(Ekonomist) Vespa napunila šezdesetu - Večito ljupka osa

Fascinacija miliona ljudi, italijanska elegancija, simbol borbe za oporavak od katastrofe Drugog svetskog rata, sinonim slobode, prevozno sredstvo...

Šta se dogodilo 23. aprila 1946. godine u Firenci? Zazujala je prva Vespa (na italijanskom – osa) posle čega više ništa nije bilo isto, ne samo u svetu dvotočkaša. Italijanska kompanija Piaggio, koja je patentirala neobičan skuter pod imenom Vespa, u međuvremenu je postala najveći evropski proizvođač ove vrste vozila, mereno po prihodima. Jubilarna godina, u kojoj je Vespa „napunila“ 60 godina, u istoriji kompanije biće zapamćena kao izuzetno dinamična. Pored nove linije Vintage, sa modelima Vespa LXV (50 i 125 kubika) i Vespa GTV (125 i 250 kubika), na „pijaci“ će se naći i sama kompanija. Naime, vlasnici su odlučili da u formi javne ponude na tržište „iznesu“ 31 odsto akcija ovog kultnog proizvođača, po najnižoj ceni od 2,3 evra za deonicu. Prema rečima Roberta Colanina (čiji je holding IMMSI 2003. godine kupio Piaggio i samo u dve godine rekordno povećao prodaju), javna ponuda deonica završna je faza akcije poslovnog oživljavanja kompanije koja je lansirala Vespu.

Istorija kulta
Prva delatnost kojom se bavila fabrika Piaggio (koju je 1884. godine u Đenovi osnovao Rinaldo Pjađo) bila je opremanje luksuznih brodova. Krajem XIX veka Piaggio je proširio delatnost na proizvodnju vagona, kombi vozila, luksuznih autobusa, tramvaja i kamiona. Prvi svetski rat doneo je nove izazove koji će obeležiti poslovanje Piaggia u narednim decenijama.

Kompanija je počela da proizvodi avione a istovremeno počinje i izgradnja i kupovina novih fabrika. Pjađo je 1917. godine kupio fabriku u Pizi, a četiri godine kasnije i u Pontederi, gde je započela proizvodnja opreme za avione. Međutim, Drugi svetski rat doneo je probleme za kompaniju Piaggio – saveznici su bombardovali fabrike u Pontederi i Pizi jer su se u njima proizvodili borbeni avioni. Odmah po završetku rata ove fabrike su obnovljene, a umesto aviona počele su da proizvode motocikle, kao rezultat težnje novog predsednika kompanije Enrika Pjađa da stvori prevozno sredstvo niske cene za široke narodne mase.

Tako je nastao skuter baziran na malom motociklu pravljenom za padobrance, koji je Enriko Pjađo zbog karakterističnog zvuka nazvao - osa (iliti Vespa). Prototip Vespe poznat i kao MP 5 dobio je nadimak „paperino“, italijansko ime za Paju Patka. Enriku Pjađu se ovaj prototip nije svideo pa je usledilo njegovo redizajniraje. Posla se prihvatio Koradino Dascanio, glavni konstruktor Piaggia koji je do tada uglavnom pravio - avione. Krenuo je u zahtevnu misiju konstruisanja jednostavnog vozila, koje je moralo da bude robusno, ekonomično ali uz to udobno i elegantno, da mogu da ga voze i žene... Koristeći svoje znanje o aeronautici, Dascanio je zamislio vozilo izgrađeno na ramu i motorom postavljenim na zadnji točak. Prednja viljuška, kao kod avionskog sletnog točka, omogućavala je laku zamenu. Precizni dizajneri, kojima je kod klasičnih motocikala smetalo što su bili teški za upravljanje, premestili su kod Vespe menjač na upravljač, vozač je zaštićen blatobranima od nanosa prljavštine sa druma, a promenjen je i njegov položaj pa je sada sedeo sigurnije i udobnije.

Planetarni hit
U aprilu 1946. godine, iz fabrike u Pontederu izašlo je prvih 15 Vespi, opremljenih dvotaktnim motorima od 98 kubika, skromne snage - 3,5 „konja“ na 4.500 obrtaja. Ipak, ovaj relativno slabašan pogon omogućavao je nezapamćeno veliko brzinu ( 60 kilometara na čas) za autentičnog dvotočkaša, koji se već na prvi pogled razlikovao od neudobne i bučne sabraće sopstvenom prefinjenošću i elegancijom.

Slomljena ekonomija Italije i katastrofalno stanje puteva nisu obećavali brz razvoj tržišta automobila. Međutim, proizvođači i eksperti za istraživanje tržišta bili su podeljeni i u pogledu budućnosti revolucionarnog skutera. Bilo je dosta skeptika koji su smatrali da Vespa nikad neće postati popularna. Ali, na sreću Enrika Pjađe, već nakon nekoliko godina Vespa je postala - neodoljiva. Proizvodnja je konstantno rasla - od 2.484 komada 1946. godine, preko 35.000 „jedinica“ 1949. godine do 171.200 proizvedenih primeraka 1953. godine.

Vespa je vrlo brzo prerasla nacionalne okvire i postala evropski simbol borbe za oporavak od katastrofe Drugog svetskog rata. Ubrzo je pokrenuta proizvodnja i u Nemačkoj, da bi već 1956. godine bio proizveden milioniti skuter originalnog izgleda. Vespa je postala planetarno prepoznatljiva robna marka i sinonim za ovu vrstu motocikla. Doživela je laskavu sudbinu žileta, kalodonta, džipa...

Oznaka Piaggio se, decenijama kasnije, nalazi na ovim italijanskim motociklima kojima je za prodaju dovoljno slavno ime. Model 125 iz 1948. godine, legendarni 150 GS iz 1955. godine, Primavera iz 1968. godine, kao i PX nastao 1978. godine (koji se i danas još uvek proizvodi u klasi 125, 150 i 200 kubika) su samo neki od stepena tehničke i stilističke evolucije najpoznatijeg dvotočkaša na svetu.

Zemlja Vespi
Vespa nije samo komercijalni - ona je odavno i kulturološki fenomen. Na primer, i pored italijanskog porekla,Vespe su postigle veliku popularnost u tradicionalno konzervativnoj i za evropske uticaje „zatvorenoj“ Velikoj Britaniji. Tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, Vespa je bilo propagando oruđe mladih „revolucionara“, koji su se kao otpor pankerima, organizovali u zaseban pokret. Modsi su nosili su odela i kravate, bili kratko podšišani i vozili – Vespe. Ostale su upamćene i reklamne kampanje poput one “Ko vozi Vespu, taj je pobednik”.

Tokom godina, italijanska „osa“ postala je sinonim za Dolce Vita („sladak život“). Verovatno i zbog toga, „gostovala“ je u mnogim filmskim bestselerima od “Odmora u Rimu” sa Odri Hepbern i Gregori Pekom preko, „Američkih grafita“, „Talentovanog gospodina Riplija“... Za milione fanova širom planete Vespa predstavlja mešavinu prevoznog sredstva i simbola slobode, upakovanu sa italijanskim stilom. „Sećam se, kad sam imao 18 godina, ona je imala 30. Ne moja verenica - Vespa. Zvao sam je primavera (proleće)“, pisao je italijanski književnik Alesandro Bariko.

Ovdašnji klinci su 2000-te na sajtu B92 za najbolju „ribu“ XX veka proglasili Bebu Lončar. E, ta Beba Lončar, Beograđanka krštena kao Desanka, 60-tih godina prošlog veka, kada su Beograđani na glasu nosili šuškavce i vozili Vespe, dobila svoju prvu glavnu ulogu u mjuziklu „Ljubav i moda“. Za sva vremena je na filmskom platnu je zabeleženo sa kakvim umećem je Beba Lončar provozala Vespu, ali je od zaborava sačuvana i rečenica naše dive, koja je važna za ovu priču. „Na snimanju je malo ko obraćao pažnju na mene, svi iz ekipe su uglavnom brinuli da se Vespi nešto ne dogodi ili da je, ne daj Bože, negde ne ogrebem ili ulubim“.

(Beba Lončar)

Dakle, i Beograd je nekad bio Evropa, pa se i Vespa ubrzo pojavila i na njegovim ulicama. Disalo se čistim i punim plućima, a Vespa Piaggio postala je glavni modni krik. Prvu Vespu u Beogradu daleke ‘58 - ako je verovati Momi Kaporu i njegovim „Folirantima“, - posedovao je diplomatski službenik Sava Martinović, drugu izvesni Šiško, kurir japanske Ambasade dok je vlasnik treće bio Mišel Balkanski.

(Momo Kapor)

Prirodno čudo
Tada su u Beogradu postojala dva tabora vespaša: „luburići“, koje je predvodio Lubura, i „zmijići“ na čelu sa Jocom Zmijom. Stajali su jedni drugima na crtu i neumorno ratovali u brzini.

„Vespa je u to vreme bila kao neko prirodno čudo - mala, zgodna, okretna“, izjavio je jednom zgodom Zoran Luburić Lubura, predsednik Vespa kluba Beograd. Plenila je, svedočio je, i ženski i muški svet. Mnoge sudbine, i bračne i vanbračne, vezale su se za taj skuter. „Vespa je bila način života - sa njom mnogo više doživite, jer brže stignete. Krajem 50-ih skupljali smo se kod francuske čitaonice, pa ’Kod konja’, da bi 80-ih završili kod ’Madere’. Posle je nastalo zatišje. Vremena su se menjala. Vespa više nije veliki ljubimac, već više nekakvo magarence koje nam služi da brže i lakše negde stignemo“, konstatovao je Lubura.

O promeni svrhe Vespe piše i kulturolog Zorica Tomić opažajući da je ovo vozilo, koje je neviđenu popularnost steklo između ostalog i zato što je najavljivano kao najidealnije sredstvo za renoviranje romantike koja je u prvi plan stavljala zaljubljeni i zagrljeni par, danas postalo idealno vozilo za raznosače pica ili mlade kurire velikih firmi.

Umesto da je voze maturanti i studenti, još zaneti fantazmom romantičnog zaljubljivanja u dugokose adolescentkinje koje ih svojski grle na zadnjem sedištu, vespu su, primećuje Tomićeva, kao dodatak svojim, uglavnom zavidnim voznim parkovima prigrabili uspešni muškarci u najboljim godinama (ma šta se pod tim podrazumevalo) čije su misli daleko od svake romantike. Zahvaljujući njima, nastavlja Tomićeva, Vespa je danas postala motorni simbol „solerske filozofije“ muškaraca „sitih svega“ koji na svojim motornim ponijima jezde velegradom u potrazi za uzbuđenjem, potpuno svesni činjenice da se isti ne može osvojiti peške.

Ivan Stanković (Foto: lična arhiva)

Ivan Stanković, predsednik agencije Communis jeste uspešan muškarac ali se čini da se njemu ne mogu pripisati pomenute karakteristike. „Zbog protivljenja roditelja na početku (’ju, sine, kako ćeš, motori su opasni’) i nemanja mogućnosti, prvi motor sam kupio relativno kasno, pre nešto manje od 10 godina. I naravno, u pitanju je bila Vespa. Klasična, bela, 250 kubika, lepo sređena. Na njoj sam naučio da vozim, bio neviđeno pokretan i mogao da stignem i da se parkiram gde hoću, kako hoću. Na žalost, imao sam je vrlo kratko. Jedne noći, dok sam bio kod prijatelja, nestala je bez traga, do danas“, kaže Stanković. Nakon toga, kupio je Harley Davidson, kako kaže, san svih dečaka. Međutim, to je imalo i cenu - zahtevalo je posebno oblačenje: „Bilo je (barem meni) vrlo neukusno da se u odelu, sa kravatom pojavim na Harley-u, postalo mi je malo skupo da uništavam dobre cipele na menjač, da me udara vetar, da me prskaju bare. Rešenje je stiglo neočekivano - prijatelj mi je pozajmio Vespu Beverly 250 i... ljubav na prvi pogled je rođena“.

Ove Vespe, koje su pokrenule točak istorije u svetu motocikala, postali su stil života, dizajnerski pravac, romantični simbol, kulturološki simbol, istorija... Njihova popularnost je naročito velika u evropskim i svetskim metropolama gde broj automobila premašuje broj stanovnika i gde je moto života „dva točka ispred svih“.

„Kada voziš Vespu osećaš vazduh oko sebe u svoj svojoj svežini i jačini, imaš čudnu predstavu prostora i nekako si slobodan”, poverava svoje iskustvo Ognjen Amižić, još jedan beogradski vesper. „Gužva i parking prostor nisu tvoj problem. Dobro je, baš je dobro voziti vespu“, precizira Amidžić. Za njega je Vespa san iz mladosti, slika iz filma, stil života, „šmekerisanje“ za svoju dušu, sećanje na doba kada su se stvarali modni stilovi...
K’o nekad u osam.

poziv na pretplatu na na www.ekonomist.co.yu