Egon Savin, pozorišni reditelj - Samo u teatru nema terora

Sa više od pedeset pozorišnih režija koje su se s uspehom izvodile širom Jugoslavije i sveta, Egon Savin spada u sam vrhu svog esnafa.

Klasična dela kojima je posebno naklonjen smešta u situacije ovde i sada, nikad ne zalazeći u dnevnu politiku.

Nedavno je na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta briljirao predstavom Tako je moralo biti Branislava Nušića.

Iako je više od trideset godina stanovnik Beograda, u izgovoru mu se i dalje oseća šarmantna nota rodnog Sarajeva.

Odmeren i prijatan čak i kad kritikuje, uliva poverenje u sve što izgovara. A govori najviše o pozorištu.

Zašto je Nušićev komad Tako je moralo biti postavljen samo tri puta od kada je napisan?

Jedan od razloga je zabluda koju su naši teoretičari generacijama gajili prema Nušiću smatrajući ga velikim komediografom, a slabim dramskim piscem.

Međutim, dramski i melodramski komadi ovog velikog, a možda i jedinog genija srpskog pozorišta podjednako su značajni i prijemčivi kao njegove komedije, koje su omiljeni repertoar srpskog pozorišta.

Drugi razlog je što su kod nas drame vrlo malo izvođene početkom veka i između dva rata. Dok su razni bulevarski, danas potpuno nepoznati naslovi imali i po sto repriza, Strindberg, Ibzen, Šiler i antički pisci izvođeni su samo nekoliko puta.

Šta to pokazuje?

To znači da je pozorišna publika početka 20. veka od teatra zahtevala pre svega zabavu. Nušić je to osetio. Osetio je da mora da piše za svoju publiku i postao je njen najveći pisac.

Mnogi bulevarskim nazivaju i današnje pozorište. Šta mislite o tome?

Bulevarsko ima više značenja. Za vodvilje i melodrame Njujorka, Pariza i Londona potrebno je mnogo više od perfektnog zanata. Mnogo duha, ukusa i glumačke harizme.

Mi nemamo bulevarsko pozorište, već populizam i potrebu da se publika dovede u pozorište podilaženjem njenom lošem ukusu.

Mnogi ljudi, pa i intelektualci, i dalje idu u pozorište pre svega da bi se zabavili. Zato savremeno pozorište mora biti duhovito, ali ne i površno i neukusno, jer onda više nije pozorište.

Kako se gaji ukus publike?

Tako što se trudite da postignete najveći umetnički domet, bez obzira na to kojim se žanrom bavili. I tako što imate pažnju medija, vas, novinara, koji ste pozorište poslednjih godina marginalizovali u korist politike i političkih tračeva.

Televizija je tu takođe napravila lošu uslugu teatru. Postoje loše petparačke serije za koje mi mnogi glumci kažu da ih je sramota što u njima igraju, ali to rade da bi preživeli.

RTS umesto da je negovala jak dramski program koji je imala, trovala je narod mržnjom i predrasudama.

U takvoj klimi pozorište je postalo marginalizovana pojava, mesto u kojem se mali broj intelektualaca skriva od surove stvarnosti.

Tako je moralo biti govori o krahu moralnih vrednosti, ali publika saoseća s moralnim gubitnicima na sceni. Zašto?

Pre svega zbog slobode da se ispriča ljudska priča u kojoj su obe strane u pravu, slobode da se uđe u ljubavne sadržaje, takozvani melodramski štih u dramskom teatru.

To je, inače, vrlo opasno i sklisko, i zahteva da reditelj bude konkretan u zahtevu i da ima glumce koji mogu da se poigravaju sa emocijama.

Imao sam sreću da okupim vrhunsku ekipu, pa smo uspeli da napravimo predstavu koja, pre svega, govori o neostvarenoj ljubavi i neiživljenim snovima.

Tek posle dolazi ironijska vivisekcija srpske patrijarhalne palanke i svog zla koji uz nju ide. Toga uvek ima kod Nušića, i to se od njegovog vremena nije promenilo.

Inače, pozorište se ne bavi moralnim principima još od Čehova i Strindberga. Od početka 20. veka u njemu vladaju druga problematiziranja, druge tendencije i druge estetike.

Vaš Nušić se bavi upravo moralnim principima. Da li je zbog toga staromodan?

Ne, smatram da su političko pozorište i avangarda staromodni u savremenom pozorištu, a da su klasični komadi i bulevarsko pozorište u najboljem smislu u modi.

Nama je neophodna restauracija klasičnog teatra jer ga nikad nismo imali. Mi smo iz partizanskog pozorišta uskočili u avangardu.

Publika je na premijeri oduševljeno reagovala. Znate li kad je iskrena, a kada se folira?

Premijere su u poslednje vreme pune nekih navijača koji viču „ura“, „bravo“, zvižde i ponašaju se kao na rok koncertima. Ali, nažalost, za većinu predstava to važi samo za premijere.

Imali smo zadovoljstvo da identična reakcija bude i na reprizama. To je pravi dokaz da je pozorište ispunilo svoju misiju do kraja.

Jer, za reditelja nema ničeg važnijeg od tog fidbeka. Sve više verujem da je pozorište ono što se odvija u publici, a ne na sceni.

Verujem u teatar koji uspeva da proizvede određenu emociju, stav, misao. Ako to uspemo, onda smo uspeli da dobijemo sve što pozorište može da pruži.

Zar nije značajna i komunikacija između vas i glumaca na probama?

Svaki proces je mučan i do poslednjeg trenutka se ne zna da li će se dogoditi uspeh. To ne znači da se ne može stvarati i vredno pozorište koje neće biti shvaćeno.

Ali, ta varnica, interakcija, protočnost između gledalaca i predstave je jedinstven fenomen. Mislim da je to energija pozorišta koja ga čini večnim.

Verovatno je to ono uzbuđenje koje je Aristotel zvao katarzom. Zato uvek težim tome da se predstava u potpunosti ostvari u publici.

Kako se to postiže?

Izuzetnom kritičkom distancom prema onome što se radi. Stalno morate da se izmičete i objektivizirate to što ste stvorili.

Da ne budete navijač sopstvenih predstava jer navijači često proizvode debakle. Morate biti strogi prvo prema sebi, pa i jedni prema drugima, što se često pretvara u vrlo neprijatne dijaloge između reditelja i glumaca.

Mnogo puta se dogodi da neki glumac napusti predstavu, ili da ja kao reditelj insistiram da je neko napusti. To je mučan proces, ali, ipak, ako se ovoga pridržavate, obično biva nagrađen.

Zašto se u pozorišnim krugovima često pominje kriza domaćeg dramskog teksta, a s druge strane domaći pisci dobijaju mnoge nagrade u inostranstvu?

Ne znam ko je izmislio krizu domaćeg dramskog teksta. Za pozorišnu kulturu koja ima Steriju, Nušića, Acu Popovića, Ljubu Simovića, Duška Kovačevića ili Biljanu Srbljanović i Milenu Marković, pa Dušana Spasojevića, Uglješu Šejtinca, Maju Pelević.. ne može se reći da je u krizi dramskog teksta.

Ja i Krležu, i Begovića, i Držića, sve što je pisano na nama razumljivom jeziku smatram našim pozorištem.

Takvo mišljenje je verovatno reakcija na trend prepisivanja onog što se događa u svetu koji s vremena na vreme zavlada svakom malom kulturom, pa i našom. Dešava se da se u pozorištu povremeno zanemari domaći tekst, naročito klasici.

Šta mislite o tome što je Sterijino pozorje od nacionalnog festivala postalo internacionalno?

Mislim da je to ozbiljna zabluda, što možda dokazuje to što su već na prvom festivalu sa ovakvom koncepcijom Ivana Medenice najnagrađeniji domaći komadi Nahod Simeon Milene Marković i Odumiranja Dušana Spasojevića.

Ali, stvarno nema nikakvog razloga staviti u istu konkurenciju Dostojevskog i Dušana Spasojevića. Međutim, direktori Pozorja se menjaju, pa će se menjati i koncepti, a Sterijino pozorje će, kakvo je da je, ostati naš najbolji festival u čijem centru pažnje će uvek biti domaći komad.

Često se komentariše i da Sterijine nagrade nisu ono što su nekad bile. Šta mislite o tome?

Logično, jer se smanjila zemlja. Ja imam sedam Sterijinih nagrada, ali su mi prve dve, naravno, najznačajnije i najdraže jer su dobijene u neuporedivo ozbiljnijoj konkurenciji od ove danas. Mi više nismo Jugoslavija, nismo ni Srbija i Crna Gora, mi smo samo Srbija.

Kako se sećate rodnog Sarajeva?

Nemam ja tu ništa specifično da kažem. Rastao sam u pozorištu, moji roditelji su bili operski pevači; pozorište je svuda isto, a pozorišni svet sličan.

Sarajevo je grad koji je pretrpeo toliko nesreća da čovek danas ne zna ni kako o njemu da govori. U Beogradu sam od ’74, nemam tamo nikog od rodbine, pa odem samo kad gostuju moje predstave ili na neki festival.

U ovom gradu se, s jedne strane, desilo toliko nesreće, a s druge, odavde potiče toliko darovitih ljudi, internacionalnog duha, dobrog raspoloženja, optimizma i zdravog pogleda na svet da smo zato svi zbunjeni kako je moglo ovde da se desi to što se desilo.

Iz nekih vaših javnih nastupa da se zaključiti da ste marksistički nastrojeni.

Čovek ne mora da bude marksista da bi bio civilizovan i protiv rasnih, polnih, nacionalnih i drugih predrasuda.

Međutim, verujem da će Marks ponovo biti čitan i da će ponovo biti velika zvezda, iako će možda dotle da prođe ceo jedan vek.

Istina je da novi kapitalizam nosi mnogo devijantnog. Desne opcije su sve jače, pa se može očekivati da se fašizam u Evropi pojavi ponovo za nekoliko decenija.

Kako vi vidite kraj tog ciklusa – kao novu renesansu ili propast sveta?

Ne usuđujem se da budem prorok, ali mislim da je Marks u svojoj kritici države, kapitalizma, crkve bio potpuno u pravu.

Jer, crkve i ideologije dele ljude, ne treba ni da govorimo do kakvih je krvoprolića doveo nacionalizam koji su, nažalost, proizveli intelektualci, a primitivci podržali.

Budućnost vidim u teatru, jer pozorište ne zna za barijere među ljudima. Jedino je teatar sredina u kojoj se može živeti bez terora institucija.

Nedavno je u Evropi mladi glumac Ivan Jevtović izjavio da u pozorištu vlada diktatura. Neko u institucijama kulture, smatra on, kaže šta može, a šta ne. Šta mislite o tome?

Pozorište kao svaka javna stvar trpi upliv ljudi koji utiču na javno mnjenje, onih kojima je bitno šta se govori i prikazuje, ali je pitanje lične hrabrosti onih koji u pozorištu rade i koji ih vode da stvaraju ono što misle i osećaju.

Bez toga, umetnik je potpuno ugrožen, nema slobodu, a bez slobode nema stvaranja. Mislim da je teatarska sredina u Beogradu dovoljno jaka da se može odupreti jakim institucijama koje bi volele da utiču na ono šta se radi i ko radi.

Šta institucije imaju od toga, s obzirom na to da je pozorišna publika strahovita manjina?

Jeste manjina, ali je i elita. To je tako već dva veka u celoj Evropi, pa i kod nas. Institucijama nije svejedno šta misli elita i čime se zanosi.

Čime se zanosi naša elita?

Mislim da je naša elita i dalje zdrava i normalna. Prošli smo kroz užasno iskustvo devedesetih, ali poslednjih godina postoji neka vrsta otrežnjena i kod elite, i kod srednje klase, pa i običnih ljudi.

