Goran Bogdanović, nekadašnji fudbaler "Partizana" - Razmišljam o preseljenju u Beograd

Posedovao je Goran Bogdanović, nekadašnji as Partizana, niz kvaliteta koji su ga svrstavali u vanserijskog asa, pa je punih osam godina, u periodu od 1985. do 1993, Grobare dovodio do ekstaze. Ipak, ljubiteljima fudbala ostao je u sećanju kao promoter driblinga poznatog po imenu "biciklica" koji je prvi put demonstrirao kao osamnaestogodišnji prvotimac crno-belih. Igrom slučaja, upravo te godine se rodio i Kristijano Ronaldo, aktuelna megazvezda svetskog fudbala, kojem je ova majstorija već godinama unazad zaštitni znak

Po završetku inostrane karijere Goran Bogdanović, najbolji igrač u istoriji Smedereva, ispunio je sebi dečačku želju i vratio se u rodni grad. S njim se u varoš na obalama Dunava ubrzo doselila i Evropa – utakmice su igrane u ambijentu kog se ne bi postidela ni Premijer liga. Čim je u klupske prostorije stigao prvi trofej o kojem je dugo sanjao, Goran je znao da je njegovoj igračkoj misiji došao kraj. Iz kopački je uskočio u lakovane cipele i elegantna odela, prihvatajući se uloge sportskog direktora.

Brzo se snašao u novoj ulozi i fudbalska jeka na velelepnom stadionu kraj Dunava nastavljena je nesmanjenom žestinom.

I, kao što to kod nas obično biva, sve je bilo toliko lepo, da nije moglo predugo da traje. Odlaskom američkog sponzora sve se promenilo preko noći nagore i klub je ugašen.

Pre nego što nam je objasnio zašto i kako se to dogodilo, kao i kako je od heroja i miljenika Smederevaca postao nepoželjan na stadionu, pričali smo, a o čemu drugom, nego o njegovoj nenadmašnoj "duploj biciklici", fudbalskom driblingu za sva vremena...

– Prvi put sam, još kao klinac, video tu fintu kod Zlatka Vujovića, tadašnjeg fudbalera Hajduka iz Splita. Odmah po prelasku u Partizan iz Smedereva, kao osamnaestogodišnjak, počeo sam da je praktikujem. Vujović je to radio jednom nogom i u jednu stranu, dok sam je ja izvodio obema nogama i u obe strane. Jeste da sam dosta uvežbavao taj dribling, ali majka priroda je tu najviše umešala prste – kaže Goran Bogdanović.

Zar si tako mlad imao petlju da iskusnim prvotimcima crno-belih prodaješ tu foru?

– Zatekao sam sve same legende koje sam do juče, kao igrač Druge srpske lige, gledao na TV-u. Branio je Omerović, onda Radović i Rojević su bili bekovski par Ljuba Radanović i Vermezović štoperi, vezni su bili Smajić, Uške Vučićević, Đelmaš, Plavi Stevanović, a u špicu Varga i Živković. Sad se ježim kada se setim tih imena i kakvi su to igrači bili u staroj Jugoslaviji. Ipak, taj fudbalski bezobrazluk koji me krasio tu je došao do izražaja i bez pardona sam počeo da koristim "biciklicu".

Sećaš li se ko je prvi platio ceh tvojoj novotariji?

– Bio je to Rojević, kao levi bek, pošto sam ja igrao po desnoj strani. Stari šaljivdžija Mića Radović odmah je od toga pravio šou pitajući Rojevića zašto mi ne čupa uši, a-ha-ha...

Ko je tada bio trener?

– Nenad Bjeković.

Je l’ te sputovao možda u tvom naumu da se proslaviš tim driblingom?

– Sve sam radio u punom trku, štos je uvek prolazio, tako da nije bilo razloga da me sputava. Moram da kažem da je svojevremeno ekipa SOS kanala došla u Smederevo da bi snimila emisiju o tom mom potezu i danas se u mnogim školama fudbala za decu taj dribling zove "Goran Bogdanović". To je stvarno velika čast za mene i baš sam bio ponosan, jer posle 356 zvaničnih mečeva u Partizanu i sedam godina u Španiji, ostalo je nešto iza mene, što se prepričava iz generacije u generaciju.

Ko je još od svetskih majstora izvodio "bicikleto"?

– Pre svega Brazilci. Međutim, svi su uglavnom hvalili moje izvođenje, valjda što sam to radio veoma brzo i u pokretu, a mnogi to nešto u mestu pokušavaju. Mnogo je bitno da se potez izvede u pravom momentu u odnosu na protivnika koji hoće da ti oduzme loptu. Imali su običaj kolege iz suparničkih tabora da mi posle meča priđu i kažu da iako tačno znaju šta ću uraditi, jednostavno ne mogu da me zaustave.

Da li možeš neku, od ko zna koliko "prodatih biciklica", posebno da izdvojiš?

– Možda onu koju sam izveo kao igrač Espanjola, protiv Barselone na Kamp Nouu. Barsa je vodila sa 1:0 i ja sam izjednačio pomoću "biciklice". Kada smo sutradan trčali krugove, na južnoj tribini su se okupili najvatrenije pristalice Espanjola i skandirale: "Goran bicikleto, Goran bicikleto!" Izuzetno mi je draga i "biciklica" pomoću koje sam bacio na travu slavnog nemačkog reprezentativca Tomasa Heslera i onda postigao evro-gol za Smederevo u duelu s Minhenom 1860, kada smo igrali Kup UEFA. Ipak, jedan meč je bez sumnje najviše doprineo da se proslavim ovim driblingom.

Koji je to meč?

– Partizan je u Zagrebu protiv Dinama igrao utakmicu za titulu. Poveli smo sa 1:0 i onda je domaćin preokrenuo na 2:1. Nekih 10 minuta pre kraja Bjeković je ubacio u igru mene i Milinka Pantića, iako su na klupi sedeli neki iskusniji igrači. Bio je prekid, osetio sam da ću nešto dobro napraviti i zato sam vikao Admiru Smajiću: "Molim te, daj mi loptu, molim te daj mi loptu, ušetaću se u gol!" Gleda me čovek i doda, a ja krenem na Zvezdana Cvetkovića "bicikletom" i bacim ga u stranu, dodam Vargi koji izjednači na 2:2. Ubrzo zatim šutne moj kum Pantić, a Vlak odbije loptu, ja se ušunjam i nekako je prosledim u mrežu. Na taj način smo i matematički postali šampioni Jugoslavije.

Dakle, velike zasluge za promociju tvog driblinga idu na adresu Nenada Bjekovića?

– Hm... Bjeković u mojoj karijeri zauzima posebno mesto. Evo i zbog čega. Igrali smo protiv Slobode u Tuzli i vodimo sa 3:0. Uđem na teren u drugom poluvremenu i namesti se brzo da primimo gol. Uzmem onda loptu, predriblam tri igrača i kako sam uvek više voleo da asistiram nego da dam gol, ja šmeker umesto da zatresem mrežu, čekam Milka Đurovskog. Sve bi bilo u redu da se odnekud nije stvorio jedan igrač Slobode i presekao taj pas. Na kraju smo ipak slavili sa 3:1.

Je l’ Bjeković nije bio previše srećan?

– Ma da, odmah mi je prišao i svašta rekao, tipa "Smederevac, čim se vratimo u Beograd, pravac kući!" Vikao je na mene sve do svlačionice i kada mi je prekipelo, pogledao sam ga onako čudno, što ga je dodatno razbesnelo da mi kaže da sutra ne dolazim na trening. Ja rekoh – gotovo, završih karijeru u 19. godini! Ipak, trenirao sam narednih dana s drugim timom, ali se nameste žuti kartoni i povrede prvotimaca, tako da sam se na sledećoj utakmici opet našao na klupi.

S kim ste igrali?

– Imali smo za protivnika Čelik i do 80. minuta smo vodili sa 1:0 i tada primimo gol. Bjeković je poslao na zagrevanje sve osim mene. Sedeo sam kao popišan, kad mi se odjednom obratio s rečima: "Diži se!" Uđem onako nezagrejan i odmah u mom stilu izbacim dvojicu Zeničana i zveknem je levom u 90. i trk na jug. Dobijemo sa 2:1 i tu se sve okrene preko noći u moju korist. Faktor sreća je veoma bitna stvar.

Zašto nisi duže igrao u inostranstvu?

– Iz prostog razloga što nisam mogao da odem preko pre 26. godine života, tako da sam imao 33 godine kada mi je istekao ugovor sa Ekstramadurom. Rafa Benitez je hteo mlađeg stranca, a ja sam dobio ponude iz Meksika i Japana, gde mi se nije išlo. Klinačka želja mi je bila da karijeru završim tamo gde sam je i počeo, pa sam se vratio u Smederevo koje se tada borilo za opstanak. Obećao sam sebi da neću da kačim kopačke o klin dok ne osvojimo neki trofej i to mi je za te četiri godine pošlo za rukom. Možda sam mogao još duže da trajem, međutim, počele su povrede da me muče...

Hoćeš da kažeš kako je "lanac počeo da ti preskače"?

– Jeste, počeo je lanac da preskače, ovo-ono i rešim da prekinem.

Kako si potom uplovio u funkcionerske vode?

– Prvo da naglasim kako fudbalsko Smederevo duguje ogromnu zahvalnost Dušanu Matkoviću, čoveku koji je napravio stadion s kojim se mi godinama ponosimo. Smatram da bi stadion i trebalo da dobije im po njemu, jer da nije njega bilo, ne bismo ovde gledali ni Partizan, ni Zvezdu, ni evropske velikane. E sad, Amerikanci su kupili "Železaru" i poklopilo se da u to vreme i ja završim karijeru. Pozvali su me na razgovor i predložili mesto sportskog direktora.

Jesi li odmah prihvatio?

– Malo je bilo povuci-potegni, nismo se našli na istim talasnim dužinama. Međutim, ispostavilo se da je to bilo zbog lošeg prevoda, da bismo se na kraju dogovorili o saradnji. Posao mi je olakšavala činjenica da su moje ime u Srbiji svi znali, ali sam se na početku malo i zaletao usled nedostatka te vrste iskustva. Brzo sam uvideo da moram da se okružim ljudima kojima verujem i uz čiju ću podršku realizovati svoju viziju. Nažalost, posle lepih sedam godina, otišao sam iz kluba u kome sam od 12. godine i kojem mnogo, mnogo dugujem. A otišao sam na jedan vrlo ružan način.

Šta se to dogodilo?

– Pojavili su se neki ljudi koji su bili ljubomorni na moju platu, a koju sam kao profesionalac dogovorio s generalnim direktorom "Ju-Es-Stila" i ona je iznosila 2.500 evra. Tu platu mi nije davao grad iz svog budžeta, nego vlasnici jedne velike svetske kompanije. Bilo kako bilo, osobe koje nikada nisu imale dodirnih tačaka s fudbalom na jedan bezobrazan način su me udaljile iz kluba. Napravili su me ovde lopovom i ne znam čime sve još, samo zato što je moja plata bila pomenutih 2.500 evra. A na konto svog imena i profesionalizma, mogao sam da tražim mnogo veća primanja.

Kad je usledila kulminacija netrpeljivosti s novim čelnicima kluba?

– Želeo sam da održim konferenciju za medije, međutim, ti koji su niko i ništa u našem fudbalu, rekli su kako sam običan građanin ovoga grada i da ne mogu da se obratim novinarima na stadionu i maltene su mi zabranili da gledam utakmice.
Napravili su atmosferu kao da sam kriminalac, da sam ne znam šta!

Čini se da si im baš trn u oku?

– Izgleda da ti se u ovom gradu i u ovoj zemlji generalno prašta sve osim uspeha, a taj uspeh sam prvo postigao kao igrač, a potom i kao funkcioner Smedereva. Sve mi je to teško palo, jer sam na svim turnejama širom planete, svuda s ponosom isticao da sam Smederevac.

Ne bi se moglo reći da su navijači Smedereva i danas ponosni na klub?

– Da, pod vođstvom tih "stručnjaka" klub se našao prvo u drugoj, a onda i u trećoj ligi, da bi na kraju bio ugašen i sad se vodi pod novim imenom. Pokušali su da me oblate oni koji su umislili da su neko i nešto, da zgaze i ponište ono što sam uradio za klub, samo ne dam se i neću im to dati nikada.

