(Evropa) Ministar zaštite životne sredine Saša Dragin - Skliznuli smo u ekološki haos

Čim je preuzeo resor, ministar za zaštitu životne sredine Saša Dragin izašao je na teren. Dočekale su ga zagađene reke, tone uginulih riba i požari. Dragin za Evropu govori o paradoksima Srbije i zagađivačima koji truju svoju decu.

Da li je Srbija čista ili zagađena, kakva je ekološka slika?
Imali smo sreću u nesreći što je tokom devedesetih naša industrija slabo radila, pa je bilo manje zagađenja, ali, s druge strane, velika je nesreća što su se tokom devedestih ljudi u Srbiji borili, pre svega, sa svojom nemaštinom, redovima, platama od dve marke, restrikcijama struje i nisu mogli da razmišljaju o nadogradnji ekološke svesti.

Razmišljanje o ekologiji je devalviralo u odnosu na osamdesete godine 20. veka. Tada su u nekim supermarketima postojale samo papirnate kese za robu, sada to nemamo, iako je 2007. U Kaliforniji je pre nekoliko meseci zabranjeno korišćenje najlon-kesa, a ja onda razmišljam – pa dobro, mi smo to već imali, ali gde smo sada mi, a gde su oni.

To je naš usud, u jednom trenutku predstavljamo lidera u kulturi, u načinu razmišljanja, i onda nam se dogodi neka nacionalna tragedija, pa se unazadimo.

Jesu li se stekli uslovi da na tom planu načinimo iskorak?
Mislim da su se sada stekli uslovi da ljudi ponovo počnu da razmišljaju o tome da životna sredina mora biti čistija, pre svega zbog zdravlja onih koji dolaze za nama, zbog naše dece i naravno nas.

A postoji tu valjda i nešto što se tiče nacionalnog ponosa. Sećam se, kao klinac putovao sam s ocem u Nemačku. Išli smo vozom kroz Bavarsku i, onda, kad pogledaš kroz prozor, svi pašnjaci, onako – svuda trava jednako podšišana, nijednog papira, krave raspoređene, sve izgleda nestvarno, kao oni modeli vozova što stoje na stolu. Kod nas, međutim, kad čovek ulazi u bilo koji od većih gradova, prvo ugleda razne deponije.

Imate li mnogo posla od kada ste preuzeli dužnost?
Zbog nemaštine, skliznuli smo u ekološki haos. Poražavajuća je činjenica da se 80 odsto kanalizacije iz gradova direktno izliva u reke, bez ikakvog prečišćavanja. Vadi nas donekle to što neke reke dunavskog sliva dolaze iz zemalja u kojima je ekološka svest viša, što su neke država već ulagale u te projekte, pa ne dobijamo eksterno zagađenje.

Ali, mi ga pravimo. Naš cilj je da od 2015. godine sva postrojenja industrije budu po IPPC standardu, da odgovaraju kriterijumu o zaštiti životne sredine.

Imajući to u vidu, šta sada udišemo i jedemo?
Srbija je zemlja kontrasta. Imamo fantastičnu prirodu, koja je integralno nezagađena, prelepa i čista, a s druge strane, imamo područja koja su u katastrofalnom stanju. Imamo i gradove, a od lokalne samouprave često zavisi u kakvom su oni stanju, kada je reč o otpadu i upravljanju otpadom.

Na jesen, uputićemo vladi i parlamentu zakon o otpadu, koji će definisati rešavanje tog problema. Sada ubrzano radimo na projektu izgradnje regionalnih deponija. Uskoro ću se sastati sa svim načelnicima okruga i tražiću da po hitnom postupku odrede mesto za regionalne deponije, da bi otpočelo finansiranje tih projekata.

Ljudi smatraju da su deponije đubrišta – to nisu đubrišta, već fabrike.

