(Ekonomist) Eugene Jaffe, Salford - "Osvojićemo Balkan"

Zainteresovani smo za tržišta i kompanije u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Makedoniji, Sloveniji, Albaniji, Bugarskoj Rumuniji, na Kosovu... Imamo najveću kompaniju za proizvodnju hrane i vode u centralnoj i istočnoj Evropi. Priroda konkurencije je da ili postaješ bolji od drugih ili nestaješ. Niko na Balkanu nema tu šansu, samo Srbija, to profesor Majkl Porter zove kompetitivna prednost nacije. Zašto Hrvati brinu o svojim ikonama, a Srbi o svojima ne. Hoće li Srbija uništiti svoje farmere

(Eugene Jaffe)

Međunarodni investicioni fond Salford postao ekskluzivni kupac većinskog paketa deonica Ljubljanskih mlekara... Salford garantuje da je njihov glavni interes mleko slovenačkih seljaka... Kupovinom slovenačke mlekare Salford bi stekao prohodnost u Evropsku uniju... Salford želi da postane većinski vlasnik mlekara u Celju i Murskoj Soboti... Uznemirenje u Hrvatskoj zbog mogućnosti da Salford kupi Karlovačku mlekaru i da se ona tako nađe „u srpskim rukama”... Salford kupuje u Bosni, Makedoniji, Bugarskoj, Gruziji, Rusiji, Ukrajini... Nema granice u obezbeđenju potrebnog novca koji je Fond Salford spreman da uloži u kupovinu firme koju je odlučio da ima...

Ovo su samo neki od citata naslova i udarnih vesti objavljenih u medijima poslednjih nekoliko meseci.
Bauk Salforda kruži Balkanom.
Gde god se pojavi, Salford izaziva “zlatnu groznicu” - u poslovnim krugovima, među akcionarima, na berzama, u lokalnim zajednicama... U širokoj javnosti stvorena je firma-mit od koje je stvorena poslovna legenda.

Mitološka predstava o velikom poslovnom igraču nije, međutim, ”repa bez korena”. U proteklih pet godina britanski investicioni fond Salford raščuo se po regionu akvizicijama koje je imao, pre svega, u Srbiji. To je i logično, jer onaj ko u jakoj konkurenciji uspe da se domogne tri srpska brenda poznata najmanje dvadeset godina - Bambi, Knjaz Miloš i Imlek - postaje respektabilan takmac na svakom terenu. Ilustracija o kakvom se ”igraču” radi stigla je nedavno - samo dva dana pošto je podigla odbrambene bedeme oko Ljubljanske mlekare sa parolom ”nećemo srpske tajkune”, slovenačka javnost ”kapitulirala” je pred činjenicom da će Salford najverovatnije postati vlasnik te firme.

”Neka se pripremi Hrvatska”, nova je bačena poslovna rukavica iz Salforda. ”Pričamo sa nekima u Hrvatskoj, Bugrskoj, Makedoniji, Bosni, Albaniji, na Kosovu...”, kaže u ekskluzivnom intervju za Ekonomist magazin Judžin Džafi (Eugene Jaffe), osnivač i izvršni direktor investicionog fonda Salford Capital Partners.

Ovaj Fond osnovan je pre pet godina i u svom poslovanju isključivo se fokusirao na plasiranje privatnog kapitala na tržištima u razvoju, upravljajući investicijom od preko 500 miliona dolara, koja sada ima vrednost od preko milijarde dolara. Jedan od velikih uspešnih poslova Salforda je i stvaranje najveće i najbrže rastuće kompanije za flaširanu vodu u bivšem Sovjetskom Savezu (preuzeto i spojeno dvadeset kompanija u Rusiji, Ukrajini i Gruziji) i stvaranje najveće kompanije za hranu i piće na Balkanu (preuzeto i spojeno 12 kompanija u Srbiji, Bosni, Makedoniji i Crnoj Gori). Trenutno, Salford se smatra jednim od najuspešnijih i najvećih investitora privatnog kapitala u centralnoj i istočnoj Evropi i bivšem Sovjetskom Savezu sa kancelarijama u pet zemalja (Rusija, Ukraina, Gruzija, Srbija i Velika Britanija). Salford je imao i nekoliko savetodavnih zadataka u regionu u ukupnoj vrednosti većoj od dve milijarde dolara, zastupajući pojedince i kompanije kako na stani prodavca tako i na strani kupca.

Rus po rođenju, harvardovac po obrazovanju, Amerikanac po državljanstvu, Britanac po prebivalištu, Judžin Džafi iz medijske senke upravlja poslovnom klimom na Balkanu, ali i u centralnoj i istočnoj Evropi i zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza i za Ekonomist magazin govori o dosadašnjem angažmanu Salforda u zemljama u tranziciji i Srbiji, stečenim iskustvima i poslovnim planovima.

Zašto nema, ili preciznije rečeno, zašto tako malo investicionih fondova posluje u Srbiji?
Judžin Džafi: Nekoliko njih je pokušalo i nisu uspeli. Da, ako pogledate ovo tržište, uključujuću Rusiju, Ukrajinu, Kazahstan, centralnu Evropu - postoji jako malo uspešnih investicionih fondova. To su obično lokalni oligarsi, neki se ponašaju kao fondovi i to veoma uspešno.
Šta je fond? To je jednostavna filozofija, investirate u kompaniju, restrukturirate je i prodate. Nekad je prodate u potpunosti, nekad delimično. Ideja je ista. Nije bitno da li ste vi pravi fond ili grupa, kao što je Miškovićeva Delta. Filozofija i ideja je ista - samo je drugačiji izvor novca.

Šta je razlog da je tako malo fondova došlo u Srbiju. Da li tržište nije interesantno ili im ne odgovara model tranzicije?
J. Džafi: Više je ovo drugo. Uzmite, na primer, Rusiju, to je ekonomija u tranziciji, nejasna su pravila igre, imate neke strance koji dolaze, oni imaju model koji razumeju ali u Rusiji to ne funkcioniše, oni tamo ne mogu da rade, ceo koncept vrednosti u ovom poslu je tamo nejasan. Onda imate jaku konkurenciju, nema ljudi, morate da se bazirate u toj zemlji. Jako je teško osnivati kancelarije u svakoj zemlji. Da otvorite ofis u Bosni, Srbiji, Hrvatskoj ili čak u Mađarskoj i da započnete biznis treba vam u proseku tri godine. To je veoma komplikovan posao, zatim postoji malo ljudi za taj posao i niko od njih nije dostupan na ovim tržištima.
Svake godine u Londonu se održava konferencija posvećena direktnim investicijama na tržišta u tranziciji. Prošle i ove godine bio sam predsedavajući za centralnu i istočnu Evropu - i uvek se konstatuje da ova vrsta investiranja (private equity investments) nije toliko uspešna u zemljama u tranziciji, dok istovremeno u razvijenim zemljama baš ovakav način investiranja predstavlja više od 50 odsto ukupnih investicija i izuzetno je uspešan.
Zbog toga ne vidite glavne investicione fondove u Srbiji.

Čini se da je do sada bilo otvorenih animoziteta prema investicionim fondovima?
J. Džafi: To nije samo u Srbiji, toga ima, na primer, i u Nemačkoj kad dođu američki „kraljevi fondova”, elita investitora. Njih se ljudi u Nemačkoj boje i osećaju sumnju prema njima. Animozitet se obično javlja zbog nerazumevanja prirode investicionog fonda. Koncept investicionih fondova je da investirate u kompaniju, da tu napravite novac. Iz nekog razloga ljudima je teško da razumeju taj koncept. A, s druge strane, za mnoge ljude je u redu kupovina akcija na tržištu i kasnija prodaja uz zaradu ili davanje pozajmice kompaniji.
Javi se, na primer, klijent kome treba novac za širenje biznisa, a on ne može nigde da ga dobije. Ja mu kažem da ću mu dati, ali da ću uzeti 25 odsto njegove kompanije i pomoći ću mu jer smo dobri u strategiji korporativnog upravljanja i znamo da kreiramo kompaniju svetske klase u smislu sistema. Ako je neophodno, tu kompaniju kasnije možemo kotirati na Berzu. Takav sistem poslovanja u SAD i Engleskoj je normalan i uobičajen. Ali, ovde to nije normalno.

A zašto kupujete kontrolne pakete takvih kompanija?
J. Džafi: Jer ne postoji preduzetnik u toj kompaniji koji je sposoban i koji zna šta radi, tako da moram da kupim kontrolu da bih mogao da dovedem novi menadžment i sve restrukturiram. U takvoj situaciji, teraju me da se ponašam i kao menadžer. Najveći globalni fondovi to ne rade. Oni se, obično, udružuju sa sposobnim i preduzetnim nenadžmentom kompanije.
To je veoma retka veština. To je i jedan od razloga našeg uspeha, imamo veštinu da aktivno učestvujemo u vođenju kompanije. Ja to ne volim, više volim da imam sposobnog partnera koji će sve to da vodi, a da mu ja pomažem sa vizijom, strategijom i savetima kako da dođe do međunarodnog tržišta kapitala i kako da stigne na berzu. Moj osnovni posao je da budem akcionar, ali nažalost na nekim tržištima moram da budem i akcionar i menadžer. U Srbiji je uspešan preduzetnik, na primer, Mišković, sve ostalo je po strani. Pogledajte šta je on uradio sa Bankom - napravio je odličnu banku i Italijani su bili spremni da je dobro plate. Mišković je bio akcionar, ali se ponašao i kao menadžer. Globalni investicioni fond ne može da dođe u Srbiju i da tako uradi. Miodrag Kostić je , na primer, isto odličan preduzetnik.

Da li u nekoj od vaših kompanija u Srbiji imate takve menadžere?
J. Džafi: Bambi je jedini primer kompanije gde smo u menadžeru našli partnera i zbog toga Bambi, u smislu strukture, ima najbolju strategiju.

Na osnovu iskustva, šta je bio prvi posao Salforda kad uđe na neko novo tržište?
J. Džafi: Prva faza je bila da se pozicioniramo, da postavimo ljude i da ih obučimo. Sve ključne ljude lično sam obučavao. Zatim smo identifikovali potencijalne investicije.

Kako ste birali kompanije u koje ćete investirati?
J. Džafi: Većinom je to bio zdrav razum i iskustvo. Pogledajte Srbiju 2001. i 2002. godine. Otišao je Milošević, započela je politička tranzicija, povratak iz godina embarga i siromaštva. U toj tranzicionoj ekonomiji, obično se najbolje investicije mogu uraditi u oblasti potrošačke industrije. A Srbija je imala neke od najboljih kompanija iz te oblasti - najveća ruska kompanija u konditorskoj industriji velika je kao Bambi, Imlek - sličan je vodećoj kompaniji u Rusiji, Knjaz Miloš je četiri puta veći nego bilo koja kompanija za proizvodnju vode u Rusiji. Kao investitor i bankar imao sam jako mnogo iskustva u industriji hrane i pića i za mene je ovo bio jednostavan slučaj.

U Rusiji i Ukrajini kupili smo 20 kompanija koja se bave proizvodnjom mineralne vode, integrisali smo ih i danas je to najveća kompanija koja proizvodi mineralnu vodu u bivšem SSSR-u i jedna od najvećih privatnih kompanija za vodu u Evropi. To je bilo toliko uspešno da se predaje kao studija slučaja u „IMD“ Biznis školi u Lozani, koja je najpoznatija ovakva škola u Evropi.

Jako je lepo znati da ste kao investitor ostavili iza sebe nešto dobro. Filozofija investitora je kombinacija želje da se napravi novac i dobrog osećaja da iza sebe ostavlja dobru kompaniju i dobru priču. Ako pogledate restrukturiranje Knjaza Miloša, mislim da ću ponuditi mojoj biznis školi na Harvardu tu studiju slučaja da se predaje studentima. Nova flaša Aqua Vive je jako lep primer uspešnog restrukturiranja Knjaza Miloša.

Mnogi investicioni fondovi već proučavaju kako smo mi ušli na ovo tržište. Najbitnija stvar kada izađete iz tog posla je saznanje da ste iza sebe ostavili nešto jako. Svako može da špekuliše - kupi i proda akcije. I ja to volim da radim kad mi se pruži prilika. Ali to nije zabavno. Zabavno je kad kupite firmu, restrukturirate je, napravite novac a iza vas ostane jaka kompanija.

Kompanije kojima upravlja Salford prošle godine su uglavnom radile sa gubitkom. Zbog čega su takvi rezultati?
Judžin Džafi: Kompanijama u zemljama bivšeg komunizma treba mnogo godina i investicija da se transformišu iz preduzeća karakterističnih za socijalističke sisteme u firme koje mogu da konkurišu Danoneu ili drugim evropskim gigantima iz te industrije. Kada „ubijete” stari sistem i pre nego što dovedete novi, to zahteva vreme i to je bolan proces. Gubici i velike investicije su neizbežni u ovoj fazi.

Salford je mlekare u Srbiji kupovao krajem 2003. godine i 2004. godine. Njihovo restrukturiranje smo započeli prošle godine. Poređenja radi, hrvatskoj Luri bilo je potrebno osam godina da završi restrukturiranje, ruskom Vim Bil Danu (Wimm Bill Dann), koji je najveća kompanija u svojoj industriji u zemljama bivšeg SSSR, oko deset godina. Vimbildan je jedan od najuspešnijih primera restrukturiranja kompanija iz mlekarske industrije. Glavne faze restrukturiranja počele su 2001. godine, a firma je pre toga već pretrpela određene promene. U periodu promena kompanija je bila u problemima i radila je sa gubicima, ali je tri godine posle početka restrukturiranja cena akcija te kompanije utrostručena.

Prodaja u kompanijama u kojima je Salford vlasnik je porasla prošle godine u odnosu na 2004. godinu. Ali, rashodi u tim kompanijama su još više porasli. Kakva je struktura tih rashoda?
J. Džafi: Rashodi su porasli zbog investicija. Uključujući novac za akvizicije, Salford je u regionu do sada investirao oko 400 miliona dolara, većinu od toga u Srbiji a u naredne dve godine uložićemo još najmanje sto miliona, u zavisnosti od toga koliko ćemo „daleko“ otići u planovima. Najveći deo tih investicije, oko 60 odsto, odlazi na mlekare. Napominjem da je od prilike pola ovog novca otišlo na akvizicije a pola na naknadne investicije.

Investirali smo u sve segmente poslovanja, u ljude, u marketing, u prodaju, proizvode. Finansijski smo restrukturirali kompanije i vratili njihove dugove. To je, dakle, kombinacija direktnih investicija, vraćenih dugova i investicija iz „keš flou-a“. Zatvorili smo neisplative linije proizvoda, ali da bi druge zarađivale u dovoljnoj meri, potrebne su ogromne investicije. Neke od tih investicija finansiramo zaduživanjem, neke iz tekućeg poslovanja.

Da bismo završili restrukturiranje svih preduzeća u Srbiji, potrebno je barem još 100 miliona dolara, čime će naša ukupna investicija preći iznos od pola milijarde dolara.
U većini kompanija smo manje-više završili glavno restrukturiranje, čak i tamo gde je bilo najbolnije prošle godine, to su mlekare.

Tako da se sada možemo fokusirati na ostale stvari. Mogu da kažem da se od septembra nalazimo u novoj fazi, tražimo nove investicije i pošto smo u Beogradu, to je za nas regionalna kancelarija. Tako da ću iz Beograda gledati investicije u Bugarskoj, Mađarskoj, Hrvatskoj... To može da bude bilo šta.
Da vam otkrijem i jednu tajnu, 2001. i 2002. godine u Srbiji gledali smo i neke druge transakcije, Mobtel na primer. Ali, tu nismo mogli mnogo da uradimo.

Zašto?
J. Džafi: Nisam mogao to da uradim. Jedna stvar koju sam naučio u životu je da nikad ne idem protiv vlade države u koju investiram.

