Momir Ilić, kapiten rukometne reprezentacije - Možemo do medalje

Momir Ilić (Foto: Mozzart sport)

Tek što smo u Srbiji ispratili Svetsko prvenstvo u ženskom rukometu i radovali se srebru naših devojaka, okrećemo se ka Danskoj i početku Evropskog šampionata za muškarce. Srbija na sever Evrope stiže kao vicešampion i to na noge ekipi koja je slavila u beogradskom finalu.

Za najboljeg igrača kontinentalnog šampionata od pre dve godine proglašen je kapiten reprezentacije Srbije Momir Ilić. Od te utakmice rukometaši Srbije su učestvovali na Olimpijskim igrama u Londonu i Svetskom šampionatu, ali oba puta su rezultati bili ispod očekivanja (deveti i deseti). Može li se više sada – odgovor je "Mozzart" pokušao da pronađe baš u razgovoru s popularnim Mošom.

Čemu se nadati pred početak EP?

– Mnogo toga se dogodilo od 2012. Činjenica je da odlazimo kao srebrni za prethodnog Evropskog prvenstva, što sa jedne strane može da bude otežavajuća okolnost, ali sa druge strane, ako želimo nešto da napravimo, moramo da igramo pod pritiskom. Suštinski, za ostvarenje cilja moramo da budemo na sve spremni. Ekipa je zrelija, iskusnija i po mom mišljenju. Od kad sam u reprezentaciji, nismo imali bolji sastav.

Budi malo konkretniji…

– Hoću da kažem da je dosta naših igrača mnogo napredovalo i da imaju daleko značajnije klupske uloge nego ranije. Novom selektoru je nešto olakšan posao, jer mnogi igrači mogu da funkcionišu u oba pravca, nema čestih rotacija što omogućava da realno evropski šampionat može da se odigra na značajnom nivou. Na bekovskoj liniji tu su Draško i Petar Nenadić, Momir Rnić, Marko Vujin i oni će, siguran sam, imati važnu ulogu.

Koliko je otežavajući faktor to što je Srbija za svega nekoliko meseci promenila trojicu selektora?

– Jeste specifično, ali mislim da je ekipa dovoljno dugo zajedno što ide naruku bilo kojem selektoru. Uigrani smo, dobro se poznajemo i samim tim nam je lakše da se prilagodimo novom sistemu. Igramo za svoju zemlju koju volimo i možemo da kažemo da smo patriote. Bilo ko da je selektor, mi ćemo se odazvati. Stvoren je kult reprezentacije i dobra atmosfera, spoj tri generacije. Nije lako treneru da se za kratko vreme upozna sa ekipom, ali smo mi tu kao igrači da mu olakšamo. Sve u svemu, nema nikakvih problema.

Kakva je tvoja uloga kao kapitena?

– Prilikom razgovora s prethodnim selektorima Vukovićem i Vranješom i sadašnjim Matićem, u vezi sa tim da budem kapiten, istakao sam da ne želim da budem kapiten koji će se baviti formalnim stvarima, birati stranu na terenu, loptu i slično. Moj cilj je da budem spona između igrača i selektora, da steknem obostrano poverenje koje se dobija onim što pružam u utakmicama i uopšte kompletnim odnosnom prema reprezentaciji. Želim da pre svega bude jednostavnija komunikacija, naročito van terena. Trudim se da dam sve od sebe.

Srbiju očekuje "grupi smrti" na predstojećem prvenstvu, sa Poljskom, Rusijom i Francuskom?

– Grupa je najteža moguća. Ne bih da ispadne da kukamo, ali realno je tako. Sve tri ekipe imaju kvalitet, a posebno Francuska. Ono što mene raduje jeste naša igra. Uvek sam govorio da nije potrebno da se plašimo protivnika, koliko sebe samih. Dovoljno smo sazreli, naša igra liči na pravi evropski rukomet, imamo veliko samopouzdanje. Prva utakmica protiv Poljske je od ogromnog značaja za nas. Ako tu pobedimo, uhvatićemo neophodan zalet. Setite se kako je bilo u Beogradu kada smo baš Poljsku dobili sa velikom razlikom u prvom meču i kako smo posle toga igrali. Mogao bi to da bude odgovarajući recept i za turnir u Danskoj.

Mnogi vide Dansku, Francusku, Hrvatsku i Španiju kao polufinaliste.

– Danci su za mene glavni favoriti i verujem da će lako do završnice. Hrvati su uvek u vrhu, da ne govorim o Francuzima. Španija je, međutim, dosta oslabljena. Kao svetski šampion su naravno u krugu favorita, ali ih ipak ne očekujem u borbi za najviši plasman.

I hajde sada da čujemo konkretno od tebe – može li Srbija ponovo do medalje?

