Marko Ivanović, direktor KK "Borac" - Kića, Radmila i Željka još niko nije klonirao!

Marko Ivanović (Foto: Mozzart Sport)

Iza Marka Ivanovića, direktora KK "Borac MOZZART Sport", stoji impresivna igračka karijera koju je potom u velikom stilu oplemenio kao menadžer KK "Hemofarm". Naoružan devetogodišnjim funkcionerskim iskustvom, nekadašnji krilni centar kojeg je krasila savršeno mirna i precizna desnica, prihvatio je poziv čelnika čačanskih crveno-belih i uljučio se u misiju spasavanja posrnulog giganta srpske košarke

S Markom Ivanovićem smo se družili nekoliko dana pred početak Sabora u Guči, zbog kojeg nekadašnji košarkaški as, po nepisanom pravilu, mora da menja svakodnevni životni ritam. Iz tog razloga, tema za početak razgovora nametnula se sama od sebe...

– Svake godine u ovo vreme nađem se na silnim mukama, jer hoću da ispoštujem sve prijatelje koji mi se jave kako bih im obezbedio smeštaj. Dosta njih dolazi iz Beograda, ali ih ima i iz obližnjih zemalja u regionu. Jedne godine se dosetim i rezervišem ranije sobe u hotelu Beograd, međutim, moji gosti mi se zahvale i saopšte kako hoće da budu baš u Guči. Na sebe sam preuzeo obavezu i da im organizujem put i nekako uspem da uskladim sve obaveze kako bi na kraju svi bili zadovoljni – kaže Marko Ivanović.

Po čemu je Guča poznata, osim po trubi i trubačima?ž

– A-ha-ha... Znam na šta ciljaš. Guča je iznedrila dvojicu košarkaških reprezentativaca u liku Branka Jorovića koji je igrao za državni tim ondašnje SCG i moje malenkosti koja je igrala za nekadašnju SFRJ. Baš će uskoro KK "Dragačevo" proslaviti 40 godina postojanja i tom prilikom ćemo evocirati uspomene na vreme kad smo dočekivali "Crvenu zvezdu", skopski "Rabotnički", "Maribor", "Jugoplastiku"...

Kad i pod kojim okolnostima ste prešli u Borac?

– Bilo je to 1978. godine i to posle prve utakmice koju sam odigrao za juniorski tim KK "Dragačeva" na gostovanju u Kruševcu.

Slažete li se sa teorijom da se genijalni igrači rađaju, a ne stvaraju?

– Po svemu sudeći je tako, jer do sada niko nije uspeo da napravi dvojicu Kićanovića, Mišovića ili Obradovića. Ima onih koji vole da se pohvale i kažu da su, na primer, trenirali Dražena Petrovića ili Divca, ali niko ne kaže zašto nije uspeo da ih klonira. Jednostavno, sve su to igrači koji bi bili to što jesu da su rođeni na bilo kom delu planete zemlje. Trebalo bi da se pojavi baš neka "stručna" grupa trenera koja bi upropastila takve talente. Nemoguće, stvarno.

Kada ste debitovali za nacionalnu selekciju?

– Naknadno sam pozvan u državni tim za EP u Nantu 1983, a dve godine kasnije sam otpao sa spiska za EP u Nemačkoj. Za mene je to bio veoma težak udarac, bio sam na ivici plača, dok danas, vidim, igrači često otkazuju selektoru i to ne mogu da razumem. Od predstavljanja svoje zemlje, ma šta da je u pitanju, ne samo sport, nema veće časti. Istina je da danas igrači imaju više obaveza, pogotovo oni iz NBA, međutim, trebalo bi raditi na ponovnoj izgradnji kulta reprezentacije.

Da li ste zadovoljni ostvarenom karijerom i da li ste vukli samo dobre poteze?

– Uvek može bolje, ali i lošije. Čovek treba da bude zadovoljan onim što ima i što je postigao. Isto tako, ne bi trebalo da bude ljubomoran na tuđe uspehe. Svaka generacija uradi nešto za onu sledeću. Neko dobije više, neko manje i kad se sve sabere u životu, svi mi dobijemo ono što nam pripada. Nisam neskroman, ali možda sam kasno otišao iz "Borca", čiji sam dres nosio od 1978. do 1988. Jedino što žalim to je što nisam bar jednu sezonu odigrao pored najboljeg igrača Borca svih vremena Radmila Mišovića koji je, kada sam ja sa 16 godina došao u "Borac", otišao u "Železničar".

Ali zato ste na vreme "otišli" u funkcionere kada ste razdužili sportsku opremu Hemofarma i zadužili "fotelju". Kako ste onako brzo uspostavili "pas igru" na novom radnom mestu?

– Pre svega zahvaljujući činjenici da sam imao izuzetnog predsednika u liku Miodraga Babića i mnogo mi je žao što on trenutno nije aktivan u našoj košarci. Hemofarm je uz Partizan u tom periodu postizao najbolje rezultate koji su bili plod perfektne organizacije. Imao sam sreću da igram za mnogo klubova i u svakom od njih sam mnogo toga naučio, što sam potom iskoristio tokom devet godina karijere kao direktor Vrščana. Ponosan sam na titulu menadžera godine ABA lige i to priznanje je u stvari priznanje za sve moje saradnike iz svih klupskih struktura. Nažalost, Hemofarm više nije ono što je bio doskora.

Ni "Borac" odavno nije ono što je nekad bio. Zbog čega ste prihvatili izazov i upustili se u borbu za povratak čačanske košarke na stare staze uspeha?

– Odmorio sam se prvo nekoliko meseci i maksimalno posvetio porodici, supruzi Gordani i sinu Aleksi koji u oktobru puni 13 godina...

Taba li naslednik narandžastu loptu?

(Foto: Mozzart Sport)

– Ne, trenutno je fokusiran na školu, super je đak i redovan je na takmičenjima iz matematike i fizike. Ja sam posle toliko godina prvi put proveo s njim pet-šest meseci. Videćemo, tu sam da mu pripomognem i usmerim ga. U slučaju da poželi da trenira, neće biti kasno, pošto sam ja i u Vršcu imao igrače koji su počeli sa 15-16 godina. Bolje da počne i kasnije, ali s pravilnim radom, nego da je kročio na parket ranije i kako ne treba i onda je muka ispraviti nedostatke.

Vratimo se odluci da prihvatite ponudu i postanete direktor "Borac MOZZART Sporta"...

– Imao sam sastanak s ljudima koji žele i mogu da pomognu klubu i rešili smo da to i učinimo. Zatekao sam nimalo ružičastu situaciju, kako po pitanju stanja u kojem se nalazila hala, tako i po pitanju kvaliteta igračkog kadra. Veliki problem smo imali sa obavezama prema igračima, zaposlenima i dobavljačima. Sve u svemu, da nije bilo SK MOZZART, našeg glavnog sponzora, ko zna da li bismo mogli da nastavimo takmičenje. Iskoristiću ovu priliku da bih zahvalio Radmilu Mišoviću i svima drugima što su uopšte uspeli da očuvaju "Borac" tokom proteklih teških godina.

Koje ste poteze prvo povukli?

– Obavio sam niz sastanaka sa svima kojima dugujemo i ogromna većina je imala razumevanja za situaciju u kojoj se nalazimo, tako da smo napravili kompromis. Istovremeno smo pridobili i neke druge ljude koji nisu ranije pomagali, jer su uvideli kako iskreno želimo da klub postavimo na zdrave noge. Velika nam je želja da Borac ponovo postane regionalni košarkaški centar.

Dokle ste stigli u realizaciji te ideje?

– Realno, predstoje nam prilične teškoće u ovoj i narednoj sezoni. U tom cilju, razgovarao sam sa čelnicima gradske uprave i narednog meseca ćemo imati rebalans, pošto smo ove godine dobili 30 odsto manje sredstava. Neophodna nam je pomoć, jer nam stalno pristižu stare obaveze prema pojedinim igračima i stoga planiramo da izvršimo reprogram dugova. Svesni smo da to neće biti nimalo lako, ali pokušaćemo da sastavimo tim koji će se upustiti u borbu za Superligu.

Šta je s Borčevom decom, peru li redovno ruke u Moravi? Ima li u najavi neki novi Kićanović?

– Kao što malopre rekoh, još jednog Kićanovića niko nije napravio, jer je to stvarno teško. Čačak ima preduslove da uz malo dobre volje svih nas – kad kažem nas, mislim na gradske klubove Borac, Železničar i Mladost – iznedri neke buduće asove. Činjenica je da bez jakih Železničara i Mladosti, nema ni jakog Borca. Rezultati naših mlađih selekcija u minuloj sezoni potvrđuju da smo na dobrom putu. Takođe, angažovaćemo i najtalentovanije dečake koji se pojave u regionu. Idealno bi bilo kad bi svake godine juniorska ekipa mogla da zameni seniorsku. E to bi bila najjeftinija varijanta, samo ona u praksi baš i nije moguća.

Postoji li nekakvo srednje rešenje?

– Naravno da postoji i u dogovoru s našim generalnim sponzorom nastojaćemo da opravdamo takmičarski rezultat i istovremeno maksimalno pružamo šansu mladim igračima u seniorskom timu. Ponavljam, zajednički ćemo doneti odluku o tome.

SAMO TRENERI ZNAJU KAKO IM JE...

Jesi li po završetku karijere, možda razmišljao o trenerskoj karijeri?

– Dobio sam ponudu od tadašnjeg predsednika Miše Babića da budem pomoćni trener. Zahvalio sam mu se iz razloga što sam želeo još da igram, iako sam tada imao 39 godina. Ipak, nemam žal što se nisam oprobao u trenerskom poslu koji je veoma težak i zahtevan i u kome radni dan traje 24 sata. Lepo je videti trenera kad daje izjave za televiziju posle pobede, a šta sve preživljavaju dok dođu do nje i kako se osećaju posle poraza, samo oni znaju.

Piše: Milorad Plazinić

Izvor: