Marko Mićanović, suvlasnik u kompaniji Altis Capital - Čovek koji izbegava kalupe

Čim je stigao u Njujork, odmah ga je „uhvatila gravitacija Vol strita“ – umesto da se bavi međunarodnim pravom, što mu je bila ideja pred polazak na put, u Americi se zarazio finansijama. Video je sebe kao uspešnog advokata, ali ne i kao još jednog čoveka u sivom odelu.

Ipak, vratio se u Srbiju i zbog toga ne žali. Marko Mićanović, partner od osnivanja i suvlasnik Altis Capital-a sa titulom magistra i položenim advokatskim ispitom države Njujork, umesto da traži posao u Americi ili zapadnoj Evropi, odlučio je, januara 2003. godine, da učestvuje u, kako kaže, prvobitnom poletu srpske tranzicije.

„Bilo je nas petnaestak koji smo se vratili sa raznih strana sveta i s puno elana krenuli u posao pripreme za privatizaciju finansijskih institucija i reformu tržišta kapitala u tadašnjem Trezoru i Ministarstvu finansija, a kasnije Komisiji za hartije od vrednosti. Za kratko vreme sam dosta napredovao i zadovoljan sam kako su se meni stvari dešavale od kako sam se vratio“. Preko okeana je stekao mnoga poznanstva, s ljudima sada rasutim po najvećim svetskim metropolama, u advokaturi i investicionom bankarstvu. Nedavno se s njima video na godišnjici generacije s NYU-a, u Njujorku, gradu kome uvek voli da se vrati.

U konsultantskoj firmi Altis Capital pripremaju se za buru sledećeg ciklusa velikih transakcija u Srbiji, posle nekoliko krupnih, uspešno obavljenih poslova. Nije raspoložen da baš nabraja sve svoje poslovne uspehe. Delovalo bi, kako se čini, malo nametljivo. Ipak, kaže da je ponosan na akviziciju, DDSG-a, najvećeg operatera rečne flote na srednjem toku Dunava. Altis je tu savetovao East Point u toj, do sada najvećoj i najznačajnijoj srpskoj investiciji u Zapadnoj Evropi.

Matador
Svoje inostrane prijatelje kad dođu u Beograd najčešće izvodi u omiljene vračarske kafiće, restorane, kako kosmopolitske, tako i one u kojima se služi autentična srpska kuhinja, a i na splavove.

Pa i na one sa narodnjačkom muzikom, priznaje. „Oni imaju potpuno drugačiji doživljaj, njima je to savršeno zanimljivo kao nešto novo, a mi na turbo folk gledamo kroz prizmu sociokulturoloških prilika, kiča koji je obeležio devedesete. Čak mislim da neko iz Norveške, Amerike ili Italije ne bi uvideo veliku razliku između izvođača turbo folka i onih sa MTV-a“. Njegov privatni izbor muzike je drugačiji. Sluša U2, Bowie-a, Lou Reed-a, ali i modernije Killers, Strokes... Najradije pamti klupski koncert Davida Bowie-a u Njujorku na koji je upao bez karte, predstavljajući se kao reporter.

Kaže da je posvećen poslu, ali nije „frik“. Ne bi mogao da opiše sebe kao čoveka koji pola dana radi, a drugu polovinu čita stručnu literaturu i ujutru odmoran odlazi na posao. Voli da izlazi, obožava da se zabavlja, ali mu ni dobre knjige nisu strane. „Upravo shvatam da su tri knjige koje sam poslednje pročitao vezane, sasvim slučajno, za Orijent. Ovih dana dovršavam knjigu “Justinian’s Flea” (Justinijanova buva) Vilijama Rozena, koja još nije prevedena na srpski jezik. „Pre ove knjige, čitao sam Malufove “Krstaške ratove viđene očima Arapa” i “Istanbul” Orhana Pamuka.“