Vozite li se vi GSP-om kad tako govorite?

Ne, trudim se da idem peške kad nemam para, a kad ih imam, idem taksijem. Međutim, kad smo kod toga, političari se uvek pozivaju na narod i dokazuju da su u pravu time što imaju više glasova.

Ali, ja mislim da su obavezno gori oni koji imaju više glasova i da je pozivanje na narod – pozivanje na najgoru opciju. Narod je uvek bio ono što Njegoš o njemu kaže („Stoka je grdna ova pučina...”, prim. aut.).

Šta radite tokom leta?

Nikad ne radim leti. Vrućinu teško podnosim i na plaži, a kamoli u pozorištu. S porodicom idem u Mali Lošinj, uželeo sam se hrvatskog primorja.

Vaša ćerka je sada u nezgodnim godinama. Kako izlazite na kraj s tim?

Gotovo je nemoguće uporediti rane šezdesete, kad sam ja bio u pubertetu, i ovo vreme. Ovo vreme nosi toliko iskušenja, zla i loših ponuda u ranoj mladosti da nije dovoljno biti čvrst i oprezan, već treba imati i mnogo sreće pa normalno sazreti u sredini koja još nema stabilnost.

Čovek nikad ne može biti dovoljno dobar otac, nikad ne možete dati detetu onoliko ljubavi koliko ono može da primi. Naročito ja, koji idem iz posla u posao, često sam po drugim gradovima, imam fakultetskih obaveza...

Da li je bolje biti drug s detetom ili biti autoritet?

Nemam recept. Mislim da čovek mora da reaguje na svaku situaciju svakog dana onako kako mu se čini da je najbolje i da istovremeno proverava ono što su njegovi roditelji činili prema njemu.

Na taj način se uspostavlja kontinuitet u nečemu što se zove odgoj, na šta bi država i škola morali da utiču u mnogo većoj meri.

Režirali ste i operu Ero s onoga svijeta u SNP-u. Da li se ona razlikuje od drugih žanrova?

Zanatski da, suštinski ne. Mada, naša opera je u rediteljskom smislu zapostavljena. Naši operski pevači smatraju da je dovoljno da dobro pevaju i da sve drugo ide samo od sebe.


To nije tačno jer je opera scenska umetnost, i danas se u svetu operom prave sjajne pozorišne predstave, specifični umetnički dojmovi koje je nemoguće ostvariti kroz dramu. Pored toga što je pitanje velikog spektakla, opera je nešto što mi nismo dovoljno negovali.

I pored toga što je Tito voleo operu?

U to vreme smo je čak i negovali, ali smo je poslednjih decenija zapostavili. Jer, opera podrazumeva veliki novac.

Naši operski pevači nisu dobro plaćeni, ali nemaju ni uslova da se usavršavaju. Nadam se da će Beograd dobiti operu i se da će Voja Brajović biti upola dobar ministar od toga kakav je glumac.

Zato mu poručujem da ne možemo ući u Evropu bez opere. Novca za zidanje opere ima, samo treba naći dovoljno političke snage i volje. Pravi ulazak u Evropu je s veličanstvenom operskom zgradom, bez obzira na to gde će se ona nalaziti.

Biografija
*Rođen u Sarajevu 1955. godine
*Diplomirao režiju 1979. na FDU u Beogradu u klasi Dejana Mijača
*Režirao više od pedeset predstava širom prethodne Jugoslavije (Zločin i kazna, Gospoda Glembajevi, *Sveti Georgije ubiva aždahu, Nepodnošljivo lako)
*Redovni profesor režije na FDU u Beogradu, gostujući profesor na FDU na Cetinju
*Dobitnik svih značajnih priznanja i nagrada, između ostalih, sedam Sterijinih i nagrade Bojan Stupica
*Oženjen, ima ćerku Leu

poziv na pretplatu na nedeljnik na www.evropanedeljnik.co.yu