(Ekonomist) Aleksandar Obradović, generalni direktor ČEZ Srbija - Želimo strateško partnerstvo sa EPS-om

Češka elektroprivredna kompanija ČEZ otvorila je pre nešto više od godinu dana kancelariju u Beogradu sa ciljem da spremno uđe u trku za završetak termoelektrane „Kolubara B“ i trećeg bloka TE „Nikola Tesla“. Ovi projekti, vredni ukupno oko 1,5 milijardi evra, najavljeni su kao prioritetni još pre nekoliko godina, ali do sada nisu počeli da se realizuju. ČEZ je, zato, poslednjih meseci bio mnogo aktivniji u Republici Srpskoj i drugim zemljama u okruženju „gde se stvari kreću brže nego u Beogradu, a trebalo bi da je obrnuto“, kaže za Ekonomist magazin Aleksandar Obradović, generalni direktor ČEZ Srbija. Prema njegovim rečima, osnovna aktivnost beogradske kancelarije je zasad trgovina električnom energijom, ali ni to u obimu koji bi češka kompanija želela.

Glavna misija ČEZ-a u Srbiji je da postane strateški partner Elektroprivrede Srbije u završetku termoelektrane „Kolubara B“ i izgradnji novog bloka TE „Nikola Tesla“, ističe Obradović. „Jasno je da je reč o veoma velikom i vrednom projektu o kojem sigurno EPS neće odlučivati sam, već Vlada Srbije. Kada će takva odluka biti doneta za sada se samo nagađa, a kao mogući rok pominje se oktobar. Može se, međutim, desiti da zbog, kako se spekuliše u javnosti, nesporazuma između vladajućih stranaka vezanih za raspodelu funkcija na čelima javnih preduzeća, znači i pitanja da li će sadašnji menadžment EPS-a ostati, tender bude ponovo odložen“, procenjuje Obradović.

U kojoj meri politika u Češkoj utiče na kadrovska rešenja i poslovanje ČEZ-a?
Aleksandar Obradović: Sadašnji menadžment ČEZ-a postavljen je u januaru 2004. godine, kada su na vlasti bile socijaldemokrate, odnosno levica. Nakon izbora održanih sredinom prošle godine u parlamentu je stvorena pat pozicija, tako da je Češka nekoliko meseci bila bez vlade. Sve to vreme ČEZ je normalno funkcionisao. Na kraju smo dobili novu desničarsku vladu, što je bila promena na češkoj političkoj sceni, ali dotadašnji menadžment u ČEZ-u je, zahvaljujući postignutim rezultatima, ostao.

ČEZ je, ipak, kao i EPS, državna firma. Koliko mu pomaže ta činjenica?
A. Obradović: Tačno je da je oko dve trećine ČEZ-a u vlasništvu države, ali uslovi u kojima funkcionišu ČEZ i EPS se prilično razlikuju. Češka vlada je svojevremeno imala ideju da privatizuje ČEZ, koji je bio podeljen po regionima na proizvodnju i distribuciju. Međutim, 2001. godine tadašnja vlada odlučila je da sama gradi veliku firmu. Postavljen je jak i motivisan menadžment, a tržište energetike je otvoreno. Na taj način omogućeno je ČEZ-u da funkcioniše u konkurentskim uslovima. Kompanija danas nije u svim delovima Češke u monopolskoj poziciji jer, na primer, tri regiona drže Nemci. S druge strane, omogućeno nam je da cene formiramo tržišno. Cena električne energije u Češkoj danas je gotovo izjednačena sa okolnim tržištima. EPS, međutim, i dalje funkcioniše više kao socijalna institucija nego kao pravo preduzeće. Ko zna kakav bi danas bio EPS da je imao iste uslove kakve je imao ČEZ.

Ovde se, ipak, često može čuti da će EPS postati regionalni lider u elektroenergetskom sektoru. Može li to da postigne s obzirom na to da su se u okruženju već pozicionirale jake kompanije?
A. Obradović: Nikad nije kasno. Mnogi su pre šest godina, kada je obustavljen tender za privatizaciju rasparčanog ČEZ-a verovali da je to kraj. EPS ima dve velike prednosti. Prva je prirodni monopol na ovom tržištu i drugo, Srbija je bogata prirodnim resursima za proizvodnju električne energije, pre svega hidropotencijalom i lignitom. Za uspeh EPS-a, međutim, postoje i dva ključna preduslova. Prvi je da mu se omogući da funkcioniše kao konkurentna firma, a to znači da mu se dozvoli da se reorganizuje koliko može, bez nametnutih rešenja, i da maksimalno iskoristi svoje kapacitete. Drugo, način određivanja cena i raspolaganja električnom energijom treba da bude u rukama EPS-a, ali to nije pitanje za ovu kompaniju. Pitanje EPS-a je, zapravo, političko pitanje šta Vlada Srbije hoće da uradi sa EPS-om.

Očekujete li da bi odluka o projektima zbog kojih ste ovde mogla da bude negativna?
A. Obradović: Dosad nisam čuo da se neko od ovdašnjih zvaničnika izjasnio protiv tog projekta i ulaska strateškog partnera u EPS, a to me čini optimistom. Postoje, naravno, različite opcije kako će se EPS dalje razvijati, da li će se privatizovati ili ne, u kom obimu i kada, da li će biti podele akcija. Ali, verujem da je svima jasno da EPS nema finansijska sredstva da u izgradnju novih termoelektrana uđe sam. S druge strane, Međunarodni monetarni fond i druge finansijske institucije verovatno neće dozvoliti da se Vlada Srbije zaduži u ime EPS-a, jer ova kompanija i dalje ima za strane banke prilično netransparentnu strukturu.

Kada se pogleda bilansna situacija, svi su svesni da u Srbiji polako nestaje električna energija. Procenjuje se da će očekivani ekonomski rast, kao i nepredvidljivi klimatski uslovi uticati na sve veću potrošnju električne energije, a u EPS-u proizvodna tehnologija zastareva. Zato je neminovno da se grade novi proizvodni kapaciteti. Alternativa, dakle ne postoji. Osim ako Vlada Srbije ne odluči da za izgradnju novih kapaciteta, kao prioritetnih nacionalnih projekata, izdvoji novac iz budžeta, ali to je malo verovatno.

Koliko je vremena potrebno da bi se izgradila nova postrojenja?
A. Obradović: U javnosti se mogu čuti najave da je potrebno dve do tri godine, ali mislim da je za to realno potrebno četiri do pet godina. Nije, pri tome, problem obezbediti novac, već naći slobodne dobavljače. U Evropi je teško nabaviti opremu za nove pogone. Samo u Nemačkoj se, primera radi, trenutno gradi tridesetak novih termoelektrana, tako da se za kotlove i drugu opremu čeka mesecima. I ČEZ je, iako velika regionalna firma, na listi čekanja kod proizvođača opreme. U „Kolubari B“ naravno već postoji izgrađeni deo, ali to je stara tehnologija i pitanje je šta se od toga može iskoristiti.

Pod kojim uslovima je investicija od oko 1,5 milijardi evra isplativa, pogotovo ako se ima u vidu sadašnja cena električne energije u Srbiji?
A. Obradović: EPS je svestan da bi u zajedničkom preduzeću formiranom za izgradnju termoelektrana bio manjinski partner, što je za nas prihvatljivo. Kada je o ceni struje reč, ona je veoma nepredvidiva. Nedavno je u Albaniji, recimo, prešla 100 evra za megavat-sat, jer nisu postojali proizvodni kapaciteti da odgovore na povećanu tražnju. Ako nemate sopstvenu proizvodnju električne energije - ugrožavate celu ekonomiju zemlje. Zatim, jedan izvor električne energije u regionu odsečen je zatvaranjem nuklearne elektrane u Bugarskoj. Tendencija je da će tražnja rasti, tako da će pritisci na rast cena biti sve jači. Jedina šansa da se oni ublaže, ne samo u regionu već u celoj Evropi, je izgraditi što više proizvodnih kapaciteta. Postoje, naravno, i drugi scenariji da će, s obzirom na to da su svi krenuli u izgradnju novih kapaciteta, cene krenuti rapidno da padaju, tako da će se uvoz više isplatiti.

Ipak, veoma je rizično osloniti se na takvu mogućnost. Da li u Srbiji cenu električne energije određuje tržište?
A. Obradović: Svi veći potrošači električne energije u Srbiji mogli bi da je nabave izvan EPS-a. To dosad niko nije uradio, jer znaju da je cena po kojoj sada kupuju ispod tržišne. Ona ovde nije uspostavljena. Verujemo da će se Srbija razvijati i ići ka EU, što znači da će morati da prihvati pravila tržišne ekonomije koja važe za sve sektore, pa i energetski. Investicija u izgradnju termoelektrana je dugoročna, prerašće sadašnju i mnoge druge vlade. Razumem da Vlada Srbije ne može tek tako da odobri poskupljenje električne energije, jer cena ovog energenta veoma utiče na standard stanovništva. Gde god je država, međutim, intervenisala i subvencionisala, obično se to vratilo mnogo nezgodnije. Kapaciteti u elektroprivredi Srbije su na izdisaju. Da je neko to rekao pre pet godina možda ljudi ne bi verovali. Ako je već sada balans između potrošnje i proizvodnje u Srbiji na granici, kroz četiri do pet godina i novi proizvodni kapaciteti samo će pokrivati domaću potrošnju. Stvarno mislim da Srbija više nema vremena. Ovo je bitka sa vremenom.

