Goran Pitić, Societe Generale Yugoslav Bank - Moja je pesma lagana

Đinđićev ministar i nesuđena pevačka “legenda” dokazuje da se u poslu i politici može postati uspešan i omiljen bez skandala i afera - Već treću godinu svakog juna igra na teniskom turniru u Atini

Goran Pitić viđenje zakazuje tačno u 15 sati i 15 minuta. Nije ni čudo: predsednik je Upravnog odbora Societe Generale Yugoslav Bank i mora da mu je radni dan u sekund isprogramiran. “Ma, nije”, osmehom se izvinjava Pitić na kašnjenju od par minuta. “Upravo sam održao časove, a studenti su vrlo zahtevni, tako da se uvek zadržim u dodatnom razgovoru sa njima”, ne padaju mu nimalo teško predavanja makroekonomije na privatnom Fakultetu za ekonomiju, finansije i administraciju.

“Najviše vremena, ipak, provodim sa profesorom Nebojšom Savićem na osmišljavanju strategije čije će nas sprovođenje učiniti ponosnima ne samo u lokalnim i regionalnim, nego i u evropskim okvirima”, navodi osnivač i predsednik Saveta FEFA.

Vidno je zadovoljan šestogodišnjim učinkom. “Sa više strana dobijamo komplimente da su naši studenti superiorni, a nedavno su mi i iz kadrovske službe SGYB poručili da su oduševljeni FEFA studentkinjom, iako je nisam ja zaposlio preko veze”, smeje se Pitić. “Visoke standarde želimo, međutim, da nametnemo i tržištu rada, pa da se i u Srbiji, kao na Zapadu, regrutovanje studenata dešava još u završnim godinama studija, pri čemu bi diploma FEFA predstavljala garanciju kvaliteta, odnosno ulaznicu u najbolje i najambicioznije domaće, ali i međunarodne kompanije”.

Za i protiv Jelašića
Opšti je konsenzus da je srpski bankarski sektor već uspešno reformisan, te da, štaviše, predstavlja snažan magnet za strane investitore. Nije, međutim, sve idealno, pa je i poslovično diskretni Pitić nedavno našao za shodno da javno upozori na neusklađenost politike NBS i Vlade.

“Kao njen nekadašnji član naučio sam da odnosi Vlade sa centralnom bankom ne moraju biti ružičasti”, počinje sa objašnjenjem ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom u prelaznoj i vladi Zorana Đinđića. “Ali, ukoliko guverner proziva nimalo uzbuđenu Vladu, između ostalog, zbog ekspanzivnog budžeta, upozoravajući tako da bi se inflacija mogla oteti kontroli, kao poslovni bankar moram biti zabrinut”.

“S druge strane, iako se zalažem za to da NBS mora biti nezavisni ‘gromovnik’, mere kojima oganičava kreditnu aktivnost banaka na 150 odsto njihovog kapitala preterano su rigorozne. Čak i da ne radim u SGYB, zalagao bih se za izuzimanje stambenih kredita, jer oni direktno podstiču građevinarstvo, koje, dalje, animira celokupnu privredu”, otpija napokon gutljaj davno naručene dunjevače.

Ko ne zna šta se dešavalo aprila ove godine, mogao bi pomisliti da Pitić, po srpskom običaju, ističe kandidaturu jal’ za guvernera, jal’ za ministra finansija. Tadašnje špekulacije da bi ga DS u nastalom rvanju sa koalicionim partnerima mogla ustoličiti za naslednika Radovana Jelašića izdržao je, blago rečeno, dženlmenski, ne muteći dodatno vodu.

“Ne volim da doprinosim opštoj halabuci, pogotovo kada su ozbiljne stvari u pitanju. Konkretno, podržavam institucionalnu i ličnu nezavisnost guvernera i duboko se zalažem za čišćenje svakog stranačkog uticaja u centralnoj banci i sličnim regulatornim telima. Nimalo mi se nije dopadalo to što je Jelašić predugo držan u neizvesnosti koliko će još - i da li će uopšte - biti guverner, što, očigledno, nema nikakve veze sa mojim povremenim neslaganjem sa nekim od njegovih poteza. Kao što me ni moje svojevremeno zalaganje da njegova prethodnica, Kori Udovički, okonča svoj mandat nimalo ne sprečava da se za isto zalažem i kada je Jelašić u pitanju”, izričit je Pitić.

Nema više entuzijazma
Zanimljivo, uvek je nekako povezivan sa DS, ali ga čak ni “žuta” štampa nikada nije razapinjala kao njenu udarnu pesnicu. “Nije nikakva tajna da su mi oduvek bile najbliže ideje DS, ali nisam stranački fanatik”, ne prepoznaje u tome svoju izuzetnost. “Eto, na primer, Mirko Cvetković, koji vodi resor finansija, što je sâmo ‘srce’ svake države, nije stranačka ličnost, nego izvrsni profesionalac. Moram da priznam da me to jako ohrabruje i raduje”.

Poređenja sa Đinđićevom vladom su, prirodno, neizbežna. “Ta Vlada je imala nimalo jednostavan zadatak da trajno raskine sa kompromitujućom prošlošću. Pri tome, Zoran mi je, poput pelcera, presadio veru da je u Srbiji jedina integrativna - ideja evropske integracije. Danas je, međutim, to - Kosovo. Daleko od toga obezvređujem ogromnu važnost koju ima rešavanje ovog problema, ali ne možemo, valjda, samo na tome graditi nacionalni identitet?!”, uzbuđuje se Pitić.