Recikliraćemo otpad?
U otpadu od računara ima više plemenitih metala nego u nekoj rudi koja je najbogatija metalima. Ili, na primer, 95 odsto cene konzerviranog pića odnosi se na aluminijumsku limenk. Znači, ako se prikupljaju konzerve, troškovi su 95 odsto manji. Fantastična je i mogućnost zapošljavanja na takvim deponijama.

One ne treba da predstavljaju rupu u koju će se bacati đubre, a zatim pokriti, već izvor sirovina za dalju proizvodnju. Planiramo da uključimo i marginalizovane grupe građana u takve projekte. U našem ministarstvu svaki sektor zaposlio je bar jednu osobu s invaliditetom.

Tražio sam da kolege ministri slede naš primer i da se sve državne institucije obavežu da u određenom roku izgrade rampe za osobe s invaliditetom. Oni mogu da se bave i poslovima vezanik za reciklažu. Škola Dr Milan Petrović u Veterniku napravila je mali pogon za recikliranje elektronskog otpada.

Posetićemo ih, da vidimo kako da im pomognemo. To su ljudi koji imaju skromne mentalne kapacitete, ali mogu biti korisni članovi društva i raditi. Mogu na presama da sabijaju plastične flaše, da imaju osećaj da su korisni, a to je, istovremeno, benefit za društvo.

Kako je odnos građana Srbije prema životnoj sredini?
Način na koji se mi odnosimo prema prirodi u Srbiji je vrlo čudan. Slavimo je i predstavljamo kao zemlju prirodnih bogatstava, a neodgovorno se ponašamo prema prirodi.

Kakvu politiku ćete sprovoditi tokom mandata?
Radimo na četiri nivoa. Medijima je najvidljivije praćenje i sankcionisanje zagađivača. To radimo beskompromisno, a od nekog novinara sam već čuo i vic: nova kletva za privrednike u Srbiji - dabogda ti ministar ekologije došao u posetu!

Do kraja godine zaposlićemo nove ljude u inspekciji, biće ih 135. Sprovodimo preventivne kontrole, pošto nam nije cilj da kažnavamo i sprovodimo neku silu, već da potencijalnim zagađivačima ukažemo na problem da bi ga rešili pre nego što naštete prirodi.

Čeka vas i prilagođavanje propisima EU?
Radimo na zakonima, a kada je reč o usklađivanju naših propisa sa EU, čak 30 odsto se odnosi na ekološke standarde. Ali, oni moraju da se primenjuju i na terenu. Imamo u vidu kako su neki naši susedi, koji su već u EU, na brzinu usvojili zakone, na dža-bu, pa ljudi ne znaju da oni postoje, a kamoli da ih se pridržavaju.

Radimo i na podizanju svesti građana. Imamo grupu medijski poznatih ličnosti koje rade zajedno s nama – Beogradski sindikat, Zoran Cvijanović, Miki iz Velikog brata... U tom segmentu su nam važne i nevladine organizacije. Oni su ti koji nose poruku. Možda zvuči utopijski, ali u ekologiji bi se najviše uradilo ukoliko bi svako odlučio da ne zagađuje životnu sredinu.

No, najveći zagađivači su industrijski kompleksi, a ne pojedinci. Industrijski kompleks ne radi sam od sebe, nego neki čovek odlučuje o tome. Paradoks je da vlasnik firme zagadi reku koja protiče kroz njegov grad, u kojem žive njegovi najvoljeniji, iako zna da njegova deca piju vodu s česme koja dolazi iz te reke.

Ako je svestan toga, taj čovek je patološki tip, a ako nije, onda mi moramo da uradimo nešto da ga osvestimo, da kažemo – ej, čoveče truješ svoju decu. Zato, kažem, mora da se promeni način razmišljanja. Neko može da uradi više, neko manje.

Koje oblasti su crne tačke na ekološkoj karti Srbije?
Bor, Pančevo i Veliki bački kanal. Rekao sam ljudima u Ministarstvu da tu imamo najveće probleme. Upravo to je taj četvrti nivo na kojem radimo, to su projekti rešavanja vrućih tačaka.