Možda zbog averzije prema “čoveku u sivom odelu”, voli crveno. Osim što privatno nosi garderobu u jarkim nijansama, “jer se u tome najbolje oseća”, dosledan je i na poslu. Kravate jarkih boja daju lični pečat i razbijaju dosadu odela. Dobije napad smeha kad ga upitam da li je i to pokupio u Americi - tamo crvena kravata važi za “predsedničku”. Zbog jarkih boja koje voli da nosi, još u osnovnoj školi je dobio nadimak “matador”. I dalje je u kontaktu sa prijateljima koji su ga “krstili” pre dvadesetak godina. A i sa onima iz srednje škole. “Bez obzira gde je koga od nas život odveo, redovno se nalazimo da popijemo pivo ili odigramo fudbal“.

Homo ludens
Kad bi mu u Americi rekli da je „japi“ to bi shvatio kao tešku uvredu. Ima ih previše i uglavnom se shvataju kao gnjavatori koji samo jure novac. U Srbiji je još u redu biti japi. Mada, ne voli nikakve kalupe, niti „brendiranje“. Primećuje, ipak, kako su ljudi u Srbiji ponekad neopravdano zatvoreni. “Kod inicijalne komunikacije, ljudi su nedovoljno opušteni. U kafiću vidite grupu devojaka za jednim, grupu mladića za drugim stolom i izgleda kao da ne postoji ništa na ovom svetu što bi pomirilo ta dva društva, jedno samo muško, a drugo isključivo žensko. To je možda zato što ljudi očekuju previše od početne komunikacije. U glavi imaju čitav misaoni algoritam kakav je ishod moguć, pa se valjda boje odbijanja. Nisam ni ja idealan primer, ali se trudim da ne budem skučen“.

Uvek bira da priča. Komunikacija sa ljudima čini, kako kaže, posao zanimljivim. “Kada je rad sa ljudima presudan, bitno je da sagledamo svoje saradnike, prijatelje i neprijatelje. Posao zahteva od nas da proniknemo u elementarnu psihologiju ljudi s druge strane, na osnovu onoga što kažu ili još više - što ne kažu, već kako se ponašaju, kako neverbalno komuniciraju. I mada psiholozi smatraju da je prvi utisak najjači, kad je u pitanju faktor novca i posredovanja, što je slučaj u mom poslu, prvi utisak ne sme da me zavede. Trudim se da saberem utiske i sagledam celinu“.

Naravno da je u poslu koji radi zarada važna, zato ljudi uglavnom i rade. Ali, da bi radio sa zadovoljstvom, voli da naiđe na ljude koji brzo misle, stalno smišljaju nove poslove. Koji „grizu“. Naročito je zadovoljstvo kad naiđeš na čoveka koji misli brže od tebe. Onda to nije samo posao, nego i neka vrsta pozitivnog takmičenja – trudiš se da ga prevaziđeš, da i on oseti da preko puta ima boljeg od sebe“.

Ovo bi se moglo tretirati kao „priznanje“ da poseduje takmičarski duh. Stalo mu je do uspeha, ’važno je učestvovati’, nije njegova deviza. „Trudim se ipak da igra ne pređe u svoju suprotnost, da takmičenje ne postane samo sebi cilj. Mislim da kada bi ljudi uspeli da svoj pogled na svet prilagode tako da na stvari u životu ne gledaju isuviše ozbiljno, kada bi mogli da shvate da je i odraslom čoveku potreban element igre, možda bi u proseku bili srećniji, a i ljudsko društvo bolje“, dodaje kroz smeh.

Čak i poslovni partneri, a i konkurenti, mogu se dobro upoznati kroz igru. „U igri mogu da se ispolje osobine koje ljudi uspevaju da sakriju u poslu ili u ozbiljnom nastupu. Kada se pređe u igru, u domen ’neozbiljnog’, nesvesno ispliva nešto što je čovek hteo da sakrije u tom momentu i pred tom publikom“.

poziv na pretplatu na - www.ekonomist.co.yu