“Istina, ni ova Vlada nije protiv CEFTA i privatizacije, i ona sprovodi budžetsku ‘real-politiku’... ali, ne prepoznajem u tome nikakav entuzijazam, veru i posvećenost. To, svakako, nije malodušno sleganje ramenima: ‘Pa, dobro, mogli smo brže i bolje da rešimo neke probleme, al’ šta da se radi’”, izriče svoju ocenu, ali - bez ozlojeđenosti i nimalo smrknut.

Nesuđena pevačka “legenda”
Naprotiv, veselo maše brojnim pozanicima za susednim stolovima. “Volim ‘Maderu’ i, uopšte, kafanu. Skoro svaki put mogao bih i da zapevam u njoj”, šokiraće ovim samo one koje ne znaju da je tadašnji direktor za ekonomska istraživanja u Ekonomskom institutu i direktor za finansijski konsalting u Deloitte&Touche nacionalnu popularnost stekao krajem devedesetih kao izvanredni vokalni solista benda “Monetarni udar”.

Rado se seća perioda kada je pevao “Moja je pjesma lagana” i ostale hitove sa Mlađanom Dinkićem, Dragišom Lekićem, Igorom Avžnerom... “Ma, pevao sam ja pre toga i po kafanama: u Skadarliji, na splavu ‘Bela lađa’... Zajedno sa ‘Čarolijama’ iz kojih su nastale ‘Legende’”, dodaje s vidljivim ponosom.

I ne samo to: kao član hora AKUD “Branko Krsmanović” pratio je Plasida Dominga u operi “Samson i Dalila”, 1985. u Nici, a u Oranžu je, štaviše, na otvorenoj sceni pred deset hiljada ljudi nastupao kao prvi tenor u operi “Erodijada”! “Bio je to fenomenalan osećaj. Stvarno sam imao lep i dinamičan život, a solidno sam i zarađivao”, sjaje mu se oči. Pa zašto je onda batalio pevanje?!

“Teško mi je bilo da to učinim, ali posvetio sam se naučnoj karijeri”, navodi bez žaljenja, ali nekako u pola glasa. Najbolji student Ekonomskog fakulteta svoje generacije dobija, naime, početkom devedesetih stipendiju za specijalističke studije na prestižnom engleskom Univerzitetu Vorvik, odakle produžava u Kanadu, na Univerzitet Toronto, gde je radio kao asistent i po drugi put magistrirao ekonomiju. U Beograd se privremeno vratio 1993. da bi odbranio doktorsku disertaciju, a sledeće godine i trajno.

“Uživao sam u svom poslu, a i finansijski sam bio zbrinut, i to po zapadnim standardima”, priča nesuđena pevačka “legenda”. Zemljaci, međutim, nisu, pa, na nagovor Ivana Vujačića iz DS, potonjeg ambasadora SCG u SAD, prihvata se, tog prelomnog oktobra 2000, mesta ministra u republičkoj vladi. “Dosta je bilo ex catedra kritika, došlo je vreme za aktivno učestvovanje u promenama”, objašnjava šta ga je nateralo da skoči u nemirne, pa i mutne, političke vode.

Crno-beli u srcu
Goran Pitić poznat je u javnosti i po svojim brojnim sportskim aktivnostima. Ne zato što redovno igra tenis. “Ne samo u Beogradu. Već treću godinu, svakog juna igram na međunarodnom turniru u Atini. Istina, za veterane-amatere, ali kakve!”, hvali se ovaj izrazito mladoliki i sveži 46-godišnjak. Zanimljivo, na njegovom FEFA menadžment studira Novak Đoković, a finansije - Ana Ivanović!

Pitić je, inače, do juče bio jedini protivkandidat Tomislavu Karadžiću za funkciju predsednika FK Partizan. Iz trke se, po običaju, povukao mirno, uz razložno obrazloženje. “Procenio sam da trenutno ne mogu da se angažujem onoliko koliko je potrebno Partizanu, a funkcije mi, same po sebi, ništa ne znače”, objašnjava.

Kao predstavnik sponzora, SGYB, član je, međutim, UO Veslačkog kluba Partizan, a nedavno je prihvatio i mesto potpredsednika Odbojkaškog saveza Srbije, zajedno sa Aleksandrom Vlahovićem, svojim crveno-belim kumom i predsednikom Skupštine SD Crvena zvezda. “Zezamo, naravno, jedan drugog, ali Aca mi je vrlo drag prijatelj već 20 godina”, priča kako komuniciraju na derbiju.

Vatreni partizanovac postao je zahvaljujući ocu Ljubiši, koji je radio u JNA. “Vaspitao me je, očigledno, onako kako PS nalaže”, smeje se. Sin Luka je, međutim, zvezdaš. “Zbog dede, legendarnog Vladimira Durkovića”. Lepo je videti čoveka zadovoljnog svojim životom i koji jedino ne može da prežali što je prestao da igra košarku, koju je počeo da trenira u Ćosićevom Zadru.

Za Goranom Pitićem na stolu ostaje neispijena čaša vina. “Do pola puna”, rekao bi ovaj večiti optimista.

poziv na pretplatu na - www.ekonomist.co.yu