Rublje za brendove "Dolce&Gabanna", "Versace", "Cavalli" - Preduzeću "Zoneti" iz Plandišta nedostaju radnici za već ugovorene lon tekstilne poslove
Problema, ipak, imaju. Iako posluju u nerazvijenoj opštini gde je nezaposlenost prilično visoka i gde oko 1.500 ljudi čeka radno mesto, oni muku muče jer im nedostaje radna snaga.
- Nudimo prekvalifikaciju i obuku, ali mladi ljudi se radije odlučuju da rade u kafiću ili butiku, pa čak i da ne rade nigde, nego da se zaposle ovde i dobijaju platu – kaže vlasnica firme "Zoneti" Zorica Petković koja živi u Vršcu a ima preduzeće u Plandištu.
- Sasvim je izvesno da bih mogla da proširim kapacitete i obezbedim još posla, ali nemam koga da zaposlim. U Plandištu radi još jedna tekstilna fabrika iz Arilja, pa kada su proletos počeli sa radom, šest radnica je otišlo kod njih. To mi je u početku stvorilo problem, ali nije presudno uticalo na posao. Tokom privatizacije dosta fabrika iz tekstilne branše je zatvoreno. U mnogim mestima ima radnika koji bi rado seli za mašinu i dobili posao. Zorica kaže da kod nas radna snaga nije pokretna. Najčešće su u tranziciji bez posla ostali radnici srednje i starije generacije. Njima je teško da menjaju mesto boravka a o selidbi celog domaćinstva da se i ne govori. Nije ovde kao u Sjedinjenim Američkim Državama pa da se zbog posla putuje s kraja na kraj zemlje. Zato Zorica rešenje vidi u školovanju mladih ljudi. U Plandištu bi svake godine trebalo da se upisuje jedno odeljenje krojačica i krojača. Oni bi u tekstilnim pogonima u ovom mestu imali praksu. Posle mature odmah bi mogli da upišu prvi dan staža u radnu knjižicu. Ova ideja se dopada i nadležnima u Opštini, ali na tome je za sada sve i ostalo.
A kakav je to posao koji nezaposleni u Plandištu izbegavaju? Plata je 35.000 dinara. Radi se osam sati, a kada ima posla i duže. Zorica objašnjava da ona prekovremeni rad dodatno plaća. Pored novca, zaposleni dobijaju i slobodne dane za te sate. Nekada jednostavno mora da se radi duže, jer "Zoneti" radi lon poslove a tu se rokovi moraju poštovati ne u dan već u sat. Bez takve ažurnosti nema novih narudžbina i dalje saradnje. Ona objašnjava da je sa lon poslovima i počela svoj biznis.
- Dugo godina sam radila u "Planteksu". To je preduzeće koje se bavilo šivenjem veša i sličnih tekstilnih prozvoda u ovom gradiću. Devedesetih godina je posla bilo sve manje, zbog međunarodnih sankcija. A 1998. godine pružila mi se prilika da počnem da radim sama. Počela sam kao predstavnik kompanije "Sifer" iz Nemačke i to baš za lon poslove. Posle je došla "La Perla" iz Italije. Ove kompanije radile su program muškog i ženskog rublja. Bio im je potreban neko ko zna da organizuje i kontroliše posao, kako bi sve što se isporuči bilo kvalitetno i u skladu sa njihovim zahtevima.
- Tada je kod nas bilo zaposleno 110 radnika. Ja mogu da obezbedim posao, da nabavim nove mašine i proširim kapacitete. Međutim, kakva je sada situacija plašim se da neću imati koga da zaposlim - kaže Zorica.
Sagovornica "Ekonometra" naglašava da je spremna i da obuči nove radnike koji žele da se zaposle a nemaju iskustva. Obuka nije problem, jer za tri meseca moguće je da se nauči novi radnik da kvalitetno obavlja posao.
- Ali, ako se ovako nastavi, za par godina ću morati da zatvorim preduzeće ili da potražim radnu snagu van Srbije – kaže Zorica.
Vlasnica je svesna da bi uz veće plate bilo više zainteresovanih za posao. Ali, zaposlene bi mogla više da plati tek kada bi se više radilo i šilo. To podrazumeva veći obrt i otvara šansu ne samo za veće zarade već i za modernizaciju, kupovinu novih mašina i proširenje posla. Međutim, ovde je lakše naći novog poslovnog partnera, pa i tako renomiranog kao "Dolce&Gabanna", nego radnika.
Šnajderi samo u pesmi
O tome da zaposli Kineskinje Zorica je ozbiljno razmišljala, ali je administrativna procedura za to vrlo komplikovana. Ali ako se ovako nastavi, ne bi bilo čudno da radnice sa Dalekog istoka dođu sa radnom vizom u Plandište.
Nažalost, kako sada stvari stoje, gasi se konfekcionarski posao koji je bio deo tradicije Vojvodine. Tu su dobri šnajderi i šnajderke uvek bili poštovani, a na taj zanat se rado išlo. Da nije bilo tako ne bi bilo ni one pesme: "Sedela sam za mašinom šila sam"... Ako se ovako nastavi ostaće šnajderi samo u pesmi, kao što se već dogodilo kočijašima, fijakerašima. Ili ćemo uskoro dobiti novi refren, ali na kineskom.
Autor: Milana Mol
(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Ekonometar". Poziv na pretplatu www.nirapress.com)