Danilo Pantić, fudbaler - Vezao sam pertle i postao fudbaler

Danilo Pantić (Foto: Mozzart sport)

Danilo Pantić 26. oktobra puni tek 18 godina, a mi ne pamtimo da je neki tinejdžer napravio toliku frku u "Partizanu" za tako kratak vremenski period. Talentovani vezista, poznat po tome što odlično "dribla" i medije, između ostalog nam je ispričao i kako se zaljubio u najvažniju sporednu stvar na svetu, kao i zašto je zavoleo crno-bele, iako potiče iz porodice zvezdaša.

Danilo Pantić privodi kraju tek prvu celu kalendarsku godinu u seniorskoj ekipi "Partizana". Zbog sitnih povreda i velikih peripetija oko potpisivanja ugovora s crno-belima, nije još stigao da napravi nešto grandiozno posle prekomande iz omladinaca u prvotimce Parnog valjka, ali svaki njegov dodir s loptom sluti ogroman potencijal u nogama sedamnaestogodišnjaka iz Rume. Toliki da ga je Ljubiša Tumbaković, nekadašnji trener i sportski direktor kluba iz Humske, opisao kao "sublimaciju Dragana Ćirića, Predraga Mijatovića i Saše Ilića", a skauti iz najjačih evropskih liga odavno prate svaki njegov fudbalski korak.

Danilo ne voli da priča o sebi, pa za sada uspešno eskivira eksponiranje u medijima.

– Nisam "mutav", nemam ni frku od novinarskih pitanja. Imam fin fond reči za jednog srednjoškolca. Umem da govorim, a da se ne gađam frazama. Koliko ne volim i ne idu mi matematika, fizika, hemija i prirodne nauke, toliko znam i volim srpski. Uvek sam imao peticu na pismenim zadacima. Zašto, onda, "bežim" od medija? Uvek stanem u miks-zoni, jer je to obaveza svakog igrača, ali neću da se nudim "sedmoj sili". Nisam, kao neki, lud za člancima o sebi i svojim fotkama u novinama. Ni privatno nisam pristupačan lik. Imam mnogo drugara, ali nemam mnogo pravih prijatelja, kao što su Stefan i Marko, s kojima sam odrastao. Najčešće sam na distanci – kaže Danilo Pantić na početku razgovora za MOZZART Sport.

Zna se da ti je otac zvezdaš, ali nije poznato kako si to kao desetogodišnjak uspeo da ga ubediš da te pusti u "Partizan"?

– Nisam ga uopšte ubeđivao, niti je on pokušavao da od mene na silu napravi zvezdaša. Otac i majka su dobri i razumni ljudi koji su oduvek imali sluha za moje i sestrine želje. Tata je zvezdaš, društvo mi je na suprotnoj strani, ceo moj kraj u Rumi više voli komšije... Nisam hteo isto što i većina. Bio sam drugačiji i terao po svome, čekajući da me primeti neko iz Partizana. Nisam čekao dugo. Još sam išao u osnovnu školu kada je organizovan meč reprezentacija Beograda i Srema. Dao sam sve golove za 9:8 mojih Sremaca, posle čega je trener iz Omladinske škole crno-belih Zvonko Popović napisao ceduljicu i dao je mom treneru. Lud od sreće trčao sam do kuće. Bio je 11. novembar, naša porodična slava Sveti Avram, kada sam, s osmehom oko glave, upao u sobu i svima ponosno pokazao papirić koji mi je promenio život. Tako je počela moja i "Partizanova" priča.

(Foto: Mozzart sport)

– Za sve su "krivi" Mundijal u Japanu i Južnoj Koreji 2002. i "debeli" Ronaldo. Bio sam predškolac, na televiziji su stalno išli prenosi iz Azije, a ja sam kao omađijan sedeo ispred ekrana i upijao poteze golgetera kakvog majka retko rađa. Posle sam mnogo voleo majstora Ronaldinja. Brazilci su posebna fudbalska vrsta, oni su najviše uticali da kao šestogodišnjak stanem pred tatu i kažem "hoću da budem fudbaler". "Ucenio" me je vezivanjem pertli. U pomoć mi je pritekla mamima mama. Donela je šamlicu, stavila me onako malog na nju i učila, učila... Posle nekoliko sati ispunio sam uslov, a tata je održao obećanje. Nikada pre i posle tog treninga nisam imao takvu tremu. Plašio sam se da će mi u Jedinstvu reći da nisam talentovan i da batalim loptu. Ispalo je super.

Da li si odmah završio u veznom redu ili si kao svi klinci lutao od jedne do druge pozicije dok se nisi pronašao na sadašnjoj?

– Oduvek sam vezni, samo sam menjao mesta na sredini terena. Najbolje se osećam iza špiceva, kao "desetka", ali dobro se snalazim i po krilima. Nije mi strana ni pozicija zadnjeg veznog. Moj prvi trener Petar Stolić mi je vrlo brzo pronašao "žicu" i od početka radio sa mnom po posebnom režimu. To što sam bio talentovaniji od druge dece značilo je da moram više da treniram i igram od njih, da budem odgovorniji, konkretniji i korisniji od vršnjaka. Danas sam mu mnogo zahvalan na tome. I dalje ga slušam. Čujemo se posle svakog mog meča.

Možeš li tako mlad i samouveren da budeš samokritičan? Sigurno radije slušaš pohvale?

– Nikada drugi ne mogu da budu tako strogi prema meni kao ja! Samo ne volim da pričam o greškama koje napravim. Ni da ih gledam. Ne mogu da sačekam kraj obaveznog analiziranja video-snimaka s ekipom. Tih petnaestak minuta mi traje kao večnost. Još više se iznerviram kada crno na belo vidim gde sam sve kiksnuo. Više volim da u tišini i svojoj glavi obrađujem loše momente.

Da si skaut velikih evropskih klubova, zbog čega bi zaokružio ime Danila Pantića?

– Preporučio bih ga zbog dobre tehnike, dobrog pregleda igre, pasa i šuta. Zato što je mlad i može samo da napreduje. Malo li je, a-ha-ha...

(Foto: Mozzart sport)

A da si mu kojim slučajem trener, gde bi ga najviše "gazio"?

– Tražio bih mu da se još brže oslobađa lopte. Super je to što ume da je drži i zna u svakom trenutku šta će s njom, ali trebalo bi manje da teži atrakcijama u igri. Da sam trener mlađih kategorija, puštao bih decu da sve probaju, da greše i uče na svojim greškama. Kada će ako ne tada? Seniorski fudbal je druga dimenzija. Tu se sve vrti oko rezultata. Sve duplo vredi. I uspeh i neuspeh.

Da li si se pronašao u konstataciji trenera Totenhema da Partizan ima nekoliko pojedinaca koji mogu da igraju u Premijer ligi?

– Ceo tim Partizana je zaslužio da stane u njegovu konstataciju. Svi smo u remiju s Totenhemom bili na nivou Premijer lige. Zaslužili smo pohvalu svakoga ko nije verovao u nas. A nije niko. Jedino smo mi znali da nas Pevci neće pojesti. Ja sam prvi ponavljao "ako se desi da nas pobede, nema šanse da bude više od 0:1". Osećao sam da ćemo uzeti najmanje jedan bod. I baš mi je bilo krivo što nismo iskoristili makar jednu šansu.

Ni na terenu te večeri nisi delovao uplašeno od boljeg i skupljeg protivnika. Mladost, ludost ili sportska drskost?

– Što da se plašim? OK, imaju vredniji tim, ali nećemo valjda zbog toga da im se sklanjamo. Nema to veze s mojom mladošću. Ni moje starije kolege nisu pale na teme kada su uživo videle Totenhem. Autsajder koji ne ceni sebe i ne da svoj maksimum ne može da iznenadi favorita. Ne znam kako ćemo proći u Londonu, ali znam da ćemo pokušati da budemo hrabri i pametni kao u Beogradu.

Stariji i bivši asovi primećuju da današnji klinci nisu privrženi klubu kao što su mladi igrači bili u njihovo vreme. Šta se to promenilo?

– A da li se promenio odnos klubova prema klincima? Da li je liga jaka kao nekada? Je l’ su stadionu puni kao pre? Imamo li mnogo vrhunskih trenera kao u stara vremena? Ne pravim se pametan, samo hoću da kažem da se dosta toga promenilo. I van fudbala.

Da imaš takvu ponudu šta bi izabrao – da ti jednog dana Grobari pevaju kao Saši Iliću "Ja bih da igra još malo, jer je Pantić samo jedan..." ili veliku karijeru preko granice?

– Jaooooooj... Nije realno da ostanem dugo u klubu kao Sale, a nema šanse ni da Grobari opet zavole nekoga kao kapitena. Ilić nema kopiju! Bio bih srećan kada bih poslednje godine karijere proveo u Partizanu. I učinio neke velike stvari za klub koji me je stvorio. Pre nego što odem iz Humske, želim da dignem makar jedan trofej na JNA. Pa ako bude sreće, da ih osvajam i negde preko granice.

Kojim bi putem pre krenuo s Topčiderskog brda – direktnom stazom ili zaobilaznicom u neku top ligu ako te budu zvali...

– Zavisi od mnogo stvari... U principu mislim da je postepen prelaz najbolji. Preko Holandije, na primer. Svi koji su bili tamo kažu da je Eredivisija raj za mlade igrače. Igraju vrlo ozbiljan fudbal, imaju mnogo slobode na terenu i ne trpe rezultatski pritisak. Kao neki "inkubator" za najjače evropske lige. Sviđa mi se ono što je uradio Dušan Tadić. Došao je zreo iz Holandije u Sautempton i već posle nekoliko utakmica postao zvezda tima.

Imaš mnogo ideja, planova, ambicija za budućnost. A šta bi sebi poželeo za 18. rođendan koji slaviš ovog meseca?

– Zdravlje se podrazumeva, a privatne želje čuvam za sebe. Reći ću vam samo jednu fudbalsku. Najlepši poklon bi mi bila pobeda protiv Crvene zvezde 18. oktobra. Ako će ona da bude uvod u vraćanje titule. Dobro, to su dve želje, a-ha-ha... Bitno je da mogu obe da mi se ostvare.

DOVEO SAM ANDRIJU U PARTIZAN!

Oni koji dobro poznaju Pantića i Andriju Živkovića tipuju da će se Partizanovi nerazdvojni poletarci zbratimiti ili okumiti.

– A-ha-ha... Stvarno se volimo i družimo kao da smo braća ili kumovi. Žile i ja smo odrasli zajedno u Partizanu. Mojom zaslugom, a-ha-ha... Trener naše generacije 1996. Ilija Zavišić često mi je tražio mišljenje o drugim igračima, pa me je posle jednog kampa u Karatašu pitao za Andriju, s kojim sam se već bio spajtašio i izdominirao tih sedam dana. Naravno, "glasao" sam da ga dovedu. Sada kada me nešto iznervira u šali mu kažem: "Lave, da te nisam doveo u Partizan još bi ʼtrunuoʼ u Nišu". Ko će koga a ko ne svoj svoga, a-ha-ha...

MORAM NA NOVI ZELAND

Danilo ne zna da li će vreme priprema za Svetsko omladinsko prvenstvo na Novom Zelandu sledeće godine dočekati u Partizanu, s kojim mu uskoro ističe ugovor (ako ne potpiše novi), ili nekom novom klubu, ali zna da će se svim silama boriti da ode na Mundijalito.

– To mi je veliki san. Mnoge generacije pre nas nisu se kvalifikikovale, a ova je uspela. Iako smo bili najmlađi na Evropskom prvenstvu, imali mnogo problema s povredama, otkazima, suđenjem... Timski duh, velika želja da igramo za Srbiju i neverovatni selektor Veljko Paunović bili su jači od svega. Hajde da vidimo koliko možemo na Mundijalitu. Samo da budemo kompletni!

HARAM S MANČESTER SITIJEM

Van terena talentovani fudbaler iz Rume liči na većinu svojih vršnjaka.

– Obožavam da s drugarima igram Menadžer ligu. Navijač sam Liverpula, ali haram s Mančester sitijem. Nije što su naši, ali Matija Nastasić i Aleksandar Kolarov mi redovno počinju utakmice. I rasturaju momci! Kao i naš brat Stevan Jovetić! Kada ne igram taj ili pravi fudbal učim za školu, "visim" na Instagramu i Fejsbuku, odmaram od svega ili šopingujem, pošto volim da sam lepo obučen i dobro izgledam. Nađe se nekada vremena i za izlaske.

Piše: Olgica Nikolić

Izvor: