Nebojša Glogovac, glumac - Prodao sam se za pare

Nebojša Glogovac, jedan od naših najboljih glumaca, dobio je brojne pohvale za ulogu u novom filmu Srdana Golubovića Klopka, koji je na festivalu u Berlinu svrstan među deset najboljih ostvarenja koja su stigla na Berlinale.

Bez obzira na pohvale koje za glumačka ostvarenja dobija godinama unazad, Glogovac i dalje kritički posmatra svoju karijeru, tragajući za novim ulogama i novim umetničkim iskoracima.

Producentska kuća Baš čelik dobila je dve zanimljive ponude za rimejk Klopke, ali ih je Srdan Golubović ipak odbio. Da li vas je to razočaralo?

Nije potrebno praviti rimejk filma koji je tek izašao. Srdan je odbio taj posao i drago mi je zbog toga.

Njegov prvi komentar na ponudu bio je da je to dobar način da se promoviše originalan film.

To je bila prigodna sentenca za datu situaciju, ali kad je malo bolje razmislio, doneo je ispravnu odluku. Rimejk je nešto što se pravi posle 20–30 godina slave nekog filma.

Kako ste se osećali glumeći u potresnom tranzicionom trileru?

Ne znam da li je tranzicioni, ali triler jeste. To je dobro pripremljen posao i na njemu je radila veoma profesionalna ekipa. Imali smo duge pripreme, čak tri meseca čitajućih proba. Tek zatim isplivava umetnički senzibilitet, a to lakše dolazi kad su sve stvari dobro organizovane. Ovo mi je najteža uloga na filmu dosad.

Posebno dobre kritike u Berlinu dobili ste vi i Nataša Ninković, koja u filmu igra vašu suprugu, a neki od novinara na festivalu čak su pomislili da ste i u privatnom životu bračni par.

Hemija između glumaca mora da postoji. Reditelj treba pažljivo da odabere partnere, a mi između sebe moramo da imamo otvorenost, da se osetimo. Nataša i ja se znamo još od akademskih dana. Ona je divna osoba i zadovoljstvo mi je da razmenjujem glumačke emocije s njom.

Da li se sećate trenutka u Centra Sava, nakon premijere Ubistva s predumišljajem, kada ste, spremajući se da izađete pred 4.000 oduševljenih ljudi, sve vreme ponavljali u sebi: „Ovo ne sme da te uzme! To je ta opasnost“?

Cela ta atmosfera mi je, kao mladom glumcu, bila jako uzbudljiva. Ali, tu se javila moja opreznost. Rani uspesi mogu da obuzmu čoveka i skrenu ga s pravog puta. Pomisliš da je dovoljno to što si iz prve nešto ubo, a to može da bude sticaj srećnih okolnosti. Sve to treba staviti u zagradu i nastaviti s traganjem i preispitivanjem sebe.

Kako mlad glumac može to da shvati?

Posedujem određeno obrazovanje i životno iskustvo, a svi znamo šta su iskušenja. Znao sam da slava i tapšanje po ramenu mogu biti pogubni. Jer, to se odnosi na nešto što si već uradio. Na primer, film Ubistvo s predumišljajem imao je premijeru tek godinu dana nakon snimanja.

Tvrdite da ste se, kao i svi, malo prodali, i da ste za pare radili stvari zbog kojih vaša duša nije bila presrećna. Na šta ste konkretno mislili?

To su komercijalne stvari koje sam radio da bih zaradio neke parice, kao što je na primer uloga u Porodičnom blagu. Tu nisam imao umetničku satisfakciju, možda samo zanatsku, ali to nije umetnički iskorak koji ispunjava.

Bilo je trenutaka kada se pogodi neka ponuda sa situacijom da sam u besparici, da mi treba novca i da moram da je prihvatim.

Glumio sam i u Ranjenoj zemlji tog mučenog reditelja Dragoslava Lazića. Taj film se snimao tek što je bilo gotovo bombardovanje, i iskreno, ne liči ni na šta. Danas ne bih prihvatio takvu ulogu.

Voleli biste da se za glumce praktično ne zna, da ih gledalac ne posmatra dok gleda film svestan njihove biografije i karijere. Ne mislite li da je zvučno ime glumca dobra preporuka za film ili predstavu?

Jeste tako, ali ne mora da bude. Važno je delo, filmski ili pozorišni događaj, koji pokušavamo da donesemo ljudima. Poruka koja izbija iz naše kreacije je ono što publiku treba da zanima. Kako bismo inače gledali belgijski ili azerbejdžanski film?

Poznati glumac ne obećava uvek uspeh. Ljudi poneseni slavom i time što su postali ime često na scenu jedno deset minuta unose to neko svoje ime, pa tek onda počnu da glume.

Tako se gubi posvećenje i predanost poslu. Hvala bogu, ima i onih koji mogu da očuvaju svoju svežinu kroz veliki broj sjajnih ostvarenja.

Već smo imali glumca kao Ministra kulture. Vidite li sebe na tom mestu?

Ne vidim sebe u politici. Probao bih da uradim nešto korisno i ne bih se trudio da se obogatim uz pomoć politike. Bojim se da bih morao da sprovedem ogromnu čistku oko sebe, a i u sebi, a za nju bi mi bila potrebna najmanje tri mandata.

Imate li prijatelje među političarima?

Poznanike. Svi oni prolaze kroz bolne faze u svom ustanovljavanju u politici i traženju načina za sprovođenje svojih ideja. Oni koji politiku shvataju surovo i koristoljubivo bolje prolaze od onih koji imaju neku ideju i ideologiju. Prosto, manje ih je.

Ovu pozorišnu sezonu kritičari su smatrali slabom. Kako se vama čini?

Dugo nisam gledao predstave svojih kolega. Izvinjavam im se ovim putem, ali posle 15 dana igranja predstava treba mi slobodnog vremena za porodicu, prijatelje i neka svoja interesovanja.

Od kada je Vlada Jevtović došao na čelo JDP-a, igrali ste samo predstavu Bliže. Zbog čega?

Bilo je ponuda koje mi se nisu činile zanimljivim, te sam ih odbio. Profesora Jevtovića cenim kao pedagoga. On ume da od talenata stvori glumce, ali ne dopada mi se njegova želja za vlašću.

Kakva je danas situacija u JDP-u?

Dobra, s obzirom na to u kakvim se okolnostima radi. Po repertoaru i kvalitetu predstava, JDP je vodeće pozorište u Beogradu. Dolaze dobri reditelji, rade se tekstovi koji su zanimljivi.

Naravno, postoje i neuspesi i stvari koje nisu dosegnute, a trebalo je da budu. Mora da se pruži šansa mladim rediteljima. Mnogi veliki reditelji su potrošili svoje ideje i nemaju svežinu.

Može li glumac da briljira u lošoj predstavi?

Jako teško. To je Pirova pobeda.

U našim filmova i serijama često se ponavljaju ista imena. Gde ste vi u svemu tome?

Prisutan sam s kvalitetnom ponudom. Trudim se da biram različite uloge. Da bi me uloga uzbudila i da bih mogao da razmišljam o njoj, potrebno je da postoji nešto što me intrigira. Kod nas godišnje izlazi mnogo glumaca, prvenstveno s privatnih akademija.

Oni ne poseduju kvalitet koji bi stvari pomerio i njih stavio na neko važno i neizbežno mesto. S druge strane, s FDU izlaze glumci koji su obrazovaniji.

Ali, imamo veliku produkciju za malu Srbiju. Znači, ako ima puno projekata, a malo kvalitetnih glumaca, onda se oni ponavljaju.

Ljudi stalno prave famu oko nekih klanova, koji ne postoje. Postoje ljudi koji se poznaju, cene međusobno i vole zajednički da rade.

Kako vam se dopada nova verzija Pozorišta u kući?

Mislim da može bolje. Možda je nezahvalno porediti s onim starim, koje je rađeno u bolja i duhovitija vremena. Nema više šarma koji nas je odlikovao.

Čudim se gde je nestao. Fali mi inteligentne duhovitosti u pričama. Ovo je rađeno po ugledu na ta plodnija vremena, ali realizacija ne doseže taj kvalitet.

Na akademiji ste s kolegama Vojinom Ćetkovićem i Sergejem Trifunovićem uvežbavali govore za dodelu Oskara. U kojem od vas je ostalo zrnce prezira prema celoj toj priči, a ko se na nju primio?

U meni je ostalo zrno prezira prema toj priči, a Sergej se na nju primio.

Negde na početku vaše karijere devojke su se delile na one kojima se dopada Glogovac i na one kojima se dopada Trifunović.

Ako se potrudim da shvatim konstataciju, verovatno mislite na žene koje su sklone senzacionalizmu i popularnosti, a s druge strane su one koje... E, ne bih o tome. Glupo mi je da poredim. Šta sad, kao, ove koje vole mene su super, a one koje vole Sergeja nisu.

Da li vam smeta kad vas porede s Džordžom Klunijem?

Ne smeta mi, ali ne vidim osnov.

Svojoj deci ste obećali da ćete uraditi i nešto za njih.

Moje predstave su teške i imaju mnogo tragičnih momenata, a oni su još mali, pa nisu u prilici da ih gledaju. Zbog tog obećanja, trebalo bi da u jednom serijalu igram ujku kuvara, koji živi na Adi Huji, a kome mali sestrić iz grada često dolazi.

Učestvovali ste u sinhronizaciji Garfilda. Kakvo je to iskustvo?

Tu je najvažnije pogoditi karakter na osnovu pokreta. Nadam se da sam uspeo. Radio sam sličnu stvar s našim najboljim strip crtačem Aleksom Gajićem, koji je od jednog stripa napravio animiran film.

Može li umetnost da se komercijalizuje?

Endi Vorhol je komercijalizovao umetnost, ali je ona ostala umetnost čak i u njegovom insistiranju prema kiču. I ako praviš nakit od plastike i štrasa, ukoliko imaš koncept, to može da bude umetnost i da pobuđuje čula, da deluje na ljude, prija im i pokreće ih na razmišljanje.

Umetnost se može komercijalizovati i približiti ljudima, ali mora se biti pažljiv, kao s nečim nežnim i finim, poput čipke. Kao sa ženom.

Navikli smo da igrate teške dramske uloge, pa ostavljate utisak ozbiljne osobe.

Neozbiljno je biti mnogo ozbiljan. Drugo su uloge. To su dramska dela koja iznose ozbiljan problem, a ja volim borbu, krv, znoj i suze – to me uzbuđuje.

Volim da uradim i nešto komično, ali da je zaista duhovito. Privatno uživam da lupam gluposti sa istomišljenikom koji takođe lupa gluposti. Nekad volim i da bistrim mudre i filozofske teme.

Da li ste ikada razmišljali da se, poput vaših kolega Nikole Đurička, Milorada Mandića Mande i drugih, okušate kao voditelj neke emisije?

Iz Emotiona su mi nudili da vodim jedan kviz. Mislim da nisam vešt u tome. Imam dosta ponuda koje se tiču glume, tako da nemam potrebu da radim nešto drugo.

Glumce sve češće viđamo u reklamama. Da li ste dobijali takve ponude?

Dobijao sam, ali sam ih odbijao tražeći veliki honorar.

Vaša najnovija pozorišna uloga je u predstavi Na dnu reditelja Paola Mađelija u JDP-u. Igrate lopova koji gaji zdravu utopiju.

Rad s Mađelijem je uvek zanimljiv. Predstava je došla nadomak cilja, ali ga još nije postigla. Mislim da će daljim igranjem da dosegne kompaktnost priče i da će ti odnosi biti jasniji. Falilo nam je desetak proba.

Šta je bilo s filmom po predstavi Hadersfild?

Film je urađen. Premijera bi trebalo da bude na prvom Nacionalnom filmskom festivalu u Novom Sadu. Ima naznaka da ćemo festival tim filmom i otvoriti.

Takođe, trebalo bi da sa Srđanom Dragojevićem snimam film Sveti Georgije ubiva aždahu, a da sa Zdravkom Šotrom radim nastavak serijala Tamo gde cveta limun žut, u kojem igram kneza Mihaila, što mi je posebna čast.

Publika vas voli, ali niste klasična zvezda?

Ja sam antizvezda.

Sami ste tako izabrali?

Dovoljno je da se pojavim na nekoliko žurki i da pristanem na tu vrstu foliranja, ali ne pristajem. Ne zato što sam buntovnik, već sam prozreo priču o našem džet-setu i zvezdama.

Kad vidite ko su sve zvezde u Srbiji, koliko su knjiga pročitali, čime se bave, kakva su im razmišljanja – nisu mi za takmičenje.

Nije to moje društvo. Bio sam na par takvih zabava i nisam se dobro proveo. Ima dosta onih koji su pre pet godina došli do nekih para, pa automatski misle da su džet-set. Smešno.


Biografija:
*Rođen je 30. avgusta 1969. u Trebinju

*Na FDU je diplomirao u klasi profesora Vladimira Jeftovića

*Predstave u kojima je igrao U potpalublju, a naročito Bure baruta, promenile su dotadašnje estetske kriterijume o glumi

*Tamna je noć je postala jedna od najkomercijalnijih predstava

*Zablistao je u Zlatnom runu, za koje je dobio brojna priznanja

* Po predstavi Hadersfild snima film

*Posle filma Ubistvo s predumišljajem glumio je u više od desetak ostvarenja

*Na filmskom festivalu u Berlinu prikazan je njegov najnoviji film Klopka

poziv na pretplatu na nedeljnik na www.evropanedeljnik.co.yu