Miša Radivojević, filmski reditelj - Trajno bolestan od mladosti

Doživljaj iz ranog detinjstva inspirisao je reditelja Miloša Radivojevića da već više od petnaest godina (sa koscenaristima Svetozarom Vlajkovićem i Vladislavom Vojnović) radi na projektu "Kako sam ukraden od Nemaca".

Porodica

Moja sećanja počinju od 1942-43. godine. U porodici u kojoj sam živeo bio sam okružen dedom, babom, ocem, majkom, ujnom, strinom... Dolaskom kaznenih ekspedicija u Čačak u našu kuću se uselio nemački oficir. Šta su bila fakta? Živeo sam u komunističkoj porodici. Moj deda je sisao vukovarsko mleko, bio stari komunista još od kraja Prvog svetskog rata. Dakle, Miloš, čije ime nosim, moj deda, moja majka, ujak, sve je to bila jedna suštinski leva orijentacija. U našoj porodici stvarala se atmosfera negovanja ekstremne leve ideologije. Ideja da se usreći čitav svet, da ljubav zavlada, da se sprovede do kraja svetska revolucija - kakva oktobarska i ove male revolucije - nego da čitav svet bude umiven komunističkom ljubavlju. Eto, to je bio san moje porodice, a ja sam tu rastao, tu ispod njihovih nogu, ispod stola u ratnoj atmosferi. Sa mnom se niko nije bavio. Prva osoba koja je počela da se bavi sa mnom bio je taj Nemac. Kad je došao, izvinio se ukućanima, i rekao: "Meni je žao, Hitler je očigledno lud čovek, ali niko tome ne može da se odupre. Molim vas, oprostite mi što okupiram vašu kuću. Delićemo to što imam, moja sledovanja." Doneo je radio na kome smo mogli da slušamo Moskvu, London, Vatikan. To su zvuci kojih se sećam: "Gavarit Maskva", zvona Big Bena, "Ana Marija, gracija flena"...

Nemac
Zamišljao sam da je taj Nemac moj otac i to mi je imponovalo. On mi je dao to što nije mogla moja porodica, koja je zapravo bila usijana od potrebe da bude mobilisana na projektu spasavanja sveta. Divno je to što su hteli članovi moje porodice, ali ja sam kao mali osećao fizičku potrebu za nečim što se naziva konkretno davanje ljubavi. Tu dozu dobio sam od Nemca. To je moje prvo izdajstvo, ja sam tada izneverio svoje i zavoleo Nemca. On je kasnije poludeo kad je čuo da mu je čitava porodica poginula u Drezdenu koji su Englezi bombardovali. Više nije hteo da komunicira s okolinom. Jedino je komunicirao sa mnom. Kada su Nemci napuštali Čačak 1944. godine, uzeo me je sa sobom u automobil i poveo. Moji su videli da me nema. Pojurili su za nemačkom kolonom. Stigli su nas i izvukli su me iz automobila. Nemac ništa nije rekao. Tako moj pokušaj promene civilizacije, bekstva iz ove sredine nije uspeo.

Majka
Majka se razvela od oca, otišla je da živi u Beograd i udala se drugi put. Moja majka Ruža je bila neka vrsta Urlike Majnhof. Nahrani me i ode da postavlja bombe u pošti. Za vreme rata to je bilo sakrivanje, bežanje, zatvori, spasavanje iz zatvora. Sve ono što je bilo inficirano komunizmom jedva je spasavalo živu glavu. Oni najsrećniji su otišli u partizane. Kada su posle rata partizani počeli da se svete, da streljaju advokate, doktore zato što su lečili Nemce ili one koji su bili samo zaposleni za vreme rata, moj deda i moja majka shvatili su da je to izneveravanje izvornih načela. Videli su revoluciju koja se završava na surov način. Moja majka je izašla iz politike jer je izgubila taj prvi mladalački entuzijazam.

Šabac
Moj očuh je bio nemački Jevrejin. Svirao je klavir i pošto je klaviru slična harmonika, čim je došao kod nas počeo je da svira harmoniku. Svirao je u vojnom orkestru i njih su stalno premeštali. Išao je u Split, pa u Šabac. Mi smo, naravno, išli s njim. To je bila velika sreća za mene, jer je Šabac sredinom pedesetih imao sjajno pozorište u kome su režirali i igrali veliki tadašnji glumci i reditelji. Svi oni koji su igrali za vreme okupacije. Šabac je bio neka vrsta azila za njih. Već tada sam čitao Beketa. Tu sam prvi put čuo za Joneska, Pintera. Šabac smatram mestom inicijacije za ono što sam kasnije postao. Taj grad nije odredio moju filmsku sudbinu, ali je bio važan za moje rediteljsko određenje.

Glumci
Za reditelja nije obavezno pozorišno iskustvo, ali ono što je jedan od najvećih problema na filmu to je problem rada s glumcima. Kako s glumcima? Ako može nešto od toga da se nauči, može se naučiti u pozorištu, jer danas nijedan filmski reditelj nema vremena da provodi život sa svojim glumcima. Današnjim rediteljima se ne da šansa da dovoljno vole glumce, da im se približe, da razviju ta prijateljstva, a tu je čitav ključ - taj sporazum između reditelja i glumca, ta srž slepljenosti i srođenosti.

Basne
Basne sam počeo da pišem pre studija režije, još u Šapcu. Bio sam jako nezadovoljan i imao sam jaku potrebu za subverzivnošću u sistemu, jer to je bio komunizam koji je samo spolja bio liberalan, inače iznutra je bio prilično surov. Basne su bile jedno moralno određenje, pokušaj da u toj maloj alegoriji, maloj igri priče o životinjama iskažem pogled na svet u kome živim.
Pisanje
Šezdesetih sam razmišljao da li uopšte da uđem na film. Bio sam u dilemi da li da ostanem veran tom najboljem sredstvu umetničkog izražavanja - literaturi. Razmišljao sam, ne može niko da vas spreči da pišete. Onda, čovek može da piše i da ostane živ kao neki sitni bankarski službenik, kao novinar, kao noćni čuvar. Te tzv. skupe umetnosti kod nas nemaju šansu. I najjeftiniji film je skupa stvar. Govorio sam sebi "Miloše, ostani da pišeš, ostani s tim basnama. Pet-šest knjiga za jedan život, to ti je dovoljno".

Odbačen
Nekad društvo ne može da napreduje ako se osloni na najbolje, nego na prosečnima izgradi to nešto. Jer, najbolji se odupiru, ne daju se za opštu stvar, previše su individualno nastrojeni. Najbolji su oni koji imaju smisao za humor na vlastiti račun. Ljudi koji imaju ozbiljna iskustva, ozbiljna znanja, koji ne dramatizuju svoj problem i koji su spremni svakog trenutka da se povuku. Takve ne žele i to je proces o kojem sam govorio u filmu "Odbačen". Naravno, to nije preterano širok uzorak, to je uzorak od jedan odsto, ali to je najdragoceniji uzorak. Takvi se likvidiraju. Zašto? Oni su neprijatni svedoci, ne u nekom kriminalnom smislu, ljudi koji će zapamtiti kako ste nečasno vodili narod, pa će vas pozvati na odgovornost. Ne. Ne možete da radite svinjarije na teritoriji na kojoj se povremeno susretnete s pogledom takvih ljudi.

Mladi
Postoji neprekidan front i konflikt između starih i mladih. Čitav svoj vek sam se identifikovao s mladima, ja se osećam mladim. Morate mi verovati kad kažem da imam osamnaest godina. Tako razmišljam i zato mogu da radim filmove iako se bližim sedamdesetoj godini. Radiću filmove i kad budem imao osamdeset godina. Ja sam trajno bolestan od mladosti.

Učitelj
Mene su Žika Pavlović i Duško Đoković zvali u BK akademiju da napravimo drugačiji pristup režiji. Osećao sam potrebu da veliku tajnu zanata, koju uobražavam da znam, prenesem novim generacijama. Ta tajna je: kako da jeftino napravite mali opaki subverzivni film. To je majstorska stvar koju znam i moram da je kažem. Ne mogu da umrem s tim. Nisam jedini koji to zna, ali ja sam osetio potrebu da to trajno prenosim deci. Da ne budu bespomoćni u situaciji gde nikad neće biti novca za kulturu, a ima toliko darovitih ljudi.

Kraj
Postoje periodi u mom životu kada sam imao uvećan strah od smrti. Osluškivao sam svoje srce kada će da stane i kad ću da umrem. Za mesec dana ću da napunim 68 godina. Prosečan život čoveka na našem prostoru je 68 godina. Ja sam možda već mrtav. Moj prosečan život je završen. A ja imam ozbiljne planove, ne zato što imam poverenje u svoje zdravlje. Vrlo sam ranjen i iscrpljen. Moj odnos prema smrti je da budem lišen patnje i da se spasem bola. I što se nekad govorilo: "Ne oduzmi bože od pameti". To znači da se bar duhovno sačuvam ako već budem nemoćan u nekom drugom smislu. Na neki način se osećam srećnim što mi je misao o smrti bliža. Kad god bih došao u situaciju da se opredelim za neko korumpirano rešenje ili da krenem nekom linijom manjeg otpora, da pokušam nešto da ušićarim, da ukradem i da nešto izmanipulišem uvek nadvlada to osećanje, pa zašto to, nema nikakve koristi od toga, tu je smrt i zašto bi čovek odlazio u tu neizvesnost s tom vrstom osećanja delikta. Ne zato da bih strahovao od eventualne diskvalifikacije kada je raj u pitanju. Ne verujem u zagrobni život u tom konvencionalnom, crkvenom smislu. Mislim da je osećanje života permanentno. Zaista ne postoji nikakva razlika između sna od tri sata i tri milijarde godina. Naravno, postoje jako male šanse da se probudim kao Miša Radivojević, ali, pravo da kažem, ne bih ni želeo da se tako probudim. Više bih voleo da se, na primer, probudim kao konj.

Biografija

Miloš - Miša Radivojević rođen je u Čačku 1939. godine. Prvi je diplomirani reditelj beogradske filmske akademije, u klasi Aleksandra - Saše Petrovića. U karijeri koja traje od ostvarenja "Bube u glavi" (1969) realizovao je trinaest dugometražnih igranih filmova. U njegovom opusu posebno se ističu filmovi "Bez", "Kvar", "Dečko koji obećava", "Una", "Čavka", "Uvod u drugi život" i "Buđenje iz mrtvih". Njegov najnoviji film "Odbačen" od 17. oktobra nalazi se u redovnoj bioskopskoj distribuciji. Poslednjih desetak godina više vremena provodi u Herceg Novom nego u Beogradu.

napomena : tekst je u potpunosti preuzet iz lista od 14.10.2007