Da li si pomišljao da napustiš grad?

– Razmišljao sam sve da prodam ovde što imam, a imam dosta stvari i da se preselim u Beograd. Dve godine koje ne radim iskoristio sam da završim trenersku školu i okušam se i u tom poslu uskoro. Videćemo. Na kraju krajeva, deca mi već žive u Beogradu.

Kako se zovu naslednici?

– Imam kćerku Sanju koja ima 22 godine i odličan je student treće godine španskog i engleskog jezika. Sin Predrag ima 19 godina, upisao je Višu trenersku školu i trenira u Teleoptiku, a prethodno je prošao mlađe selekcije Smedereva. Obično je igrao zadnjeg veznog i vidim da ga sad guraju na polušpica. Želim da napreduje i naučiće sigurno mnogo više u narednom periodu. Takođe, imam i vanbračnog sina Andriju od 10 godina, četvrti je razred i on će se baviti fudbalom. Neka su živi i zdravi i kako im je suđeno, tako će biti.

Jesi li se to ugledao na većinu velikih fudbalera i po pitanju privatnog života?
– Da, a-ha-ha...

Da pređemo malo na kladioničarske teme. Od kada uplaćuješ tikete?

– Bogami, još kao igrač sam počeo u Smederevu, čisto iz razonode. Volim kad dođem kući da pogledam jesam li pogodio i pratim teletekst. Igram Špance, Italijane, Engleze, Francuze i Nemce. I moja igra su samo golovi. Omiljen tiket mi je sa pet mečeva 2+ prvo poluvreme, kao i više golova drugo poluvreme.

Beležiš li dobitke?

– Imao sam finih naplata. Jednom sam uhvatio tri italijanska para 2+ prvo i četiri više golova u drugom. Na 300 uloženih, dobio sam 175.000 dinara. Najveći dobitak mi je kad sam pogodio Hertu da će postiči dva gola u prvom, za kvotu 8,0, onda da će Đenova dati dva gola u prvom, za kvotu 9,0 i da će Đirona protiv Tenerifa postići dva gola u prvom i na 500 dinara sam dobio 350.000 dinara. Sutradan pročitam da mi je taj tiket sa dva gola posrećio Despotović, nekadašnji igrač Vojvodine.

Je l isplata bila pravovremena?

– MOZZART je uvek superkorektan stvarno, bez obzira koliko iznosila isplata je ekspresna. Osoblje je isto izuzetno ljubazno, a o prijatnom ambijentu izlišno je da govorim.

ADVOKAT ĆE USPETI, ALI ZASLUGE ZA TO IMAĆE I MIHAJLOVIĆ!

Možeš li reč-dve o reprezentaciji?

– Žao mi je zbog Siniše Mihajlovića što se to desilo i kako se desilo. Mislim da je krenuo dobrim putem, da je izmenio iz temelja igrački kadar, decu gurnuo, niko pre njega nije imao petlju. Ja sam za to da se žrtvuje jedno svetsko prvenstvo, da bi deca stasala. Ipak, Miha je odmah stavljen na stub srama, mi smo svi selektori i sve znamo. Uveren sam da će Dik Advokat sa ovom generacijom napraviti dobre rezultate, treba ih podržati, biti strpljiv i napraviće velike rezultate, ali će velike zasluge za to ići na Mihajlovićevu adresu.

HVALA PARTIZANU ŠTO NAM JE DOVEO EVROPU U BEOGRAD!

Kako bi prokomentarisao izlazak Partizana na evropsku scenu?

– Gledao sam s decom poslednje dve utakmice, protiv Bugara i Azerbejdžanaca i primetio da su navijači prilično nezadovoljni! Greše, jer mi treba da budemo ponosni na Partizan, zato što je velika stvar za fudbalsku Srbiju što nam je priuštio da gledamo Ligu Evrope u Beogradu. Danas svi igraju fudbal i moramo svi zdušno da navijamo za crno-bele i ne smem ni da pomislim šta bi bilo da se nisu domogli glavne scene. Svaka čast ovoj generaciji, treba im čestitati i hvala im što su u naš glavni grad doveli Totenhem, Bešiktaš i Grke.

Piše: Milorad Plazinić

Izvor: