(E Magazin) Đubre - dobar biznis

ĐUBRE – DOBAR BIZNIS!


Otpad nije đubre, već dobar prirodni resurs i mali je procenat smeća koje nema upotrebnu vrednost


Industrija prerade otpada u svetu dostiže svoj vrhunac, pre svega u Aziji i Americi. U Evropi je, međutim, jedna od najmlađih privrednih grana i tek poslednjih godina polako dobija svoje mesto u tržišnom privređivanju.

Profitabilnost i vizija brzog stepena razvoja industrije otpada, prognoziraju mnogi stručnjaci i ekonomisti. Oni smatraju da u trenutku kada prirodni resursi, kao što su nafta (osnovna sirovina za pravljenje plastike – polietilena) ili drvo, polako nestaju, cena jedinice proizvoda je pitanje koje se ne postavlja, već konstatuje kao činjenica od važnosti za svakog proizvođača.




Odgovornost prema životnoj sredini

Kada se sve to uzme u obzir, najviše isticana mana za uvođenja reciklažnih tehnologija – izdvajanje ogromnih sredstava – gubi na značaju i nadmašuje se višestrukim koristima koje će doneti bavljenje tom delatnošću.

Ono što firme svakako ne treba da gube iz vida jeste da je odnos kompanije sa lokalnom zajednicom i odgovornost prema životnoj sredini nešto što u svetu počinje da se poštuje i na čemu se insistira kod svake firme koja želi da osvoji bilo lokalno, bilo internacionalno tržište.

Tih segmenata svesni su i predstavnici državnih institucija i privrede u Srbiji, kojima je dat zadatak da urede „stanje u svom dvorištu”. Oni intenzivno rade na promeni zakonskog okvira, ali i konkretnim projektima, sa ciljem da se pospeši zaštita životne sredine.

Institucija koja je veoma aktivna u tome je i Agencija za reciklažu, koja osim edukacije stanovništva i privrede, finansira i realizaciju pojedinih projekata sa ciljem da kod građana stvori svest o neophodnosti prikupljanja, selekcije i prerade otpada.

Predlog zakona o upravljanju otpadom, posle višegodišnje izrade, ušao je prošle godine u skupštinsku proceduru i očekuje se da bude usvojen ove godine. Nadležni tvrde da se na vreme razmišlja i o direktivama Evropske unije o reciklaži i njihovoj implementaciji u zakonski okvir Srbije. Uvođenju adekvatnog sistema prerade otpada, jedina prepreka može da bude nepostojanje podzakonskih akata koji su neophodni za primenu zakona na terenu. Zbog toga je važno, ističu sagovornici e magazina, da se paralelno sa donošenjem zakona razmišlja i o donošenju tih propisa.

Dušan Stokić, sekretar odbora za zaštitu životne sredine Privredne komore Srbije, naglašava da je izgradnja sistema upravljanja otpadom u Srbiji počela, ali da je reč o dugom procesu koji zahteva uključivanje različtih institucija i organizacija u razvijanje tog sistema.


Opasne materije najveći problem

„Krajem 2004. godine donet je manji paket zakona koji se odnosi na uređenje sistema zaštite životne sredine. Oni su dobra pretpostavka za razvoj industrije otpada, ali ti zakonski akti nisu dovoljni. Sada se radi na setu zakona i podzakonskih akata koji treba da pomognu da se ovaj sistem reši”, kaže Stokić.

Prema njegovoj oceni, kako će sve funkcionisati u praksi zavisiće od države, ali i od lanca ostalih učesnika u procesu. Stokić naglašava da je jedan od najvećih neregulisanih problema smeštanje opasnog otpada.

„U praksi imamo firme koje desetinama godina na nepropisan način skladište opasne materije. One pokušavaju da reše taj problem, ali ne na adekvatan način osim što ga izvoze, čime, opet, treba da se bave ljudi koji su za to ovlašćeni”, kaže Stokić.

On dodaje da je važna novina koju zakon o urpavljanju otpadom uvodi i to što će svaka velika firma morati da ima svoj plan o upravljanju otpadom. Reč je o ozbiljnom dokumentu čija će važnost biti na nivou biznis plana, bez kojeg nije moguće konkurisati za određena sredstva.



Prema njegovim rečima, pored strogih kaznenih odredbi, zakonom će biti predviđeni i podsticajni mehanizmi, kojim će se proizvođači stimulisati. Biće, na primer, uvedena obaveza sortiranja otpada za preduzeća, ali i uvođenje najboljih dostupnih tehnika koje će omogućiti smanjenje utroška sirovina, vode i električne energije.