Kada će Borani udisati čist vazduh?
Ono što se uništava generacijama dugo treba da se sanira. Kada je reč o Boru, najviše smo napredovali. Iz kredita Svetske banke radiće se sanacija jalovišta, uložićemo preko NIP-a oko 170 miliona u sanaciju brane na jalovištu, koja je pretila da popusti.

Instalirali smo stanicu za automatsko merenje kvaliteta vazduha, tako da naš inspektor zatvara pogon Topionice čim emisija štetnih gasova premaši dozvoljenu vrednost. Pogon je zatvoren sve dok se to ne dovede u red, to je dogovoreno i oni će to morati da poštuju.

Odredili smo, takođe, najstrože kriterijume za zaštitu životne sredine u privatizaciji RTB Bora. Kupcu postavljamo uslove, ne interesuje nas ko će ga kupiti, već da se poštuju kriterijumi i da se što više uloži u tehnologiju za zaštitu sredine.

Kada će Pančevci dobiti zdrav vazduh?
Postoji akcioni plan rešavanja problema u Pančevu. Tri glavna zagađivača su Azotara, Rafinerija i HiP Petrohemija. Naš inspektor je stalno tamo i malo-malo pa im zatvorimo neki pogon koji je izazvao zagađenje.

Dosad naši inspektori nisu mogli da uđu u firme kad hoće, nego su morali da se najave nedelju dana ranije da bi ih pustili. To je nedopustivo. Postoje i akcioni planovi za uvođenje mera zaštite životne sredine, pa se tako u Rafineriji mora rešiti problem rezervoara koji isparavaju.

Međutim, nisam zadovoljan tim planovima i sledeće nedelje sastaćemo se da vidimo kako to da ubrzamo.

S kim ćete se sastati?
Direktno s onima koji zagađuju. Stalno se provlači krilatica – mi smo partneri, partnerski ćemo raditi na smanjenju zagađenja. Ne, mi nismo partneri, vi ste zagađivači, vi ste neprijatelji ovog društva. Nećemo partnerski da radimo.

Vi morate to da uradite, mi kontrolišemo! Ukoliko ne uradite, bićete kažnjeni ili zatvoreni, kraj priče. Ne zanima me da li je to državno preduzeće, društveno ili privatno, ukoliko zagađuje životnu sredinu, trpeće posledice.

Ili ćete vi snositi posledice zbog toga?
Dobro, ako budem snosio, u redu. Spreman sam da se nosim s tim.
Takođe nas čeka povezivanje lokalnih samouprava. Primer je Veliki bački kanal, odnosno Kula, Crvenka, Srbobran i Vrbas. Moraju se povezati lokalni, pokrajinski, republički organi, javna preduzeća, kao što je Vojvodina vode, koje su zadužene za Veliki bački kanal. To dosad niko nije radio.

Imate li saznanja odakle potiče gvožđe i otpad s povećanom radioaktivnošću?
Obično su to delovi starih gromobrana. Sa zadovoljstvom možemo da kažemo da smo definitivno očistili delove Srbije oko Bujanovca, Medveđe i Preševa od zaostalih NATO projektila sa osiromašenim uranijumom.

Šta gubimo time što nije ratifikovan Kjoto protokol?
Mnogo! Prvo što smo uradili kao nova administracija je što smo uputili Predlog zakona o ratifikaciji Kjoto protokola vladi. On sada čeka prvo parlamentarno zasedanje. Pruža nam se mogućnost čistog razvoja, to je ono gde najviše gubimo.

Znači, ukoliko neka razvijena zemlja ulaže u čistu tehnologiju na teritoriji Srbije, njoj se otpisuje deo emisije ugljen-dioksida. Drugim rečima, mi dobijamo tehnologiju koja ne zagađuje životnu sredinu i nova radna mesta.

Kakva je ekološka situacija u Beogradu?
Ono što je u vezi s komunalnim zagađenjem, Ministarstvo ne može značajno da reguliše. Zelene površine bi mogle da se šire.

Pošto najavljujete izgradnju deponija i reciklažu, kada će Beograd dobiti kante za odlaganje različitih vrsta smeća?
To ćete pitati nadležne za Beograd. Ne mogu da vam kažem kada će to Beograd uraditi jer je to kao da vi navijate za Zvezdu, a ja vas pitam koliko će golova Zvezda dati na sledećoj utakmici.

Definisaćemo zakonsku regulativu i obaveze svih, a lokalne samouprave moraju da rade svoj posao. Mi ne možemo da udaramo po ušima nekog da završava nešto, ali možemo da ga nateramo pozitivnim zakonskim aktima da uđe u sistem.

Koliko će koštati deponije, reciklaža?
Ne može da nas košta, može samo da nam se isplati.

To su, navodno, skupe tehnologije.
Kad neko nešto neće, onda kaže da je mnogo skupo. Interesantna je priča s regionalnim deponijama. Kada se govorilo o regionalnim deponijama, onda je najpre bilo – da, ali ne na teritoriji naše opštine. Onda se čulo da tu postoje novci, pa odjednom problem – ne mogu da se dogovore pošto svaka opština želi deponiju na svojoj teritoriji.

Kao ministar zaštite životne sredine, kako želite da izgleda Srbija?
Želeo bih da priroda u Srbiji izgleda onako kako je izgledala pre nego što se pojavio čovek, a voleo bih da Srbija ponovo postane lider u zaštiti sredine. Na inicijativu nekadašnje SFRJ, 5. jun je proglašen za Dan zaštite životne sredine u Stokholmu, davne1978. Tridesetak godina kasnije, mi smo na začelju evropske kolone u toj oblasti.

Hoćete li uspeti tokom mandata da sprovedete planove?
Trudiću se. Mi stvarno radimo, što se kaže, dan i noć. Ove godine ne idem na godišnji, a nisam koristio odmor ni prethodnih godina, kad sam radio u pokrajinskoj administraciji. Nemamo vikende, radimo najviše što možemo, ali ne zavisi sve od nas.

Da li imate razumevanje ostalih ministara?
Dosad se niko nije bunio.

Dugo se čekalo na formiranje vlade. Kako ministri sada sarađuju?
Odlično, moja iskustva su dobra, ljudi hoće da rade zajedno.

U vladi su, navodno, zategnuti odnosi na relaciji DSS-G17 plus, pa su mediji čak izveštavali da je SPS u igri, kao novi koalicioni partner?
Ja zaista to nisam čuo.

Postoji određena grupa ministara koja učestvuje u donošenju političkih odluka?
Verovatno se ministri koji su lideri u strankama bave tim političkim delom. Moj delokrug rada se odnosi isključivo na ministarstvo, na zaštitu životne sredine, nemam ambiciju da se bavim tom opštom politikom. Nisam političar opšte prakse. Smatram da ne moram da imam mišljenje o svemu. To bi bilo rasipanje energije.

Da li je na vladi postavljeno i pitanje odgovornosti povodom Ugovora o koncesiji Horgoš-Požega, ili je samo bilo reči o objavljivanju tog dokumenta?
Nemam pojma, ne bavim se time. Mene interesuje uticaj autoputa na životnu sredinu. Insistiraćemo da se postavi zaštitno zelenilo s obe strane autoputa, naročito kada je reč o deonici kroz Vojvodinu jer se tu proizvodi hrana.

Zašto ovog leta gašenje požara nije počelo ranije?
Tvrdim da je gašenje požara bilo efikasno, počelo je nakon četiri sata. Od trenutka kada sam dobio informaciju, izgubio samo onoliko vremena koliko mi je fizički bilo potrebno da stignem na Staru planinu. Pošto smo mi nadležni za taj nacionalni park, odmah sam zvao ministra Šutanovca i tražio podršku vojske koja je stigla već po podne.

Nakon razgovora s Šutanovcem, razgovarao sam s ministrom spoljnih poslova Vukom Jeremićem, koji je u roku od dva sata imao ponudu aviona za gašenje požara od Nemačke, Austrije, Grčke i Rusije, jer su u Miloševićevo vreme prodali kanadere Grcima. Odlučili smo se za ruski jer je već bio u Bugarskoj i gasio požar s druge strane granice.

Imajući u vidu nadležnosti, zašto prvo niste pozvali ministra policije Jočića?
Oni su već bili na terenu. Čim je prijavljen požar, lokalna vatrogasna brigada izašla je na položaj. Te večeri sreo sam se s gospodinom Jočićem na Staroj planini. Ali, iz mog ranijeg iskustva, a učestvovao sam u sanaciji štete od poplava, najveća i najvažnija pomoć uvek stiže od vojske.

Oni za kratko vreme mogu da pokrenu mnogo ljudstva i tehnike, daleko više nego policija. Vatrogasci su radili svoj posao, ali kada dođe vojska – sve je brže i efikasnije.

Papir, pljas dole!
Kada sam imao tri godine i bacio prvi put papir na zemlju, roditelji su zapretili da to ne ponovim, ni slučajno. Mi smo imali problem devedesetih kada ljudi nisu mogli da razmišljaju o tome. Šta je profesor klavira mogao da kaže svom detetu?

Da bude pijanista, a tata ima dve marke platu, dok komšija, koji je švercer, probisvet, lopov, ubica, vozi najveći mercedes i sluša turbo-folk? Teško možete da zamislite profesora klavira koji baca đubre na ulicu, ali možete bahatog lika iz mercedesa kako završava veliku pljeskavicu, pa onaj papir pljas, napolje!

Dešava se da na ulici zaustavim čoveka koji baci praznu kutiju cigareta. Ne mrzi me da dođem do njega, dam mu u ruku i kažem: „Izvinite, ispalo vam je ovo...”

Genetičar
Transgenih životinja nema u Srbiji, jer je to suviše ozbiljna tehnologija da bi je bilo kod nas. To je postupak kojim se izoluje gen iz jedne vrste i unese u embrion druge vrste. Taj deo genetike ima perspektivu u lečenju bolesti.

Ne jedemo ni mutirano povrće. No, ako bih postavio pitanje da li ste nekada upoznali genetski modifikovani organizam, većinu ljudi bi iznenadio odgovor. Da, srećete ih svakodnevno. Svaki put kad dobijete virus, on menja DNK.

Imali smo problema s genetski modifikovanom sojom koja je stigla putem donacije. Sumnja se da modifikovane biljke mogu izazivati alergijske reakcije i pospešiti super korove, koje ne može uništiti nijedan herbicid. EU ima rigorozne testove.

Jedan od razloga je što su se neke materije poput DDT-a tek posle 20 godina pokazale štetna dejstva. DDT je kancerogen, a ptice su zbog njega bile na granici izumiranja jer omekšava ljusku jajeta. U EU postoji samo jedan genetski modifikovan hibrid kukuruza koji je dozvoljen u gajenju stoke.

Biografija
Rođen 10. juna 1972, u Somboru
Završio Poljoprivredni fakultet u Novom Sadu 1999.
Doktorirao 2007. oblast molekularna genetika domaćih životinja
Radio u SAD (Ilinois) i na Istraživačkom institutu za animalnu proizvodnju u Slovačkoj (Nitra)
Bio je zamenik sekretara za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo AP Vojvodine
Osvajao medalje na prvenstvima Balkana i Mediterana u skijanju na vodi
Govori engleski, služi se slovačkim i nemačkim
Oženjen, ima ćerku

poziv na pretplatu na nedeljnik na www.evropanedlejnik.co.yu