tako izvesna“. Vezuje se za predmete. „Još uvek imam olovku i digitron sa studija. Volim i ovaj sat“, kaže pokazujući na Brajtling.
Voli i košarku. „Prva asocijacija na sport mi je košarka“. A prva asocijacija na roman? „Moja supruga i ćerke su na letovanje ponele veliki broj knjiga. A ja projekte iz Privredne komore“, sugeriše na svoj škrt, lički način kako je preokupiran poslom. Priznaje da mu se u muzici, književnosti, pa i arhitekturi sviđa „koketiranje sa vremenom“, da neko delo ostavi trag.
A ona ozbiljnost i držanje na početku razgovora? To je, čini nam se, posledica nedovoljne opuštenosti posle napornog dana.
poziv na pretplatu na na www.ekonomist.co.yu