Milan Mihailović Caci, glumac - Pivo za Jelenčeta preko veze

Poznati glumac, akter antologijskih predstava Ateljea 212 i svedok burnih avantura iz pozorišnog života, Milan - Caci Mihailović jedan je od poslednjih autentičnih čuvara beogradske boemije. U ispovesti za „Blic nedelje“ ovaj glumački bard, koji je bezmalo čitav radni vek proveo u Ateljeu, otkriva čari, ali i mane glumačkog poziva.

Porodica
Odrastao sam na Crvenom krstu. Mama Olga imala je petnaest, a tata Branislav devetnaest godina kada su se venčali. Porodicu je izdržavala tatina usna harmonika. Uveče je s prijateljima Slobodanom Markovićem, poznatijim kao Libero Markoni, i Božom Miletićem svirao džez. Imali su grupu koja se zvala Bis. U to vreme bilo je opasno slušati tu vrstu muzike, a jednom prilikom tata je uhapšen na dvadeset četiri sata jer je slušao džez u Američkoj čitaonici.

Gluma je ljubav
Pozorište me je oduvek privlačilo. Pohađajući Šestu beogradsku gimnaziju, u kojoj je ključnu ulogu igrao profesor Borivoje Stojković, još više sam se zaljubio u glumu. Osim mene, u to vreme kroz razne dramske sekcije profesora Stojkovića prošli su i Ružica Sokić, Ivan Bekjarev, Čeda Petrović, Snežana Savić i mnogi drugi. Stalno smo učestvovali u nekim predstavama, priredbama... a u blizini škole bilo je i Beogradsko dramsko pozorište, koje je podignuto na inicijativu moga dede Trajka Mihailovića. I trajao je Trajko bogami 101 godinu, a da nije bilo njega na Crvenom krstu danas ne bi bilo ni Beogradskog dramskog pozorišta. Naime, u posleratnom periodu to je bila periferija, a neki „pametni ljudi“ došli su na ideju da tu naprave red poljskih klozeta. U Beogradskom dramskom pozorištu provodio sam srednjoškolske dane. Neke predstave, kao što je recimo Nušićeva „Autobiografija“, odgledao sam više od dvadeset puta. Sticajem okolnosti drugarica moje tetke je tada bila upravnica, pa sam preko veze dobijao besplatne karte za skoro sve predstave. Neke scene sam naučio napamet...

Akademija
Glumu sam upisao iz prve. Da nisam prošao, nikad više ne bih konkurisao. Kasnije sam shvatio da je takvo razmišljanje bilo pogrešno. Neki su polagali i po 3-4 puta, a sada su vrhunski glumci. Moja klasa je bila velika i iz nje su potekla zaista vrsna glumačka imena poput Gorana Sultanovića, Mikija Manojlovića, Marka Nikolića, Predraga Ejdusa i mnogih drugih. Eto, recimo, skoro sam čuo da su dve moje koleginice sa klase Ognjanka Ognjanović i Anđelka Ristić otišle u penziju. E, čudo je to vreme, tako brzo sve prođe. A divno su tekle te studije Akademije za film, pozorište i televiziju u još divnijem zdanju u Knez Mihailovoj ulici. Sećam se da su nas jednom na početku studija autobusom odvezli na ledinu na Novom Beogradu. Tada je profesorka Ognjenka Milićević postavila kamen-temeljac i rekla: „Deco, za dve godine ćete ovde nastaviti studije glume.“ Srećom, kao što to obično biva kod nas, fakultet nije sazidan za dve godine, a mi smo diplomirali u Knez Mihailovoj. Međutim, ja sam morao da idem i na tu Akademiju, u taj beton na Novom Beogradu, jer je moj stariji sin Vladislav studirao glumu kod mog profesora sa četvrte godine Milenka Maričića. A kad je Vladislav diplomirao, glumu je upisao i moj mlađi sin Petar, tako da sam punih osam godina išao na njihove kolokvijume i ispite. Takoreći, završio sam tri puta Akademiju.

Atelje
Uprkos tome što sam od druge godine studija bio stipendista Narodnog pozorišta, pristupio sam Ateljeu 212 na poziv Mire Trailović. U Atelje sam prvi put kročio 60-ih godina, od tada sam redovno odlazio tamo, a i dan-danas čuvam programe predstava koje sam gledao. Četiri godine kasnije bila je premijera čuvene predstave „Ko se boji Virdžinije Vulf“ u kojoj su igrali Slobodan Perović, Ljiljana Krstić, Ružica Sokić i Vlada Popović, nažalost, osim Ruže, niko od navedenih više nije među nama. Na jednom od programa sam našao rečenicu: „Voleo bih da mi Atelje 212 bude život.“ Tako je i bilo... Mnogi misle da sam pogrešio što sam otišao iz Narodnog pozorišta, nekad i sam pomislim to isto. Međutim, meni je Atelje bio nešto posebno i od momenta kad me je Mira srela i rekla: „Milane, Jovan i ja smo vas gledali i mislim da vi treba da dođete u Atelje“, ovo pozorište je stvarno postalo moja druga kuća.

Plati, pa budi glumac
Ranije su upravnici gledali predstave i otimali su se za glumce. Mene su zvali u JDP, bio sam u Narodnom pozorištu, ostao u Ateljeu. Sada je vrlo teška situacija za mlade glumce, mislim da su tome doprinele brojne privatne akademije. Danas glumu završi svako ko plati. Nije nemoguće da sutra baku svoju dovedete, da joj platite pet hiljada evra i ona će biti moja koleginica i koleginica Mire Stupice, Cece Bojković... Za mene je to tragično. Ovi privatnici uzimaju pare i gomilaju takozvane glumce, a mladi i talentovani glumci ostaju u senci onih koji uvek imaju „nekog“. Tužno!

Žena zmaj
Mira Trailović je bila institucija. Ceo svet smo obišli s njom. Em je napravila Atelje, em je napravila Bitef - uradila je zaista dve velike stvari za ovu zemlju. U ono vreme Jugoslavija je bila poznata po tri stvari: šljivovici, Titu i Miri Trailović. Bila je to žena zmaj. Delovala je strogo, ali nije bila zlopamtilo. Mrzela je kašnjenje, a zbog istog često je lupala šamare. Predstava ni u snu nije smela da se otkaže. Bila je duhovita, a često i kobajagi stroga. Recimo, dešavalo se da zabrani služenje alkoholnih pića u bifeu. Zamislite, da zabrani piće i bifeu?! Zabrana se poštovala dva dana, a onda se nastavljalo po starom. Ima jedna zanimljiva anegdota sa gostovanja u Meksiku. Kod njih je balet vrhunska umetnost. A kako bi bila u korak sa ostalima, u hotelu Mira prijavi „baletsku trupu“ iz Jugoslavije. tako je atelje dobio dozvolu da se kupa u bazenu. Naravno, svi su umirali od smeha kada je na scenu izašla balerina Seka Sablić, baletan Milutin Butković, Taško Načić... smejurija!

Bife
Radilo se mnogo. Pre i posle podne probe, uveče predstave, ceo dan smo bili u pozorištu. Bife Ateljea je bio pravi univerzitet u kome su se izučavale razne nauke. Tu su se okupljali najumniji ljudi tog vremena. Bila je prava privilegija slušati jednog Borislava Pekića, Borislava Mihajlovića Mihiza... Toplo se čovek osećao u tom kutku. Mali je bio prostor i uvek su otpadali oni suvišni. Nebrojano puta smo tu zoru dočekali. Bilo je tu svega i svačega. Nismo uvek kao osnovci pričali samo o gradivu. Pamte se trubači koje je ponekad dovodio Dragan Nikolić, pa kad bi za to Mira saznala, sve bi nas izbacivala napolje. Sve su to bile benigne stvari, a kroz sve te prostorije, od bifea do garderobe, godine su prolazile...

Pozorište - svetinja
Sve užasno brzo prođe, mislim da čovek nešto dobro ne može da ostavi za drugi put. Ako si se opredelio za pozorište, onda nek ti je pozorište svetinja. Ja sam umeo da uspostavim ravnotežu između privatnog i poslovnog. I uvek sam razdvajao porodicu od posla. „Izuj se ispred pozorišta i tu ostavi sve što nema veze s poslom.“, poznata je izreka vezana za teatar. Čovek nije potpun ako nije ostvaren na oba polja. Ima primera među kolegama koji su se odlučili da grade karijere, a sada bi dali pet svojih karijera da imaju porodicu.

Radovan Treći
U „Radovana“ sam uskočio umesto Bore Todorovića. Predstava je na premijeri prošla blago. Trajala je sat i četrdeset pet minuta da bismo kasnije igrali duplo duže. Zoran Radmilović i ja radili smo zajedno trinaest godina. Bio je zaista veliki glumac. Na sceni se nikad nije štedeo. Poslednji put kada smo igrali „Radovana Trećeg“, devetog juna 1985. iako veoma bolestan, kako je i sam imao običaj da kaže, „cepao“ je do kraja. Niko od nas nije naslućivao da mu je to poslednja predstava.
Posle smrti Zorana Radmilovića Atelje su zauvek napustili i: Slobodan Aligrudić, Ljubiša Bačić, Ljuba Moljac, Taško Načić, Slobodan Butkić, Muci Draškić.

Najdraža uloga
U životu sam odigrao mnogo uloga, što u pozorištu, što na televiziji, ali su me ljudi uvek prepoznavali po liku Jelenčeta Vilotića iz „Radovana Trećeg“. Iako već dvadeset dve godine ne igramo „Radovana“ ljudi me i dalje pamte. Skoro sam putovao u Ženevu i zahvaljujući tom liku dobih ja od stjuardese pivo, šampanjac i sve po protokolu preko veze. Recimo, u „Balkanskom špijunu“ sam imao kratku scenu koja je trajala svega dvadesetak sekundi. Igrao sam izgubljenog momka koji ide gradom i baca farbu na ruinirane zgrade vičući: „Okrečite Beograd!“ I dan-danas kada prođem pored neke škole đaci me pozdravljaju ponavljajući repliku iz filma.

Komšijska ljubav
Moja Biljana i ja upoznali smo se u četvrtom razredu gimnazije i od tada smo zajedno. Nisam je ranije poznavao, iako smo stanovali u paralelnim ulicama. Ona u Bregalničkoj, a ja u ulici Silvija Kranjčevića. Nakon osam godina zabavljanja smo se venčali i tom broju dodali još trideset tri godine. Ovo je sigurno jedna od veoma važnih godina u mom životu. Naša porodica se uvećala - dobili smo dve divne devojke - snahu Marijanu i unuku Draganu.

Biografija
Rođen je 8.1 1949. godine u Beogradu. Od 1972. godine, kada je diplomirao i postao član Ateljea 212, Milan Caci Mihailović je sa kultnim glumcem "Ateljea 212" Zoranom Radmilovićem igrao do njegove smrti predstavu „ Radovan Treći“. Igrao je i u predstavama: "Kralj Ibi", "Santa Marija Dela Salute", "Pseće srce"... Živi u Beogradu, oženjen je i ima dva sina.

napomena : tekst je u potpunosti preuzet iz lista od 23.12.2007