Mirjana Karanović, glumica - Sloboda je privilegija, ali i odgovornost

(Mirjana Karanović)

Glumica Mirjana Karanović na sceni Bitef teatra režira predstavu "Psihoza u 4.48" prema komadu Sare Kejn, čija premijera se očekuje u petak, 10. maja. "Psihoza u 4.48" je poslednje delo kontroverzne Sare Kejn. Scenograf je Gorčin Stojanović, kostimograf Zora Mojsilović, a saradnik za pokret Sonja Vukićević, muziku je komponovao Vlada Pejković, video-materijal je snimio i montirao Stevan Filipović. Igraju Darija Rajšić, Vanja Ejdus i Damjan Kecojević.

Šta vas je podstaklo da se pozabavite ovom neobičnom autorkom i njenim delom, s obzirom na to da se Sara Kejn smatra jednom od najznačajnijih predstavnica "žestoke dramaturgije"?

- Sve se desilo slučajno i spontano, bez određene namere. Prvi put sam se srela sa tekstom "Psihoza u 4.48" pre više od 15 godina kada je postojala ideja da se to radi u pozorištu. Kada je moja studentkinja došla sa idejom da baš radi Saru Kejn za svoj diplomski rad, rekla sam joj da je to užasno teško. Ipak, odlučila sam da joj nekako pomognem. Počinjale smo, odustajale, ponovo počinjale... Ovim tekstom se zapravo bavim već nekoliko godina, u raznim fazama i nikako nisam bila načisto koja je moja veza sa njim. Šta je to zbog čega bih taj tekst radila? Nekako sam se tome opirala i govorila sebi da ja i moj život nemamo puno veze ni sa tim sadržajem, ni sa Sarom Kejn. Radila sam njeno delo "Fedrina ljubav", ali konkretno komad "Psihoza u 4.48" je slalom koji sam pokušavala da napravim želeći da izbegnem njegovo povezivanje sa sobom. Na kraju sam shvatila da sam suviše u tom procesu i da moram da završim tu predstavu. Suviše dugo svog vremena sam potrošila da bih odustala. Tako smo došli do Bitef teatra, pridružili su nam se Vanja Ejdus, Damjan Kecojević. Pretpostavljam da ću kada prođe izvesno vreme imati neki pregled šta sve ovo znači za mene.

Delo "Psihoza u 4.48" Sara Kejn je pisala u psihičkoj neuravnoteženosti, u vreme dok je boravila u bolnici i budila se svakog jutra tačno u 4.48 časova. Koliko je teško raditi ovo delo, budući da nije pisano u dramskoj formi?

- Ovaj komad je širom sveta izvođen u raznim varijantama, od monodrame do koreodrame, do predstava sa deset glumaca na sceni. Odlučila sam se za raspored od dve glumice i jednog glumca. Tema je depresija, ili samoubistvo, koja je prisutna čini mi se u mnogim životima, ali ima jako malo želje u svima nama da se time bavimo na svetlosti dana. Depresija nekako pripada samoći, nekakvim tajnama Obično ne paradiramo pred svojim prijateljima i poznanicima ili pred javnošću da smo u depresiji. Priznajemo to stanje tek kada prođe i kada smo se osnažili da se sa tim problemom suočimo. Tema nije laka, ali je naša umetnička ekipa pokušala da napravi scensko čitanje te priče. Bavili smo se tom tugom, očajem kao nečim što pripada i nama lično, nekom našem životu.

Koje uzbuđenje možemo da očekujemo u vašem čitanju "Psihoze"?

- Volela bih da u ovoj predstavi povežem istinitu, iskrenu emociju i istinit, iskren iskaz na sceni sa formom koja je poneki put pomalo koreografska. U svakom slučaju, u predstavi ima jako mnogo pokreta. Takođe sam povezala i neke druge vizuelne načine predstavljanja glumaca, preko snimka, kamere. U vizuelnom smislu postoji kombinacija pozorišno-filmskog načina.

Tvrdite da je psihički puno lakše živeti u diktaturi nego u demokratiji. Tačnije, da živimo u kontrolisanoj demokratiji, odnosno prikrivenoj diktaturi. Zašto?

- Sloboda je privilegija, ali i odgovornost. Slobodni ljudi zapravo mogu da čine mnogo više nego oni koji su ograničeni, bilo rešetkama bilo zabranama. Kada nemate zabrane onda morate da izgradite moralnu strukturu po kojoj se krećete. Isto tako morate da prihvatite i posledice svojih pogrešnih poteza. Zato mislim da je za mnoge ljude život jednostavniji gde sloboda ne postoji. Demokratsko društvo je zahtevnije, ono traži od tebe da se angažuješ. Da vodiš svoj život, da iniciraš stvari, da ne čekaš da ti neko drugi nešto pokloni ili dozvoli. To podrazumeva da si odgovoran i za neuspehe, za pogrešne izbore... Ne možeš da kriviš diktatora zato što ti nije dozvolio da imaš srećan život. Kada nema diktatora onda si ti sam odgovoran za svoj nesrećni život. To neki put može da bude i tragično.

Kažete da moramo mnogo toga da renoviramo u državi, jer naša kuća zahteva detaljno čišćenje i spremanje. Šta konkretno?

- U poslednje vreme se više bavim sobom, a sve manje životom drugih. Mislim da mogu biti dobra za druge jedino ako poradim malo na sebi. Moram da preberem svoj život i svoju kuću, a mislim da je došlo vreme da svako sa sobom raščisti neke stvari. Da bude odgovoran prema sebi. Nemam više potrebu da sređujem društvo, nego sebe.

Koju duhovnu vertikalu treba da sledimo?

- Jako je zahtevno urediti svoj život. Teško je kao rezultat posmatrati svoj život koji je u haosu, ali zapravo to je jedna jako lagodna situacija u kojoj ne znaš kada ideš na spavanja, kad ustaješ, šta jedeš, šta piješ, koje autore čitaš, sa kim se družiš. Ne treba se rukovoditi pravilima koja se serviraju odozgo, koja je neko promovisao. Važno je da otkrijete koje su to moralne obaveze i vrednosti po kojima se rukovodite u životu.

IMA MNOGO DOBRIH GLUMICA

U vreme detinjstva i rane mladosti isecali ste fotografije Sofije Loren... Koga danas izdvajate iz sveta umetnosti?

- Ne samo Sofije Loren, već i Đine Lolobriđide, Brižit Bardo... Danas ima mnogo dobrih glumica i kod nas i u svetu. Upravo sam gledala predstavu "Dok nas smrt ne razdvoji" i uživala u glumi Anite Mančić, Jasne Đuričić, Jovane Gavrilović. Izuzetna je, recimo, i Aleksandra Janković, a u svetu je najbolja, neprevaziđena Meril Strip.

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Politika" od 07.05.2013.)