– Ubeđen sam da imamo kvalitet za medalju! Ne govorim to da bih motivisao sebe ili svoje saigrače. Brojni argumenti su na našoj strani. Imamo odlične igrače, vodeće u svojim klubovima. I još jednom ističem – od rezultata prvog meča dosta toga zavisi. Ako pobedimo, idemo daleko!

Koliko smeta i motiviše to što našu reprezentaciju smatraju "domaćinskom" selekcijom, odnosno ekipom koja samo u svojoj zemlji ide do kraja? Posle Evropskog prvenstva 2012. zabeleženi su loši rezultati na Olimpijskim igrama i Svetskom šampionatu...

– Hm, nije baš sve to tako kako izgleda... Na poslednja dva takmičenja bilo je promena u sastavu. Na svetskom šampionatu je bilo čak šest ili sedam novih igrača. Pravila je i probleme rotacija kod selektora... Sada, međutim, ima dosta kvaliteta i ponoviću – ova reprezentacija može do medalje! I želimo da to uradimo u Danskoj između ostalog zbog toga što pričaju da smo "domaćinska" selekcija. Da dokažemo da suprotno! To nas svakako motiviše dodatno, ali se najiskrenije ne obaziremo previše. Na kraju krajeva, hoćemo da pokažemo kvalitet i odličnu igru.

Pripreme ste počeli krajem 2013, četiri dana pred Novu godinu. Da li je bilo vremena za odmor pre okupljanja?

– Meni je lično bilo super. Posle mnogo godina u Bundesligi,ž imao sam dosta slobodnog vremena. Naime, igrači iz Nemačke su stigli zbog klupskih obaveza tek 2. januara. Bili su prilično umorni i selektor im je dao četiri-pet dana slobodno, pa su uspeli malo da predahnu i sada, kad smo kompletni, sve dosta dobro izgleda.

Pomenuo si Bundesligu, dobar momenat da pređemo na razgovor o tvojoj klupskoj karijeri koja je počela pre više od 10 godina – Srbija, Slovenija, Nemačka i Mađarska?

– Igrao sam u Subotici pre nego što sam otišao u slovenačko Velenje kao najbolji strelac srpske lige. Moja karijera je išla postepeno, tiho, nije bilo "buma" na početku. Korak po korak. Recimo, nisam imao ulogu u reprezentaciji u mlađim kategorijama. Uvek ponavljam da sam u Subotici mnogo naučio od pokojnog trenera Nikole Jevremovića – Gužve. Iz Velenja sam prešao u nemački Gumersbah, pa onda u Kil i evo sada igram u mađarskom Vespremu.

U Kilu si proveo četiri godine, osvojio tri nemačka prvenstva, dve Lige šampiona... Stigao si tog leta kada je ekipu napustio Nikola Karabatić, što ti je otvorilo prostor, ali donelo i veliku odgovornost?

– Karabatić je u tom trenutku bio najbolji igrač na svetu. Nije mi bilo lako, ali opet sam bio vrlo motivisan. Sve mi se poklopilo. U sportu uz sav trud i Božiju volju, morate imati i sreće da bi se došlo do uspeha. I ništa se nije dogodilo slučajno. Dve godine sam u Gumersbahu radio sa islandskim trenerom Alferdom Gislasonom. On je otišao u Kil i posle godinu dana doveo je mene. Dakle "svako zašto ima i svoje zato". Zahvalan sam mu što mi je omogućio da igram u Kilu koji je za mene institucija. I Vesprem, u kojem sam trenutno, funkcioniše na vrlo ozbiljnom nivou, ali to što pričam za Kil odnosi se na kompletnu Evropu.

(Foto: Mozzart sport)

Rukomet je odmah iza fudbala po popularnosti u Nemačkoj.

– To je tačno. Nemačka rukometna Bundesliga je najjača na svetu, bez konkurencije. To je superbrzi voz i ako uspeš da uskočiš u njega, onda si uspeo. Moraš da budeš top spreman fizički i psihički. Ogromna je tenzija, traži se disciplina, a znamo kakvi su igrači sa Balkana, istočne Evrope. Možda smo navikli na malo ležerniji život. Nemac očekuje rezultat. Opet grad Kil je na severu zemlje, vreme je loše, nema mnogo toga što možeš da radiš. To je mesto od 250.000 stanovnika. Rukomet je sve, ostali sportovi ne postoje. Napori su veliki, nema se ni mnogo vremena za bilo šta izuzev rukometa. Odmor je vrlo važan, nema ni nekog specijalnog druženja. Dosta smo vremena provodili u klubu zajedno, funkcionisali na vrhunskom nivou, ali van kluba smo se retko viđali. Prosto nema te kulture da se pije kafa u kafiću. Popije se jedna kod kuće, uglavnom jutarnja, i tu se završava. Znate, pored svih sportskih uspeha u Nemačkoj sam stvarno stekao dosta prijatelja i ostvario razna poznanstva. Mislim da će mi sigurno koristiti posle karijere.

Može li se vrhunski evropski rukomet, u smislu popularnosti i zarade, porediti na bilo koji način sa recimo fudbalom ili košarkom?

– Rukomet je vrlo cenjen u Nemačkoj i u gradovima gde je taj sport razvijen. I ne samo u Nemačkoj, već i u ostalim delovima Evrope u kojima je rukomet poznat. Igrači Kila u svom gradu imaju status bogova. Lep je to osećaj, jer predstavljaš nešto zaista značajno za tu sredinu. Imali smo obaveze da posle svake utakmice potpisujemo autograme i da se slikamo, a to možda može da bude malo optrećujuće. Zarada, to je daleko od fudbala i košarke, ne može da se poredi. Pre sa odbojkom. Ali opet imaš mogućnost da normalno živiš. Lično sam vrlo zadovoljan ostvarenim u svakom smislu. Presrećan sam zbog svog života i karijere. Nema lažne skromnosti. Lepo je biti sportista i uspešan. Verujem da je to stvar Božije volje i da je to negde bilo zapisano. I istakao bih da su klupski rezultati sjajna stvar, ali je ipak poseban osećaj kad nešto uradiš za svoju zemlju.

Letos si promenio klub, zemlju?

– Ugovor sa Vespremom sam potpisao na četiri godine. Ako vam kažem da sam za dva meseca prešao 10.000 kilometara svojim kolima, onda je jasno da imam mnogo više slobodnog vremena. To u Nemačkoj nije bio slučaj. Svake nedelje sam, da li u Srbiji, da li u nekom evropskom gradu. Ttrudim se da uživam. Vesprem je na sat vremena od Budimpešte, pet sati od mog rodnog Aranđelovca, u blizini jezera Balaton. Ima stvarno dobar položaj.

Ove sezone još nemate poraz u Ligi šampiona?

– Igramo odlično, imamo super tim. Cilj je da se plasiramo na Fajnal for, što do sada Vesprem nije ostvario. Mislim da to možemo da uradimo. I to Vesprem zaslužuje. Mnogo je dobro organizovan, ima stabilnost i podršku države. U Evropi ove godine ima dosta dobrih ekipa – Kil, Hamburg, mi, Barselona naravno, pa i Pari Sen Žermen.

Sigurno još ne razmišljaš o završetku karijere, međutim, znaš li već sada šta i kako posle?

– Biću trener, to je moj plan. Ne mora da znači da dobri igrači mogu da budu i uspešni trener. Ne vidim sebe kao funkcionera. Nisam tip čoveka koji može da radi dve stvari u isto vreme. Opredelim se za jedan posao i u njemu sam 100 odsto. Pokušao sam, ali nije to baš ispalo kako treba.

Jedno banalno pitanje – otkud ti u rukometu?

– Pa Aranđelovac je grad rukometa. Kao i svaki klinac voleo sam fudbal, ali to sam brzo prekinuo. Kratko sam bio i u boksu, nekoliko meseci, pa sam otišao u rukomet. Stariji brat me je povukao. Bio je talenat, ali nije bio dovoljno uporan. S njim sam otišao na prvi trening. On je batalio, ja sam sve više radio i eto, tako je to išlo.

VOLEO BIH DA IDEMO STOPAMA ŽENA!

Određena vrsta podsticaja za mušku reprezentaciju pred turnir u Danskoj može da bude rezultat srpskih dama?

– Ma to je apsolutno sjajno! Gledao sam sve utakmice od osmine finala. Pažljivo sam gledao i ostvarile su fantastičan uspeh. Isto kao što smo mi učinili na Evropskom šampionatu. Lično to vidim kao veliki podstrek za nas, nekako se dopunjavamo. I mi sada želimo da opet obradujemo naciju. Reprezentativni rukomet je na visokom nivou. Naš savez odlično funkcioniše, svi smo prezadovoljni. Ne treba zaboraviti da je Rukometni savez Srbije organizovao tri velika takmičenja za kratko vreme što je za jednu malu zemlju kao što je naša velika stvar. Ispoštovani smo sa svih strana i ostaje nam samo da se koncentrišemo na rukomet. Voleo bih da idemo stopama žena koje su zaista odigrale fenomelano.

MAGIČNI KIL

Kako izgleda biti prvak Evrope?

– Nestvarno dobro! Kad sam odlazio u Kil želeo sam da tamo nešto napravim, da krunišem karijeru. I to je normalno, jer sam mnogo ulagao u sebe, hteo sam da dođem do vrha. Istu želju sam imao sa reprezentacijom – da dođem do medalje. Svaki trofej u Kilu je bio nešto posebno. Liga šampiona koju smo osvojili 2012. bila je vrhunac perfektne sezone. U Bundesligi smo imali skor 68:0! Ni jedan izgubljen bod! Mislim da se to nikada nije dogodilo do tada. Sve smo osvojili. Magično.

Piše: Milan Vuković

Izvor: