Ivan Rašković, arhitekta - Perajima po Jadranu, štapovima do Musale

(Ivan Rašković)

Za njega ne biste pomislili da je ljubitelj vojne istorije. Verovatno, ni da mu je želja da osvoji Musalu. A možda ni to da je pasionirani ronilac. Međutim, svi koji ga dobro poznaju znaju da je veliki ljubitelj prirode. Ali, pre svega, arhitekture.

Ivana Raškovića je u Bulevar kralja Aleksandra 73 dovelo lepo crtanje, a ostanak mu obezbedilo konstantno usavršavanje i veliko zalaganje za svoju profesiju. Nedavno je imenovan za vanrednog profesora, a povodom toga na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu je prikazana izložba njegovih stručno-umetničkih ostvarenja.

Osvrćući se na dosadašnji put arhitekture, Rašković je uveren da je napravio dobar izbor. Tvrdi da je sistem nastave i kvalitet odnosa profesora i studenata danas daleko bolji nego kada je on bio sa druge strane katedre.

- Fakultet samo napreduje. Možda to nećete čuti od mnogih kolega. Voleo bih da danas studiram. Ranije je bio veoma rigidan sistem, neelastičan program. Imao je stepenike kojima ste morali ići, bez preskakanja i skretanja, a ako vam tako ne odgovara, jedini "izbor" je bio napuštanje fakulteta. Iako sada radimo "po Bolonji" studenti imaju mogućnost izbora, a na njima je da li će to i iskoristiti – kaže na početku svoje priče za "eKapiju" arhitekta Ivan Rašković.

Traženje posla nikad nije bilo lako, a našem sagovorniku je dosta značio savet jednog profesora.

- Kad smo tražili posao, a nikako "da nam krene", profesor nam je rekao da nađemo tablu, na njoj napišemo da radimo projekte i da je zabodemo po kukuruzištima oko Beograda i čekamo da se neko javi. Mi smo bili uvređeni, ali je on na duhovit način hteo da kaže da niko neće da traži posao umesto nas samih.

(Konak manastira Banjska)

Kao student je bio na praksi u "Neimaru" i "Invest birou", a posle diplomiranja je postao asistent profesora Mihaila Živadinovića.

- I tada je bilo pravilo da se za asistente biraju studenti koji su imali potencijala za više oblasti, tako da sam, osim na predmetu u vezi sa projektovanjem, sarađivao i na predmetima crtanja i urbanizma. Na taj način mlad arhitekta ima prilike da se oproba u graničnim disciplinama svog interesovanja. Moj profesionalni put je počeo javnim arhitektonskim konkursima. Prvo su nam otkupljivali radove, posle smo osvajali nagrade, pa prve nagrade, što nas je kvalfikovalo, pa su počeli da stižu i pozivi da se uradi konkretan projekat.

Autorskoj grupi AGM se pridružio "98, gde i danas uspešno sarađuje sa arhitektom i vanrednim profesorom Borislavom Petrovićem i arhitektkinjom Nadom Jelić.

- Pre godinu dana, naš biro je dobio prvu nagradu na internacionalnom konkursu za stambeno-poslovni kompleks u Budvi, među 20 radova koji su pristigli iz celog sveta. Prošle godine je završen konkurs za neprofitne stanove u naselju Ovča, uradili smo idejno rešenje za 150 stanova. Takođe, uradili smo projekat obdaništa u Bloku 61 čije je izvođenje počelo. Radili smo i projekat konaka manastira Banjska. Iako se u poslednje vreme govori o nepostojanju nacionalnih referentnih laboratorija za bezbednost hrane, mi smo radili projekat tih objekata u Batajnici još 2006. Objekti su izgrađeni, ali nisu opremljeni, tako da danas nisu u upotrebi – navodi naš sagovornik neke od projekata na kojima je radio.

Njegoševa

Vračarac je igrom slučaja - rođen je u Kičevskoj ulici, u Njegoševoj je odrastao, gde i danas živi. U šali kaže da se kreće u prečniku od 200 metara.

Detinjstvo pamti po bezbednom odrastanju u centu velegrada, ali i ekonomskoj sigurnosti u tadašnjoj državi.

- Cela zemlja je bila sigurno mesto za odrastanje. Sećam se prve pljačke banke o kojoj se mesec dana u novinama pisalo. To je, u stvari, bio pokušaj pljačke male ekspoziture gde je čistačica metlom oterala pljačkaša. O tome se govorilo kao o čudu. Uvek je bilo malo više ili malo manje žestokih momaka, ali pojam vatrenog oružja je nekada bio nepoznat. Svima je bio obezbeđen posao, nije bilo reči o stresu na poslu. Kasnije sam postao svestan da to nije bilo održivo, to su bili svojevrsni laboratorijski uslovi.

Mesta okupljanja su bila "Akademija", "Klub Studenata Tehnike" (KST), "Bonafides" i nezaobilazna diskoteka "Zvezda" na kraju Knez Mihailove.

- Ceo moj tinejdžerski period je prošao bez kafića, jer ih nije bilo u Beogradu. Prvi kafići u tadašnjoj državi su bili u Zagrebu, tako da nam je prijateljica, koja je došla odatle, objašnjavala kako izgleda kafić. U Beogradu je na jesen 1979. otvoren "Novi papagaj", prvi kafić u koji sam išao. Veze sa istomišljenicima iz cele Jugoslavije su bile veoma jake, a prvenstveno mislim na Zagreb, Sarajevo i Beograd. Pamtim trenutke, kao što je na primer, dogovaranje da se sutradan uveče ode u Zagreb na rođendan čuvenog Igora Kordeje, strip crtača.

Ronilac, skijaš i planinar

Ponosan je na "povlašćeni krug prijatelja" sa kojima se preko nedelje viđa u kafićima, u Njegoševoj ulici, naravno. Vikendi su rezervisani za izlete u prirodi, u razne krajeve Srbije.

- Koristim svaku priliku da odem u prirodu. Paralelno sa tim, volim da nakon dobrog fizičkog i umnog napora provedem neko vreme ispred televizora. U dokolici ne treba preterivati, a mislim da sam dobro izbalansirao rad i odmor.

Od studentskih dana bavi se ronjenjem, tako da je leti često "sa ekipom" u Boki Kotorskoj. Kao obožavalac zimskih sportova, skoro svake zime je na skijama na Kopaoniku.

- Do skoro smo skijali u Austriji, kako ja u šali volim da kažem - "išli smo da obnavljamo mladost". Ove godine sam se vratio svom proverenom Kopaoniku.

(Brodogradilište "Bomex")

Završio je kurs orjentiringa u planinarskom društvu "Pobeda", pa priželjkuje osvajanje Kozjih stena na Kopaoniku.

- Imam velike ambicije kada je planinarenje u pitanju. Jedina prepreka može da bude nedostatak slobodnog vremena zbog obaveza.

Ivan Rašković ima nesvakidašnji hobi, a reč je o skupljanju modela malih vojnika i tenkova, po epohama.

- Veliki sam ljubitelj vojne istorije. Svi se iznenade kad vide zbirku, jer često modele mešaju sa igračkama, a oni u stvari, samo liče na igračke.

Doprinos struci

Doskorašnji predsednik Društva arhitekata Beograda, smatra da bi svaki profesionalac trebalo da da svoj doprinos struci.

- Najveći uspeh koji smo postigli u udruženju je učešće naših ljudi u radnim grupama Ministarstva građevinarstva prethodne Vlade, kada je doneto nekoliko značajnih podzakonskih akata. Reč je o Pravilniku o javnim arhitektonskim konkursima i Pravilniku o minimalnim uslovima za projektovanje stanova i stambenih naselja. To je nešto što direktno utiče na profesiju u najširem smislu.

Kaže da arhitekte sanjaju forme iz bogatijih vremena, ali bi trebalo da se prilagode novoj situaciji, odnosno krizi u građevinskom sektoru.

Sa kolegama iz AGM-a, dobitnik je stručnih priznanja, među kojima su nagrada za arhitekturu kompanije "Novosti" (2010.), nagrada "Ranko Radović" (2009.), tri priznanja Salona arhitekure u Beogradu (1999. 2004. i 2010.), uz dve nominacije za internacionalnu nagradu "Mies Van Der Rohe" (2009. i 2011.).

Smatra da nije sujetan, ali ostavlja drugima da to procenjuju. Nije saznao ni za kakve loše priče o odnosu sa studentima, i na to je ponosan.

- Arhitektonska profesija može biti pogodno tlo za sujetu, jer je u jednom domenu takmičarska disciplina. To je posao čiji rezultati, hteli ne hteli, predstavljaju javnu stvar, jer arhitektura zauzima fizički prostor. Ako ništa drugo, zgradu morate da zaobiđete.

Suzana Obradović