„Suština dobrog zakonskog rešenja je da se u njegovo donošenje uključi više grupacija, kao recimo Asocijacija potrošača, predstavnici lokalne vlasti i nevladin sektor. Kao jedan od modela koji bi se mogao pokazati kao dobro rešenje je otvaranje lokalnih reciklažnih centara. Takođe, treba osposobiti kućne varijante – jedno domaćinstvo bi trebalo da ima presu, drugo sistem za sortiranje i da se na takav način ljudi osposobe za sakupljanje ambalaže”, smatra Stokić i dodaje da u Privrednoj komori Srbije već razmišljaju o uvođenju službi koje će se baviti davanjem pravnih saveta za početak takve vrste biznisa.


Agencija za reciklažu

Agencija za reciklažu vlade Srbije, pored zadatka da edukuje stanovništvo, privredu i najmlađe, uspostavila je odličan kontakt sa privredom koja je bežala od svojih zakonskih obaveza.
Osnovna uloga Agencija je da edukacijom pojasni da otpad nije smeće, već dobar prirodni resurs i da je mali procenat smeća koji nema upotrebnu vrednost.

„U Srbiji se dosta toga promenilo u poslednje tri godine. Ima napretka jer je privreda već krenula da u svojim fabrikama odvaja sekundarne sirovine i da se domaćinski ponaša prema tim sirovinama.
Kad smo počeli 2002. godine imali smo 52 firme koje se bave preradom otpada. Danas u bazi podataka imamo 268 firmi, što znači da je veliki broj preduzeća počeo da radi svoj posao”, kaže Gordana Perović, direktorka Agencije za reciklažu.

Prema njenim rečima, od toga je najviše firmi koje se bave metalnim otpadom (akumulatori, aluminijum, bakar – oko 160), zatim slede firme koje se bave tekstilnim otpadom, plastičnim otpadom, gumom, a ima čak i onih koje se bave reciklažom toner kaseta.

Od svih firmi koje su otvorene ili privatizovane u sektoru reciklaže u poslednje tri godine, oko pedeset odsto je stranih.

„Došla je i jedna velika direktna investicija, a to je fabrika za proizvodnju aluminijumskih limenki Bol pekidžing, koja je unela oko 80 miliona evra. Oni su istovremeno otvorili i firmu za reciklažu aluminjumskih limenki”, naglašava ona.




Troškovi veliki, dobit još veća

Prema proceni Gordane Perović, industrija otpada će kod nas tek doživeti svoj maksimum za dve do tri godine, jer se polako uviđa da ona može doneti dosta visoke prihode. Početni troškovi za uvođenje savremene opreme i tehnologije jesu veliki, ali se oni na kraju mnogostruko isplate.

Prema njenim rečima procedurom i direktivama će biti predviđeno da firme prvo prepoznaju i odvoje sekundarne sirovine, nakon toga moraju da urade karakterizaciju tog otpada, odnosno da mu odrede fizičko-hemijske osobine, pronađu ovlašćene labaratorije. Firme će sve to morati same da plate. Na osnovu toga kakav je otpad u pitanju – inertan, opasan ili ima neku drugu osobinu – firme će od Agencije za reciklažu dobijati rešenje o tome da li taj otpad ima upotrebnu vrednost.

„Direktive EU koje su urađene od 2002. do 2004, a vezane za električni otpad, kompjutere, telefonske centrale, u Evropi su izašle tek nedavno, a u Srbiji već postoje dve privatne strane firme koje se bave razvrstavanjem i primarnom reciklažom te vrste otpada”, navodi Gordana Perović.

Ona dodaje da je 2003. godine u Srbiji procenat reciklaže svih sekundarnih sirovina iznosio negde oko tri odsto, da bi danas taj procenat dostigao devet odsto.

Italija koja je počela da se aktivno bavi reciklažom pre deset godina, došla je do nivoa prerade od 28 i 30 odsto, više od 30 odsto dostigle su i Austrija i Nemačka, dok su u svetu po reciklaži prvi Japanci koji recikliraju 90 odsto otpada.



U Agenciji za reciklažu kažu da su spremni da nauče firme kako da poštuju zakon. S obzirom da su vladina stručna institucija, njihova pomoć se ogleda pre svega u pružanju konsultativnih usluga, a tek onda u skromnom finansiranju projekata.

Da industrija otpada ima budućnost polako uviđa i lokalna samuprava jer je sa nekim gradovima u Srbiji Agencija za reciklažu već potpisala oko 70 protokola o saradnji. U velikom broju opština postavljeni su kontejneri, a radi se i na edukaciji stanovništva. Desetak opština su u tome značajno napredovale, kao što su Mladenovac, Aranđelovac, Smederevska Palanka, Čačak...

Jedna od grana u kojoj se najviše odmaklo po pitanju rešavanja problema sa otpadom i reciklažom je pivska industrija. Predstavnici te industrije su predložili da se privreda samoorganizuje u tom poslu. Pretpostavka od koje se kreće je da privreda treba da brine o ambalaži i njenoj preradi. Problem je, međutim, okupiti i predstavnike drugih delatnosti poput prehrambene i mlekarske industrije, u borbi za istu stvar, jer očito, ne postoji dovoljno interesovanja da se taj problem reši.


Ambalaža sa dva koda

Miodrag Maksimović, predsednik Udruženja pivara Srbije, za e magazin kaže da su već informisali Ministarstvo za nauku i tehnologiju i Ministarstvo poljoprivrede o nameri da na nacionalnom nivou organizuje udruženje koje će se baviti tim pitanjem. Smišljeno je čak i da se ta organizacija zove SEKO PAK.

„SEKO PAK bi bila registrovana kao svako drugo pravno lice i to bi bila organizacija koja će se baviti prikupljanjem, reciklažom i upravljanjem ambalažom. Udruženje će finansirati oni koji stavljaju ambalažu u promet – proizvođači piva, limenki, tetrapaka...”, objašnjava Maksimović.
On naglašava da za sada država tu inicijativu ne podržava i da se osnovne nesuglasice tiču suprotstavljanih rešenja sistema prikupljanja ambalaže. Država predlaže privredi plaćanje dve vrste naknade, ono što mora da plati jer se tretira kao zagađivač i sa druge strane kauciju koju će morati da uračuna kao svoj trošak. Sa druge strene, privreda insistira da sama prikuplja ambalažu i da se oslobodi plaćanja naknade.

„Predviđeno je i da svaka ambalaža pored redovnog ima i poseban kod da bi mogla biti vraćena u bilo kom mestu u Srbiji. Svaka roba imaće kaucijski kod, znak kaucijskog sistema i iznos kaucije. To znači da ako je građanin kupio flašu recimo u Vladičinom Hanu ili bilo gde u Srbiji, može je vratiti u Beogradu“, objašnjava on i dodaje da je prvobitno bilo isplanirano da sistem zaživi do kraja godine, nakon donošenja Uredbe o prikupljanju i naknadi, koja je u pripremi.




Naknada i kaucija

Jedan od uspešnih modela teranja ljudi da vrate ambalažu je kaucija. Ona predviđa da potrošač nakon korišćenja proizvoda ambalažu vrati i dobije svoj novac. Sa druge strane, sistem naknade usmeren je ka proizvođaču ambalaže i on podrazumeva da još u fazi proizvodnje proizvođač ugradi trošak u svoj proizvod, čime se stimulišu da smanjuju troškove i ne zagađuju okolinu.


Japan bez deponije

Najveći prerađivač otpada u svetu je Japan sa čak 90 odsto prerađenog otpada, a dominantna tehnologija u toj zemlji je spaljivanje. Japan, na primer, nema nijedno mesto na kojem se odlaže otpad. On je tamo svrstan u deset kategorija i automatski se spaljuje. U Evropi otpad najviše prerađuju Finska, Švedska i Holandija (oko 40 odsto). Veliki prerađivači su i Amerika, Nemačka, Austrija i Italija, a u našem okruženju Slovenija i Hrvatska, iza kojih dolazi Srbija. Naša zemlja prerađuje devet odsto svog otpada, a pre samo tri godine reciklirali smo samo tri odsto. Ako nastavimo ovakvu tendenciju do 2010. bismo mogli da podignemo stepen reciklaže na 18 do 20 odsto, smatraju stručnjaci.


Prodato 40 firmi

U Agenciji za privatizaciju do sada je prodato ili je u toku privatizacije oko 40 preduzeća iz oblasti industrije reciklaže i prerade otpada. Najveći broj firmi prodat je na aukciji. Između ostalih to su „Obnova prom“ iz Odžaka, „Topčider“ iz Beograda, „Metis“ iz Kule, „Metal“ iz Aranđelovca, „Inos metali“ iz Beograda, „Potis“ iz Požarevca, „Obnova“ iz Beograda, „Tiv internacional“ iz Vranja, „Inos-angrosivina“ iz Valjeva, „Metalopromet“ iz Kule, „Apos“ iz Apatina, „Feroks“ iz Niša, „Sirovinabanat“ iz Zrenjanina, „Otpad“ iz Subotice, „Staklo-promet-grejač“ iz Aleksinca, „Inos“ iz Kruševca. Na tržištu kapitala našli su se „Papir servis“ iz Negotina, „Angrosirovina“ iz Vršca, „Inos-napredak“ iz Šapca, „Sirovina“ iz Bačke palanke, „Inos pomoravka“ iz Jagodine.



Piše: Marija Jovanović
[email protected]