Jelena Bogavac, rediteljka - Na Senjaku retko ko nije Zvezdaš!

Jelena Bogavac (Foto: mozzart sport)

Rediteljka kultne predstave "North Force" o navijačima Crvene zvezde, koja je zbog ne baš svakidašnje teatarske publike proglašena kao visoko rizična, pričala nam je o odrastanju uz komšije "Ultra bojse", kao i o sportskim poduhvatima, od učenja plivanja na otvorenom toku Dunava kod Belegiša do skakanja padobranom.

Da joj skrenemo misli s kulturne politike u Srbiji i teatra obrazovanja kojim se, zajedno sa sestom Milenom, dramskom spisateljicom, već dugo bavi, pozvali smo rediteljku Jelenu Bogavac da uz kaficu proćaskamo i o sportu, temi o kojoj ona ima šta da kaže, ali kako uz smeh objašnjava, niko da je pita. Režirala je nedavno u Pirotu predstavu "Pola-pola" po tekstu Milene Bogavac, o deci iz razvedenih brakova. Tekst je nastao nakon rezultata istraživanja koji pokazuju da je Srbija prva u regionu po broju razvoda, te da se svaki peti brak završi pred sudom. Zadovoljna je kako je to pirotski ansambl izneo i čeka prvo gostovanje, beogradsku premijeru 16. aprila u BITEF teatru.

Kako je tekao vaš tinejdžerski period, koje su vam bile preokupacije?

– Velika je razlika u odnosu na život od pre 30 godina ili 20 i danas kada mi je dete mlado. Počevši od toga da sam na Senjaku učila da vozim skejt, bicikl i rolšue u Kozjačkoj ulici, a kroz nju moje dete sada jedva može da prođe šunjajući s trotoarom. Senjak se demografski promenio. Postao je fensi kraj. Nije više onakvo "selo" kakvog se ja sećam iz detinjstva.

Šta vam je bolje išlo, rolšue ili skejt?

– Ma sve mi je dobro išlo, ja sam veliki sportista. Sve veštine sam savladala, i skijanje, klizanje...

U čemu ste, onako bili "glavni u kraju"?

– U svemu, a-ha-ha! Sećam se nekih susreta škola sa Starog grada i Senjaka na kojima je uvek izbijala frka. Bila sam negde šesti razred, družila sam se sa jednom ekipom iz Starog grada, i dolazim sa tog susreta na Senjak, a neki lokalni momci mi viču: "Jelena Bogavac, gde ti je banda?" Ali tada je to bilo OK, bavili smo se svim sportovima, petkom smo imali obavezu da idemo na bazen. Posle sam čak nastavila da treniram ženski vaterpolo...

Gde?

– Na Banjici. Bila sam tada student političkih nauka...

I kako je to izgledalo?

– Super. Trener nam je bio izvesni Novica iz Partizana. Drugog dana nam je rekao da isečemo nokte... I, naravno, da nosimo dva kostima – kada te drugarice iz suprotnog tima kidaju u vodi da bar jedan ostane na mestu. Čini mi se da su deca i sada angažovana na vannastavnim aktivnostima, samo što je njihova mogućnost slobodnog kretanja potpuno sužena. U stvari je sve isto, samo što ih danas vode mame i tate jer su izloženi nekoj vrsti urbane izolacije. To je sada negde i prirodno i normalno, i ja ću kao majka sutra tako postupati. A kada smo mi bili klinci, bilo je uobičajeno da izletiš napolje i da dođeš kući s prvim mrakom.

Gde je bilo glavno senjačko igralište?

– Majdan, samo što to danas nije Pionirski park, već kafić. A zamislite sada da ja pustim svog Borisa tamo. Taj način života je završen.

Jeste li bili i u senjačkoj fudbalskoj ekipi?

– Čitavog detinjstva sam se bavila sportom. Išla sam na sve što se moglo i na hipodrom da jašem.

Čija je to bila ideja?

– Ja sam htela, a moji su hteli sve što sam ja poželela. Ne sećam se ko je to inicirao, ali jahala sam kobilu Doliku koja je verovatno bila samo za nas jahače-početnike. Potom je ona uginula i ja sam užasno patila.

Neko staro kljuse?

– Kasnije, kada pomislim na to, shvatam da je ona bila jedna obična raga koju nisam mogla nikako ni da podbodem, a kamoli da naučim da jašem. A išla sam na jahanje dve-tri godine.

(Foto: mozzart sport)

Zar vas nisu devojčice, drugarice, zavideći govorile da jahanje nije dobro jer će vam noge biti u obliku slova "O"?

– Ne, nisam čula za to. A posle, imala sam već 20 i neku, išla sam na hipodrom da se kladim. Jednom sam pogodila četiri konja u nizu i dobila vrlo lepu premiju. Te godine sam bila i u reklamnom džinglu za hipodrom, snimili su me na tribinama sve sa nekim šeširom...

U čemu ste se još u najranijem detinjstvu oprobali?

– Počela sam da skijam sa šest godina. Deda me je naučio da plivam na glavnom toku Dunava...

Gde je deda živeo?

– Deda mi je bio partizan i voleo je da me izlaže tim partizanskim tekovinama i zato i jesam veoma rano inicirana u sve moguće sportske poduhvate. Da plivam sam naučila u Belegišu, tamo je deda napravio vikendicu. Kako krene toplije vreme, april-maj, ja tamo odem sa dedom... Prvo smo vežbali u rukavcima, a potom smo postali atrakcija – preplivavali smo glavni tok Dunava i svi su nas gledali kao potpune ludake.

To mora da je bila priprema – da unuka može da se snađe ako neki novi drug Tito opet naredi da se sruši most?

– On je bio komesar Prve proleterske brigade i mene je vaspitao u tom duhu.

A gde ste naučili da skijate?

– Roditelji su me često vodili na Jahorinu. U to vreme odlazak u Bosnu na skijanje je bilo popularno. I, naravno, pošto roditelji nisu hteli po ceo dan na planini da vode računa o deci davali su nas u školu skijanja. A tada je bilo mnogo više dece. Danas na čitavom Senjaku ne mogu svom detetu da nađem sedam drugara, a ranije kada smo išli na porodično skijanje išlo je po desetoro dece. Tako da smo mi svake zime išli u školu skijanja. I lud bi naučio. Program je bio – ostave te posle doručka, za ručak te vrate, pa te ponovo pošalju. Bilo je to svojevrsno ski-obdanište za decu.

I do kada ste pohađali te škole?

– Verovatno dok nisu bili sigurni da mogu sama na stazu. Moj kum Vojin i ja smo pravili haos na skijalištu jer smo bili sigurni na smučkama, od tolikog pohađanja škola skijanja. Jednom smo naređali pola ski-lifta jer nismo umeli dobro da se uhvatimo za žicu. Svi padaju, urlaju: "Čija su ova dva kretena?" A moja majka i kuma samo se elegantno okrenu i odu nizbrdo.

Da li je bilo još takvih dešavanja?

– Uvek sam, pa i sad, mislila da mogu više nego što zaista mogu. Tako sam umela da se zaletim, pređem te neke omladinske staze i nastavim na "stazu smrti" gde su išli odlični skijaši. I moj tata je skijao tu. To me je okuražilo, ali kasno sam shvatila da ne mogu da se zaustavim. Dok su ostali odvikivali "padni Jeco, padni" otac se isprečio ispred mene zbog čega je danima imao modrice na grudima od siline udarca. Dobro mu kosti nisam polomila.

Da li vas je sestra Minja pratla u vašim sportskim avanturama?

– Nije, između nas je razlika 10 godina. Uslovno rečeno ona je slobodnije živela, nisu je terali na sve i svašta, a i stvari u zemlji su se promenile, pre svega ekonomski. Nije više bilo skijanja četiri puta godišnje. Ona je rasla sa većim intelektualnim predznakom, a manje je volela da se bavi sportom.

Nije morala da preplivava Dunav?

– Minja nije taj tip. Ona je tražila da nauči da čita sa četiri godine jer joj je dojadilo da živi u porodici koja je kao čitalački klub, svako uzme svoje novine, a ona jedina nepismena. Prva slova je naučila sa tatine Drine bez filtera. Tako je Minja samouka kao Vuk Karadžić.

A koji su vama još sportovi "prošli kroz ruke"?

– Išla sam na klizanje u halu Pionir još kao baš mala. Tata je dobro klizao i on me na učio. Kasnije, u pubertetu, glavni izlazak nam je bio klizanje u Pioniru od pola devet uveče. Puste muziku, svi se vozimo u krug i šmekamo. Par za klizanje mi je bila kuma Jelena. Bile smo debeljuškaste, volele smo klizanje i crveni karmin.

A tamo su vam bile simpatije?

– Naravno. Jednom su nam na u Pioniru ukrali cipele pa smo se kući vraćale u klizaljkama. Sve smo išle tak-tak-tak, i tešile se pričajući kako će ljudi misliti da se vraćamo iz neviđenog provoda i da smo u štiklama. A naročito nam je bilo važno da nas ne vidi drugarica iz škole koja je živela u Kozjačkoj ulici, protiv koje smo se borile. Da ne pomisli da smo jadnice...

(Foto: mozzart sport)

Dobro vam idu zimski sportovi...

– Ipak sam više volela da plivam. Jedna baba nam je imala stan u Poreču, deda u Tivtu i umeli su da me pošalju na more i pre završetka škole. U Istri smo se naplivale, a u Boki je bila glavna atrakcija da igramo vaterpolo sa dečacima. I sad volim da odem na plivanje, ali sve ređe. Posle porođaja sam krenula ponovo, uslovno svesna sportskog potencijala koji je nestao još u danima o kojima sam vam pričala. Išla sam u teretanu kod Marka Petrovića dve godine, i stvarno mi je pomoglo. Prvi turbotrening traje tri meseca i za to vreme se izreguliše metabolizam.

I da li su prepoznali u teretani sve vaše sportske potencijale?

– Naravno, kada se ima dobra podloga...

Da li je vaš sin počeo nešto da trenira?

– Boris ima pet godina, i baš planiramo da krenemo sa njim na plivanje na Stari DIF. U vikendici imamo bazenčić pa će i on, kao i mama, da nauči da pliva u Belegišu.

Ko je uticao na vas dve da odaberete crveno-bele?

– Život u Ulici Petra Mrkonjića, odakle je jedna od najvažnijih navijačkih frakcija "Ultra bojsi".Na Senjaku retko ko nije zvezdaš. Pre više od 10 godina Minja i ja smo u BITEF-u radile predstavu "North Force", o Zvezdinim navijačima. Dugo se igrala, dobro prošla, a na svakom izvođenju smo imali obezbeđenje kao za tekmu – dve marice i brdo policajaca. Bila je to kao predstava visokog rizika jer su na nju dolazili navijači. Oni su izvanredna pozorišna publika.

Jeste li odlazili kao mlađi sa komšijama na utakmice?

– Minja jeste, a ja nisam iako je cela ulica bila navijačka. Mnoge komšije, deca bila su učlanjena u Zvezdine navijače i pre rođenja. Fatalistički kraj. Možda se sada, u ovim novim generacijama nešto i promenilo, ne znam.

Ostale su vam samo borilačke veštine, da ih pomenemo?

– Baš smo koleginica i ja htele da idemo na taj-či, prošle godine smo se još dogovarale. Manje-više nam se svidelo što su nam rekli da možemo da kupimo i odelo za to. Naravno, pomislile smo da će to biti neke "tajči" haljinice, ali nismo otišle. Donedavno sam uz teretanu, traku, kombinovala jogu i bilo mi je fenomenalno.

I, na kraju, koji od vaših sportova je vašim roditeljima služio za "hvatanje za glavu"?

– Ženski vaterpolo im je bio skandal. Pravo iz filološke gimnazije sam upisala diplomatiju. Odem s fakultetom prvi put na plivanje, dođem i kažem: "E, ja i drugarica primljene smo da treniramo u ženskom klubu".

Drugovi pioniri i tigrasti kupaći

– U školi sam bila omladinska predvodnica i na plivanju na Banjici sam trebala da poželim našim prijateljima srećan ulazak u Omladinski savez. Naravno, morala sam da budem u kupaćem kostimu jer sam posle plivala. A već tada sam htela da izgledam seksi. Derište. Imala sam pionirsku kapu i maramu, obula nanule sa štiklom od 10 centimetara i kostim za koji sam specijalno za tu priliku naterala baba-tetku da mi kupi, jer mi ga niko drugi ne bi kupio pošto je ceo bio u tigarastom dezenu. Svi su me posle zezali u školi kako sam se pojavila u tom izdanju i svečano počela: "Drugovi, pioniri...".

Još sanjam pad u prazno

– Skočila sam padobranom na sportskom aerodromu u Novom Sadu. Za to je kriv moj prijatelj Siniša, tada evropski šampion u skoku na metu. Posle vrlo kratke obuke sam skočila prvi i poslednji put. I dalje često sanjam da padam u prazno... Kako nisam bila preterano obučena nisam umela da "legnem na vetar", skupila sam se od frke i tumbala... Pala sam u njivu, vrlo blizu aerodroma. Dovučem padobran, a oni svi stali u špalir... Običaj je da te posle prvog skoka šutiraju u zadnjicu. Kasnije, kada su moja majka i tetka gledale snimak mog skoka neprestano su jaukale iako ja sedim, živa i zdrava sa njima.

Piše: Biljana Bošnjak Draganović

izvor :