Rekli ste da su sva tržišta u regionu mala. Da li je to razlog da ste se opredelili da budete regionalni igrač?
J. Džafi: Ako pogledate našu poziciju u industrijama gde smo investirali, radili smo restruktuiriranje i konsolidaciju kompanija u Srbiji. Sada je vreme da se širimo, prvo u države bivše Jugoslavije. U nekim od ovih država postoji navika za proizvodima iz Srbije, tako da ima smisla agresivno se širiti i investirati radi promocije.
Na nekim od tih tržišta ima smisla praviti akvizicije. Na primer, Knjaz Miloš traži šest akvizicija u regiji.

Naša glavna tržišta su Bosna i Hercegovina, Makedonija, pokušavamo da uđemo na Kosovo. Šta god političari da kažu, sa moje tačke gledišta Kosovo je strano tržište i nažalost, treba mu se tako približiti. Zatim Albanija, pomalo Hrvatska, to je jako teško tržište. Srbija je veoma otvoreno tržište, Hrvatska nije. Naravno, Slovenija, pokušavamno da kupimo Ljubljansku mlekaru. Bugarska takođe, sada u toj državi na svakoj benzinskoj pumpi prodaje se naša Guarana.
Za nas je u ovom trenutku veoma bitna stretegija ekspanzije.

Zvučite kao jugonostalgičar?
J. Džafi: Zaista se vraćamo na ono što je postojalo pre dvadeset godina. Ja sam odrastao na jugoslovenskim proizvodima, nisam imao francuske, za mene su jugoslovenski proizvodi bili najkvalitetniji. Pričao sam sa prijateljima iz Bugarske, oni poznaju Bambi. I traže od nas da se samo potrudimo oko prodaje.

Šta znači da Knjaz Miloš traži šest akvizicija u regionu?
J. Džafi: Pokušavamo da kupimo šest kompanija u regionu koje se bave proizvodnjom mineralnih voda.
Slične „prohteve” ima i Imlek. Kupili smo tri mlekare u Bosni i tamo smo već „broj jedan”. Kupili smo jednu mlekaru u Makedoniji i tamo smo „broj dva”. Pregovaramo da kupimo mlekaru u Sloveniji, pričamo sa nekim u Hrvatskoj, Bugrskoj i Makedoniji.
Što se tiče kompanije Bambi, tu neće biti akvizicija više ćemo se fokusirati na organski rast. I zato ćemo više novca investirati u advertajzing i distribuciju.

Problem je što su neka od ovih tržišta veoma zatvorena i zaštićena. Kad hrvatska ili slovenačka kompanija dođe u Srbiju, oni dođu na najotvorenije tržište koje možete da zamislite. Njihova tržišta su bila zatvorena, imali su šansu da urade restrukturiranje, oni i sada uživaju na svom tržištu zaštitu od konkurencije. Tako su neke od njihovih kompanija postale svetska klasa i sada dolaze u Srbiju.

A ja nisam dobio dovoljno vremena za restruktuiriranje mojih kompanija u Srbiji i već moram da se takmičim sa konkurencijom koja dolazi iz tih država. Štaviše, ako one izađu van svojih zemalja oni dobijaju od Vlade ekstrastimulaciju u novcu. A ja ne dobijam ništa.
Jedna stvar me veoma žalosti. Srbija ima jednu od najrazvijenijih poljoprivrednih industrija u Evropi i ima dobre šanse da ponovo dođe na svetski nivo. U većini zemalja, pa i u zemljama u okruženju, vlade daje ogromnu podršku za to. Nadam se da će u ovoj državi političari pronaći vremena da razmisle o tome da imaju sistemsku i dobro razvijenu politiku prema lokalnoj privredi i lokalnim kompanijama pre nego što bude previše kasno.

Salford je kupio pet mlekara u Srbiji. U jednoj analizi Vlada kaže da će proizvođači mleka preživeti i nastaviti da proizvode mleko čak i ako se ukinu subvencije. Ima, međutim, mišljenja da bi takav pristup mogao da uništi srpske farmere i prerađivače mleka kad zemlja otvori granice prema Evrospkoj uniji?
J. Džafi: Ako pogledate većinu država u svetu, farmeri dobijaju jake subvencije. To je socijalno pitanje. U Srbiji ima 200.000 farmera, sa porodicama to je 700.000-800.000 ljudi ili deset odsto stanovništva. Ako im smanjite subvencije 15 odsto, većina njih bi bankrotirali. To je realnost.

Ali Vlada misli da oni ne bi bankrotirali?
J. Džafi: Šta će se desiti ako Vlada ukine subvencije? Kao prvo, biće neobično jer to nije uradila ni jedna zemlja. Zašto ubiti sopstvenu industriju. Srbija je jedina država u regionu Balkana koja ima tako razvijenu proizvodnju mleka. Farmeri ili mogu da bankotiraju ili da podignu cene prema mlekarama kao kupcima mleka. Oni nemaju nigde drugde da prodaju mleko, ne mogu da prodaju u Sloveniji, niti u Rumuniji ili Bugarskoj jer su se te zemlje zaštitile. Takođe, nemaju dovoljno vremena da ispune kvalitet koji traži Evropska unija.
Znači, farmeri mogu jedino da prodaju mleko Imleku. Salford ima oko 40 procenata učešća na tržištu. Ako gledate celo mlekarsko trežište, Salford je značajno ispod 50 odsto. Ako pogledate vrednost u dolarima i uključite izvoz-uvoz, naše učešće biće još manje. Mi smo monopolisti samo na jednom proizvodu - na najmanje profitabilnom, dugotrajnom mleku jer niko tu neće da bude igrač. Profitabilni proizvodi u oblasti mlekarske industrije su jogurti. Mi tu imamo oko 30 odsto učešća na tržištu.

Zamislite farmere i njihove cene prema nama. Moja marža je već pola one koju ima Lura u Hrvatskoj. Mleko je posao sa niskom maržom. Prošle godine smo imali gubitke, ove godine smo na nuli. Ako farmeri prema meni podignu cenu za 15 odsto, Imlek će bankrotirati, osim ako ja to ne prenesem na potrošače. Ako prenesem na potrošače, desiće se dve stvari - doći će do inflacije i Imlek će postati manje konkurenatan i kompanije kao što su Lura ili Megle će nas ubiti. Ovo je otvoreno tržište, a te kompanije dolaze iz zemalja čija su tržišta zaštićena i gde se daju subvencije. Ja moram sa njima da se takmičim na najotvorenijem tržištu u Evropi. A zašto? Zato što hoćemo da budemo deo EU. U redu, ali nećemo biti još mnogo godina. Jednom kada budemo deo EU onda možemo ukinuti neke stvari, ali zašto sada i zašto Srbija hoće da ubije sopstvenu industriju.

Usput, ako sada ukinete subvencije, ne možete ih dobijati od Evropske unije kad postane njen član. Tako je svuda u Evropi - od Nemačke do Hrvatske. Za mene, ako ukinu te subvencije, doći će do socijalne krize i to će uništiti mlekarsku industriju Srbije.
Ali će definitivno imati uticaj na Salford zato što smo mi partneri sa farmerima. Ono što smo mi ovde uradili je jedinstveno. Sopstveni novac smo investirali u farmere, dali smo im kredite, dobre uslove, radimo sa njima i skoro se prema njima ponašamo kao država, a sve o trošku naše profitabilnosti. Mi smo zahvalni farmerima jer su i oni naši partneri. Ali i mi i farmeri imamo veoma malu maržu i hoće da ubiju taj balans. To ja ne razumem.

Koliko je Salford investirao u farmere?
J. Džafi: Mnogo miliona. Jednoj od glavnih farmi dali smo kredit od šest-sedam miliona eura koji je bio praktično poklon. U neke farme smo otvoreno investirali 20-30 miliona dolara, to je išlo na teret kapitala i zbog toga smo smanjili profitabilnost i to je uticalo na naš „keš flou”. Nije moj posao da ja to radim. U Hravtskoj, Lura nije dala ni evro tamošnjim farmerima. To je bio posao Vlade da podržava farmere. Hrvatska još ima subvencije i tarife i nikome ne dozvoljava da uđe unutra. A u Srbiju dolaze slobodno, koristeći beneficije svoje domaće zaštite a zatvaraju svoje tržište za autsajdere. Ne kažem da srpsko tržište treba da se zatvori, ali treba dati više prostora i podsticaja za razvoj lokalne i ndustrije.

Šta ćete uraditi ako država ukine subvencije za mleko?
J. Džafi: Uopšte ne mogu da zamislim da Vlada to može da uradi. To će biti propast za industriju, farmeri će biti na ulici, mi ćemo jako propatiti. Ako neko ima cilj da uništi jednu od najbitnijih industrija u ovoj državi, neka to uradi. Mora se voditi otvoreni dijalog. Ljudi verovatno ne razumeju na pravi način situaciju u kojoj se nalaze farmeri i mlekare. Ako ljudi misle da smo mi monopolista i da uživamo u tome što imamo enorman profit, to se jednostavno može proveriti. Samo pošaljete revizore i proverite cifre i onda ćete shvatiti da je ovo delatnost sa tako niskom maržom i da marža u potpunosti zavisi od Vlade.
Ako pogledate marže mlekarske industrije u regionu, nju potpuno određuju tarife i subvencije. Zašto je kompanija Danone tako profitabilna? Između ostalog i zato što uživa protekciju na svom tržištu i ima ogromne subvencije.

Pogledajte negativna primer Ljubljanske mlekare, Slovenija se igrala sa smanjivanjem subvencija i uništila kompaniju. To je bukvalno kompanija koja je bankrotirala i to je jako opasna igra. To je uticalo na farmere i ubilo prerađivača. Ako je sada ne kupi Salford, ne znam koliko meseci još može da preživi.

Zašto onda kupujete propalu firmu?
J. Džafi: Mi imamo dobro iskustvo u restrukturiranju...

Ali, kod Ljubljanske mlekare problem su državne subvencije?
J. Džafi: To je tačno, a drugi problem je da tamo ne postoji vlasnik. Ta kompanija nikad neće biti visokoprofitabilna, ali može da se vrati u normalu.
Igranje sa farmerima je opasna igra, to su naučile mnoge zapadne zemlje. Zbog toga su subvencije svuda prisutne, u svim okolnim i svim evropskim zemljama. Pokušajte da srpsko mleko pošaljete u Sloveniju ili Mađarsku. Zaboravite. Oni su svoje tržište zaštitili. Srbija se ponaša kao najrazvijenije tržište, kao da se njena industrija može takmičiti sa svim tim firmama koje uživaju podršku svojih zemalja.

Daću vam sledeći primer. Danas Salford nema profita u mlekarama. Naš neto profit-marža sledeće godine, ako se ništa ne promeni u subvencijama a uspemo sa restrukturiranjem, možda bude oko pet odsto. Ako ukinu subvencije, mi ćemo morati da smanjimo maržu, to me neće ubiti ali će me dovesti na vrlo nizak nivo. Pogledajte marže u ostalim delatnostima u ovoj državi. Posao sa manje od 10 odsto marže se smatra neprofitabilnim.

Mnogo toga dolazi od nerazumevanja. Kad kažem da je moja marža trenutno nula, ljudi misle da je to možda 50 odsto. Ali nije, nula je. Nula. To je realnost.
O kakvom onda monopolu Salforda neko priča. To je realnost.

Ako vam se posao ne isplati, što ne prodate mlekare?
J. Džafi: Neću da ih prodam, nisu još spremne. Ima viziju i sada je privodim kraju. Želim da u Srbiji stvorim najveću mlekarsku kompaniju i cetralnoj i istočnoj Evropi i želim da je onda izvedem na berzu u Londonu.

Šta još fali za to? Ljubljanska mlekara? Ili još neka druga mlekara?
J. Džafi: Slovenija, Bosna, Makedonija, Kosovo... pokušaću da uđem u Hrvatsku, imamo velike planove za Rumuniju i Bugarsku.

Da li je zaista moguće napraviti takvu regionalnu kompaniju?
J. Džafi: Da.

Ali, dok se vaše mlekarske kompanije restrukturiraju, konkurencija koja je kupila preostale domaće mlekare ozbiljno se etablirala na domaće tržište. Na primer, Somboled i Lura?

J. Džafi: Ne zaboravite da je Lura imala osam godina za restrukturiranje. Oni su radili isto što i mi ovde, kupili su nekoliko kompanija, konsolidovali, jako mnogo investirali, restrukturirali, promenili mentalitet, unajmili najbolje ljude, kupili jako mnogo dobre opreme. Za njih ući u Srbiju je samo prenošenje onoga što su već primenili u Hrvatskoj, a to traje nekoliko meseci. A mi smo imali samo dve godine i to na jako otvorenom tržištu. Lura je uživala punu zaštitu svog tržišta i države, niko nije mogao da dođe u Hrvatsku i da bude konkurent. Niko. Oni su imali tarife i subvencije, mi nemamo taj luksuz. Ja nemam izbora nego da žurim i da idem što je brže moguće bez bilo kakve podrške. Mi to radimo i u interesu ove države. Zašto Hrvati brinu o svojim ikonama, a mi o svojima ne. To ne shvatam, ali ja ću svoj deo da odradim. Sledeće godine bićemo na još boljem nivou nego što je Lura. Ali će nas to mnogo koštati i mlekare će morati da žrtvuju profit. Ja nemam izbora, inače ćemo da umremo. To je priroda konkurencije, ili postajete dobri kao vaša konkurencija ili nestajete. Zapamtite, novac se ne pravi na dugotrajnom mleku. Zato se Lura i Somboled nisu fokusirali na to, nego na jogurte. proizvode koji donose profit. Ne moraju da brinu o lokalnim farmerima, niti o socijalnim pitanjiima, ne moraju da brinu po kojoj će ceni prodati dugotrajno mleko, a ja nemam izbora. Danone dolazi u Srbiju i ne brine, ali i jedni i drugi u Francuskoj i Hrvatskoj uživaju zaštitu.

Ja moram da budem dobar socijalni partner ove države, a moram u isto vreme da pravim restrukturiranje, da se takmičim sa globalnim igračima i da brinem o svom profitu. A Lura i Danone su odlični igrači. Moj cilj je da budem i bolji, jer moja je filozofija - ili to radim ili nestajem. Ono što imamo je najveća kompanija za proizvodnju hrane i vode u centralnoj i istočnoj Evropi. Ljudi to ne shvataju...

Ali, to se još ne vidi?
J. Džafi: Pogledajte Danone, to je kompanija sa tri delatnosti - keks, mineralna voda i mlekare. Pogledajte Salfordovu kompaniju u Srbiji Danube Foods Group - keks, mineralna voda i mlekare. Nisam kopirao Danone, ali mi smo već mini Danone. Ako budem želeo da spremim ovu kompaniju za Berzu u Londonu, što se može desiti u 2008. godini, to će biti odličan uspeh i svi će videti koliko je velika i uspešna ova kompanija.

Planirate da 2008. godine izađete na Berzu?
J. Džafi: Razmišljamo o tome.
Jedna opcija je da kompanije listiramo na londonskoj berzi. U tom slučaju verovatno bi na inicijalnu javnu ponudu ponudili celu Danube Foods Group. Da li će to biti 2008. godine, o tome ćemo razgovarati sledeće godine. Salford je klasični finansijski investitor. Nekad nam je izlazna strategija takva da prodamo preduzeća u celini, a nekad se udružujemo sa drugim ulagačima. Ako bi se pojavio partner za neka od srpskih preduzeća, Salford bi rado produžio svoju investiciju za još nekoliko godina. Ostaćemo, dakle, otvoreni i za pregovore sa partnerima koji bi se udružili sa nama. Kao investitori moramo uvek da držimo sve opcije otvorene, ali ne bismo toliko ulagali da imamo nameru uskoro da izađemo sa tržišta.

Da li Salfordu odgovara Zona slobodne trgovine u regionu?
J. Džafi: Podržavam da Srbija bude deo Evropske unije i da u regionu postoji Zona slobodne trgovine, ali za to morate da budete spremni.

poziv na pretplatu na na www.ekonomist.co.yu