Džez na Jelisejskim poljima (FOTO)

Iza tri zavese, na petom spratu u Rue Amelot, jutro počinje uz saksofon i nema veze šta je sa druge strane prozora. Ne smeta ni kiša, kad negde na polovini kafe pustim dan u sobu u Gradu svetlosti. Kroz poslednju zavesu, onu skroz prozirnu, odlučim se za haljinu, jer "ne pada baš toliko".

Pada. Ali svejedno, u torbi strpljivo nosim i naočare za sunce. Jer kad oblak ostane bez daha, na desetak minuta sve sija ispred zgrade gradske skupštine.

Ima nečeg čudnog u nemiru pred Pariz, tu nisu čista posla. Lagala bih da kažem da je moj omiljeni. Nije čak ni drugi. Ipak, trema me je ponovo bocnula dok sam zatvarala kofer u Beogradu.

Š. i ja smo u Pariz, pre tačno pet godina i tri dana, po prvi put zakoračile sa stanice Gare du Nord, uzbuđene više od Nila Armstronga. Dan je bio sunčan, cveće na tezgama i balkonima, bela haljina, štikle, kroasan, kafa, cigarete od 9 evra, vino i pre i posle 12, slikanje u Beogradskoj ulici, mapa u rukama, izgubljena karta za brod, večera sa pogledom na Toranj, žiške u daljini dok se voz udaljava... (Trocifren broj puta smo ovaj dan prepričavale).

Šta god da ste od Pariza očekivali, neće vas razočarati. Šta god da ste čitali, slušali, gledali i zamišljali, malo je. Dva su grada koje volim mnogo više, ali ni u jednom nemam taj pomešan osećaj treme, sreće, uzbuđenja, poštovanja, glamura, iščekivanja, zahtevnosti, čuđenja. I želje za čokoladom. Ovoga puta, pred polazak sam ugasila 29 na torti, pa sam se osećala još svečanije.

Možete, ovde, da budete šta hoćete. I umetnik, i boem, i bogataš i skitnica, filmska diva i poslovna žena, da dramatično tugujete i da se romantično zaljubite, da se provodite i osamite, izgustirate svaki gušt. Ja, recimo, imam svoju ličnu filmsku muziku. Izađem na ulicu, udahnem, krene ploča u glavi. Mogu da radim celog dana, da idem na sastanke, pišem, telefoniram, učim, a da me taj osećaj spektakla ne ostavlja. Noć, srećom, u maju pada tek oko deset, pa posle radnog dana ostane vremena i za grad.

Parižani su nas ovoga puta dočekali u pripremama za "Roland Garros", sa ponekim usamljenim plakatom za evropske izbore, sa izložbom Vana Goga u Orseju. Glancali su Trijumfalnu kapiju.

Prvog dana, trčim na Monmartr, nadmudrujem se sa pljuskom, i naslućujem kakvi će mi biti dani. Ajfela šmekam u prolazu, katedrali Notr Dam mašem iz automobila, niz Šanzelize gubim cipelu... (Ne propuštam sladoled, šampanjac, brioš, camembert, izložbu Van Goga, Monea, versajske fontane. Odustajem od ručka u Bulonjskoj šumi, noći pored Sene i sanjane Monalize). Kad ugrabim trenutak, šmugnem niz neku skrivenu ulicu, uvek lepšu od one prethodne i uvek sa muškatlama na balkonu. Nađem vremena i za piće na stalno živoj Place de Republique, za jednu posebu bluzu i da nažvrljam razglednice na klupi.

Amelot spava, kad se duboko posle ponoći vraćam na 5. sprat u 11. arondismanu. Zavese padnu uz onog drugog Armstronga i jednu savršenu kockicu iz "LeNotre".

Uz obećanje da sledeći put dolazim pre tridesetog rođendana. Sa više vremena, i jednim malenim koferom.

Milica Stevuljević