Dmitar Polovina, Prvi faktor Beograd+Slovenački poslovni klub

"Slovenija u srcu, posao u krvi"

Za onoga koji voli američki način života kažu da je amerikanofil. Poštovalac grčke kulture i tradicije je grkofil. Neretki su, pogotovu u Srbiji, i rusofili. Kako onda zovu zaljubljenika u Sloveniju, njenu kulturu i, iznad svega, privredu? Ako nas pitate, odgovor je - Dmitar Polovina.

“On ti dugo radi za Slovence. Na telefon se javlja na slovenačkom”, kaže mi jedan kolega za njega.

Javio se na srpskom, ali je prvi deo rečenice tačan. Do pre nedelju dana bio je direktor predstavništva Privredne komore Slovenije u Beogradu. “Kad sam počeo da radim, 2002. godine, nisam imao telefon u kancelariji, a danas je to najpoznatije predstavništvo Slovenije, uopšte, u inostranstvu“. Inače, Privredna komora Slovenije je trenutno u krizi pošto, prema novom zakonu, slovenačke firme imaju pravo da od 4. novembra ove godine ne plaćaju do sad obaveznu članarinu, tako da se još uvek ne zna šta će biti sa ovim udruženjem.

Paralelno sa poslom u Komori volonterski je obavljao posao potpredsednika Slovenačkog poslovnog kluba, koji je sa još 25 slovenačkih privrednika osnovao septembra 2002. godine. „Slovenci mnogo rade i zauzeti su od ponedeljka do petka uveče. Nemam gde da sretnem drugare iz Slovenije“, priseća se jednog od razloga za osnivanje ovog kluba koji trenutno ima 165 članova. „Na neki način Klub je prerastao Komoru i niko više nije znao gde je granica. Ne znam da li je privrednik došao kod mene kao potpredsednika kluba, ili predstavnika Komore“.

Iako rođen u Banjaluci, Dmitar Polovina je odrastao u Sloveniji. U Mariboru je živeo do svoje 11. godine. „Možda zbog toga što sam tamo živeo kao dete, nosim u sebi deo tog mentaliteta. Naučiš i šta je planina, šta je skijanje. Obožavam skijanje“, kaže u dahu. Kasnije je, dok je radio u Hempru, srpskoj spoljno-trgovinskoj firmi, dosta sarađivao sa slovenačkom privredom. „Počeo sam karijeru u vreme druga Tita u Hempru, Terazije broj 8. Pored Geneksa, to je jedna od najpoznatijih firmi, koja postoji već 65 godina. Jedini sam čovek u istoriji firme koji je od pripravnika do generalnog direktora napredovao jednu po jednu strepenicu. Bilo ih je ukupno četrnaest“.

A onda se opet dotaknemo Slovenije. „Voli čovek red. Normalno je da voliš red. Jednom sam izjavio, u stvari sam to malo više pročitao, šta je razlika između Češke i Slovenije – Češka ima Prag, a Slovenija ima Sloveniju. Od ulaska na granicu pa sve dole do Kopra, sve je jednoobrazno“.

Radoholik
Utorak (3. oktobar), dan kad smo ručali na splavu Malevilla, bio je za Polovinu treći radni dan u novoj firmi. “Prvi faktor”, firma čiji je direktor, specijalizovana je za faktoring (otkup kratkoročnih potraživanja sa rokom dospeća u budućnosti) koje u okviru svoje delatnosti nudi potpune usluge domaćeg i izvoznog faktoringa, eskontovanje menica, diskont čekova i faktura. U vlasništvu su “Prvog faktora” iz Ljubljane, koji radi od 1994. godine, a koji je, opet, u vlasništvu Nove Ljubljanske banke i Izvozne slovenačke družbe. “Posao je specifičan, otkup potraživanja ili finansijski inženjering. Otkupljujemo potraživanja koja nisu sporna i koja nisu zakasnela. Firma je u Srbiji osnovana prošle godine“, pojašnjava dalje Polovina.
Kaže da je ovakva vrsta posla izuzetno propulzivna na zapadu i da će faktoring na svetskom nivou imati promet od nekoliko stotina milijardi.

Očekuje da će imati dosta uspeha i na novom poslu. „Uvek sam govorio da jedino novac nije problem. Ljudi kod nas misle da je novac problem. Ma, nije tačno. Para ima koliko god hoćeš. Samo nema ideja i nema ljudi koji bi realizovali bilo šta“.

Polovina konstatuje da se u Srbiji isuviše malo radi. Zašto? Mentalitet? „Mentalitet je uvek povezan sa svim i svačim. Čini mi se da su koreni tog socijalizma i dalje, ne znam po kom osnovu, toliko teški i veliki da je to neverovatno. Ja nisam video predsednika uprave u Sloveniji da ima svog vozača. Sam voziš svoj auto. Radno vreme? Pa nema radno vreme.“
Ustaje jako rano, a dan mu počinje tako što pročita novine. „Čovek koji ne pročita uvodnik u Ekonomistu, koji ne baci pogled na Pregled, ako nije Danas otvorio, pa kako da funkcioniše“. Na internetu pročita još i Finance, Delo, Dnevnik, Večer, Politiku, Blic. „Za sve to mi treba oko 20 minuta. Normalno, čitam ciljano.“

Kaže da je kod Srba uvek bio problem doneti odluku i prihvatiti promenu. „Ljudi prvo pitaju za platu. Ej, mnogo traži gazda od tebe.“ Ima zamerku i na odnos prema mladima. Čini mu se kako postoji otpor prema njima u Srbiji. „Kažu - konkurencija. Kako može da mi bude konkurencija, kad svako ima svoje mesto.“

Porodica je baza
Iako je 51. godište, deluje nekako sveže. Priznaje da mu sport nije jača strana ali je, kaže, vrlo aktivan. Odelo, kravata, seda kosa - više kao dokaz zrelosti, nego referenca broja godina. „Volim dobra odela, dobre cipele, kravatu.“ O njegovom izgledu brine supruga Mirjana, magistar fizičke hemije sa kojom je u braku od 24. godine. Imaju sina Marka koji ima 31 godinu i diplomirani je psiholog i “anđela”, odnosno ćerku Jelenu, sedam godina mlađu, koja završava prava.

Kako ste izdržali tolike godine u braku? „Lako. Mirjana je divna žena. To vam definitivno čini 90 odsto uspeha. To je, jednostavno, neki neverovatan osećaj.“ Ne zna da kuva pošto je živeo sa majkom, pa su onda došle žena i ćerka. Zna i da prizna da nešto ne zna. “Kad slučajno uhvatim čekić ili klešta, nastane opšti smeh u kući. Jednostavno, ja to ne radim. Ne vredi. Nije mi svojstveno. Ako mi stane auto, ne znam haubu da otvorim.”

Polovina primećuje i promene u Srbiji. „Stravične su promene, samo ljudi to neće da primete. I nažalost, samo u Beogradu. Malo u Novom Sadu. I Slovenci koji dolaze kvartalno, primećuju razliku.“ Ali, ponavlja, promena ima. Konstatuje da su strane kompanije počele da uzimaju Beograd kao svoj centar izvan zapadne Evrope. „Mada ovde u novinama prvo piše kako će biti problem kad se zatvori Autokomanda. Pa napišite - biće prelepo kad se otvori Autokomanda. To je ono, da li je čaša puna ili prazna.“

U Mariboru su dva najpoznatija kluba navijača - onaj Mariborov i Partizanov. Polovina je partizanovac, ali ne onaj strastveni. Priznaje da se u fudbalu ne snalazi baš najbolje. Ali voli šah. I Golf. „Uživam u golfu. Igraš protiv terena.“

Kaže da pare ne bi žalio na dobre slike i knjige. Čest je gost kulturnih manifestacija. „Bio sam na BITEF-u pre neki dan. Pozorište volim. Mislim da nema predstave koju nisam gledao. Bioskop sam malo zanemario. Ranije sam u Voždovacu voleo da gledam filmove koji relaksiraju, opuštaju. Uvek se setim Lovca na jelene.“ Bio je i na Playboy žurci povodom proslave 50 godina ovog lista. “To mi je jedina nagrada koju sam dobio u životu.” Hefnera nije pomenuo. Ali se slikao sa Pamelom.

Poverava nam da mu zameraju što ne zna da se opusti. A i kako će kad, kaže, nema slobodnog vremena da se nečemu posveti. „Prekidao sam odmore, jer sam imao posla. Umem da odem na Kosmaj sa Vladom Kravčukom kod jednog našeg drugara i tamo pečemo rakiju.“

poziv na pretplatu na na www.ekonomist.co.yu3