Koliko sredstava je ČEZ spreman da investira u ovaj region?
A. Obradović: ČEZ već sada ima za ovaj region u narednih nekoliko godina kapacitet investicija od šest do 11 milijardi evra, što je značajna suma. Već smo prisutni u Bugarskoj i Rumuniji, a polako ulazimo u Republiku Srpsku. Za ČEZ kao investitora Srbija je veoma bitno tržište u sklopu tog regiona, ali pored „Kolubare B“ i „Nikole Tesle“ trenutno ne vidim niti jedan drugi veliki projekat koji je za nas u Srbiji prioritetan.

Nisu vam interesantna ulaganja u obnovljive izvore energije?
A. Obradović: U tom delu postoje veći problemu nego u ovom, da ga nazovem, klasičnom i potrebna je promena regulative. Kada god uđete u neki projekat gde zavisite od subvencija ili druge pomoći države, posao dolazi u pitanje. U javnosti se dosta govori o tome kako su obnovljivi izvori energija budućnosti. To je u redu, ali oni ne mogu da zamene kapacitete velikih elektrana. U Češkoj postoji proizvodnja električne energije na solarni pogon, iz vetrogeneratora i malih HE. U obnovljive izvore uložili smo preko 300 miliona evra, ali ta energija je skuplja i nepredvidljivija od „klasične“. Kada bi bila jeftinija i profitabilnija, ne bismo ni mi težili ka „Kolubari B“.

Postojale su najave da je ČEZ zainteresovan za učešće u izgradnji HE Buk Bijela. Remeti li eventualno smanjenje planiranih kapaciteta sa 500 MW (megavata) na 150 MW takve planove?
A. Obradović: Svaki projekat proizvodnje električne energije u ovom regionu za nas je interesantan, jer verujemo u ekonomski razvoj i rast potrošnje. Ali ponavljam, želimo da ulažemo u projekte koji mogu da budu, bez potrebe za ikakvim subvencijama, dobri regionalni projekti. Za HE Buk Bijela tek se rade analize koliko je uopšte taj projekat zanimljiv za bilo koju stranu, a treba videti i koliko su elektroprivrede Srbije, Republike Srpske i Crne Gore voljne da prime strateškog partnera. Sama činjenica da Crna Gora u taj projekat najverovatnije neće ući stavlja na njega veliki znak pitanja, ali sačekajmo, ipak, ekspertsku analizu.

Može li strateško povezivanje elektroprivreda Srbije i Republike Srpske, o kojem se trenutno mnogo govori, da utiče na planove ČEZ-a vezane za ovaj region?
A. Obradović: Obe elektroprivrede su u državnom vlasništvu i njihova bliža saradnja zvuči logično, jer se stvara mogućnost da bolje funkcionišu. To nema nikakvog direktnog uticaja na nas. Sa Elektroprivredom Republike Srpske imamo zaista dobar partnerski odnos, što može da nam bude preporuka i za odnose sa EPS-om.

Oštećeni

obzirom na to da na tržištu Srbije posluje kao domaća firma ČEZ se suočava sa problemom povraćaja PDV-a, naročito za električnu energiju koju proda na Kosovu. Prilikom uvoza električne energije, naime, kompanija je obavezna da plati PDV, ali joj se ovaj porez vraća kada je izveze. „Za razliku od drugih proizvoda koji imaju regulisanu prodaju na Kosovu, sa strujom to nije slučaj, izuzev ako je ne prodaje EPS. Drugi trgovci plaćaju PDV pri ulazu u Srbiju, a struju na Kosovu prodaju bez PDV-a. Budući da carina tretira ovu prodaju kao u okviru Srbije ostajemo kratki za ceo iznos PDV-a, odnosno finansiramo državu“, kažu u ČEZ Srbija.

Osvajanje Balkana

Grupacija ČEZ ostvarila je u prvoj polovini 2007. godine konsolidovani čisti profit od oko 760 miliona evra, što je za 26,8 odsto više nego u istom periodu prošle godine. U ukupnoj neto zaradi inostrane elektrane i distributeri koje je ČEZ privatizovao ili kupio u Poljskoj, Rumuniji i Bugarskoj imaju udeo od oko 13 odsto. Najveći posao koji je ČEZ ugovorio na Balkanu ove godine je izgradnja termoelektrane Gacko, vredna oko 1,4 milijarde evra. Češka kompanija nedavno je Elektroprivredi Crne Gore uputila pismo o namerama da postane strateški partner ovog preduzeća. Učesnik je tendera za gradnju brane i HE Boškov most u Makedoniji. Najavljenim strateškim povezivanjem sa mađarskom naftnom kompanijom MOL dodatno će ojačati svoju poziciju na evropskim tržištu.

poziv na pretplatu na na www.ekonomist.co.yu